​Dan zaljubljenih uz najveće valentinovske muzičke profitere

Lako je vama u Srbiji. 14. februara, na dan sv. Trifuna kad krstite vinograde i lešite se uz atest jesenas ubranog dedinog prokupca, mi u Hrvatskoj moramo da slušamo jadikovke kolega koje, eto, boli kurac za taj Dan zaljubljenih, ali da žena ne misli da su zaboravili, ipak će na karticu da ubodu neku belgijsku čokoladu, crveni donji veš i buket cveća, sve u nadi da će napokon nešto da kresnu.

Poslednjih par godina, uoči tog famoznog dana, po medijima su počeli da popuju analitičari sveopšteg društvenog rasula. Oni sve intenzivnije upozoravaju na zlo konzumerizma koje viri ispod haltera crvenog donjeg veša, i preti da proguta i ono malo bede preostale na našim temeljito ispeglanim karticama. Kako je konzumerizam centrifugalna sila koja pokreće društvena zbivanja, on se ovoj situaciji prilagodio na krajnje praktičan način. Trijumvirat cveće-čokolada-donji veš više nije dovoljan da bi cilj bio ostvaren: ženi je sada potrebno ponuditi iluziju apstraktne ljubavi, najčešće realizovanu kroz umetnost.

Ta umetnost, imajte na umu, ne sme biti bilo kakva. Ako ste ženi odlučili kupiti 'Pedeset nijansi sive', teško da ćete se uvući pod suknju, jer svi ti plastični opisi isklesanih Apolona i njihovih intriga s prevrtljivim Venerama dovoljno su napaljivi da sama dođe do vrhunca, okrene se i zaspe. Još gora je situacija s valentinovskim specijalima koje nudi filmska industrija: količina ljigave romantike koja se rastapa s bioskopskog platna zgadiće joj život još dok žvaćete kokice, a svakako pre nego što ste se spustili na nivo -3 šoping centra, gde vam je na -3 stepena parkirana kanta kojoj ste upravo trebali promeniti akumulator, ali stukli ste pare na poklone i bedan film. I zato neće da kresne, ni kola ni ono drugo.

E, tu u priču upadaju naši junaci – estradne zvezde i buking agenti. Neko od njih se, naime, dosetio da je optimalno stanje napaljenosti kod žene moguće izazvati odlaskom na koncert nekog alfa-mužjaka, čija diskografija se svodi na prosipanje zavodničkih mudrosti u kombinaciji s patetičnim saosećajnim baladama. Sve to pojačano dovoljno kvalitetnom scenskom produkcijom može izazvati psihološki poremećaj koji stanoviti zagrebački pank bend opisuje terminom pičke vrište, a čiji intenzitet traje dovoljno dugo da prosečnom muškarcu omogući i konzumaciju njegovih posledica.

U Srbiji se oko sv. Trifuna, prema mojim saznanjima, trudio jedino Vlada Georgiev, koji je pre dve godine pokušao prodati srpsku priču 'vina i ljubavi'. U Hrvatskoj su već godinama klubovi i dvorane na ovaj datum unapred rasprodani, a ove godine ponuda prigodnih koncerata obara sve rekorde. Zato ću u narednim redovima kroz ljubavne stihove pet junaka aktualnog hrvatskog valentinovskog festivala pokušati da proanalizujem – šta je to u ženskom biću što ga tera prema romantičnom koncertnom klinču?

MASSIMO – Dom sportova, Zagreb

Davne 2000. na prvom Exitu, tonac na nekom stejdžu objašnjavao mi je da je naučno dokazano da Massimov bariton treba koristiti za podešavanje razglasa. Okej, matori, pomislih – ako je to NAUČNO dokazano, onda je verovatno moguće dokazati da njegov glas radi odgovarajuće fiziološke promene i u vaginalnom traktu. Zajebavao sam se, naravno, ali ispada da sam bio u pravu – Massimo je, naime, pionir valentinovskih koncerata, i godinama je ta sektaška okupljanja radio u klubu Tvornica (format Doma omladine), da bi prošle godine otišao stepenicu više, u Dom sportova (format Pionira). Tako će biti i ovog Dana zaljubljenih, kad će pet hiljada ucveljenih žena i pet hiljada njihovih šofera opet uglas urlati: 'Dodirni me slučajno, udahni mi život ponovo, ti to možeš, rukom koju znam već odavno'. I naravno, nikome neće da padne na pamet da je tekst zapravo opis uzajamne masturbacije u menopauzi.

HALID BEŠLIĆ – ŠŠD Mladost, Karlovac

Zanimljiva je ta Halidova transformacija: u mladosti je bio doživljavan kao jedan od onih polu-andergraund folkera s kojima su se sprdali Nadrealisti, sve dok u filmu 'Gori vatra' nije zapevao 'Ispod Tešnja zora sviće' (inače, pošteni rafalni komad bosanskog narodnjaka) i postao Alah folka i standard za radiofonično smaranje narodnim melosom. Spletom nesrećnih životnih okolnosti doživeo je toliko kultni status da njegove klasike u trenucima alkoholizma poje i srpski ministar inostranih dela, a od ove godine se ukrcava i na vagon valentinovskih zavodnika koncertom u hrvatskoj pivskoj prestonici. Nema šta, idealan romantični izlet za sve gastarbajtere i one koji se tako osećaju, otelotvoren u proto himni balkanskog ljubavnog konzumerizma: 'Neću, neću dijamante, suvo zlato, brilijante, ni safire, ni rubine, samo ona da ljubi me'.

TONY CETINSKI - Vukovar, sportska dvorana Borovo naselje

Budimo pošteni prema verovatno najvećem zavodničkom profiteru u Hrvata i napomenimo da je ovo humanitarni koncert, čiji prihod ide za žrtve… nečega. Kamo sreće da je za žrtve terora omiljenog domaćeg tenora, koji već godinama dominira svim radio stanicama u svim balkanskim taksijima svojim kenjkavim tiradama o večnoj ljubavi. Ima tu motiva koji su bleda kopija pomenutih Massimovih ('ti moja si desna ruka, budi uvijek kraj mene'), i Halidovih ('meni si bila svijet, njemu si kupljen cvijet, ali znaj da to zlato nema sjaj'), ali najčešće dere po opštim mestima ljubavne stabilnosti ('sve je dobro kad si tu', 'sve je s tobom napokon na mjestu'), iako se čovek – budimo i tu pošteni – razvodio dvaput, pa i nije neki reprezentativan primer.

SARS, BRKOVI – Split, dvorana Gripe

Kažem vam, ta pošast valentinovskih koncerata toliko je uzela maha da imamo i Dan zaljubljene za 'alternativce'. A i vi Srbi, mislim, stvarno – od sve sile repetitora ste našli da nam trujete decu buđavim lebcem. Da, legendarne splitske Gripe za Valentinovo će napuniti urbano Bijelo Dugme neobjašnjivo popularnije ovde nego u Srbiji, a s njima će nastupiti Hrvati koji su pankerskim drndanjem po blueprintu novosadskog Pere Deformera nekim čudom postali mainstream. Pritom i jedni i drugi pevaju o ljubavi otprilike koliko i Metallica, osim ako S.A.R.S.-ovu 'Lutku' doživljavate kao ljubavnu pesmu. 'I samo te gledam, osećaj je izvanredan, i toj drogi biću predan, makar ost'o čedan'… jebote, ovo može da prođe i kod Dveri.

ZDRAVKO ČOLIĆ – Osijek, dvorana Gradski vrt

Pitate se zašto ultimativni balkanski jebač za Valentinovo ne svira u najvećoj hrvatskoj dvorani? Jednostavno je – glavni termin za čoporativno zavođenje naših keva, sestara, tetki, baba i dece Čolinim koktelom plesne nostalgije i intravenozne patetike je – 8. mart. Tako je bilo u Jugi, tako je ostalo i danas, barem u Areni Zagreb, gde sam prošle godine tim povodom vodio kevu. Imao sam šta i da vidim – raspojasane državne službenice s podbulim sisama mešaju na 'Pusti, pusti modu' ko na maturalnoj zabavi, a na 'Ti si mi u krvi' rone suze ko da su upravo njih ukrali strašni haremski čuvari. U međuvremenu, muževi znalački šacuju, trljajući ruke zbog kvalitetno uloženih 20 evra na sektor B317, iz kojeg se Čola ne vidi ni na video beamu, ali znaju da će njihova gospođa večeras tražiti svog Čolu. Naravoučenije: ako vam je baš tolika frka da je Dan zaljubljenih poslednja šansa, svi u Osijek! A 8. marta – repriza u Zagrebu.