Leto kada je Nil Jang došao u Aranđelovac

Sedeo sam u dvorištu dedine kuće u Aranđelovcu. Letnje sunce je upeklo, a vetar je tog sparnog jutra iz nekog razloga bojkotovao Šumadiju. Na sebi sam imao samo šorts i naočare za sunce. Iako je moja kafa bila bez šećera, muva se vrzmala oko ivice šolje. I to baš oko onog blago okrnjenog dela, na kom su se zadržale kapi tople tečnosti. Jednom rukom sam je terao, a drugom tresao pepeo cigarete u pikslu.

Iako se hotel Izvor i novoizgrađeni akva park od dedine kuće nalaze tek pedesetak metara, tog jutra je bilo neobični tiho. Parovi koji su sinoć bahanasili u hotelu, obično nedeljom u osam spavaju. Za decu je još uvek bilo rano da se spuštaju šarenim toboganima. Iako sam planirao da pustim neku muziku dok pijem kafu, odustao sam. Uživalo mi se u tišini.

Taman kada sam hteo da dokrajčim kafu uz drugu cigaretu, crk'o mi je upaljač. Ko mi je kriv što sam kupio taj providni treš, umesto onog fluorescentnog "kriketa". Ko mi je kriv što ako nemaju jednobojni "kriket" uvek kupujem onaj najjeftiniji. Otišao sam do ujakove sobe da potražim drugi upaljač. Ujak već dugo ne živi ni u toj sobi, ni u Aranđelovcu, ni u Srbiji. Uprkos starom i ne tako udobnom krevetu, njegovu sobu obožavam i uvek spavam u njoj kada sam kod dede. To je i razlog zašto su najveće šanse da pronađem upaljač upravo tu.

Kopajući po nekoj ćasi, pogled mi se zaustavio na novinama koje su se nalazile ispod nje. Ispod ćase je bilo nekoliko mojih diskova, a ispod njih hrpa nekih dnevnih novina. Datumi su bili uskršnji, jer je ujak tada poslednji put bio u Aranđelovcu. Ispod Politike i NIN-a, virio je nekakav šareni strip. Kada sam ga izvukao, ukazala mi se poslednja korica Politikinog zabavnika. Nasmejah se sebi u brk i nastavih da tražim upaljač. Međutim, izvučeni Zabavnik je pomerio ćasu, a da to nisam ni primetio. Taman kada sam ugledao upaljač, ćasa mi je nekako skliznula iz ruke i zajedno sa novinama i diskovima pala na pod. Opsovao sam. Kada sam se sagnuo da to pokupim, imao sam šta da vidim. Na podu je stajao Zabavnik, preko njega upaljač i album Nila Janga Harvest Moon. Seo sam na kauč ne skidajući pogled sa tog prizora.

"Kakve su jebene šanse da se ovako nešto desi?" pitao sam se, ne skidajući pogled sa srušene gomile.

Sirup sa police

Kao i svakog juna i te 1987. sam jedva čekao kraj školske godine. Ne zato što sam imao loše ocene – ko još ima loše ocene u trećem osnovne – već zato što ću istog petka kada se završi škola otići iz Beograda kod dede u Aranđelovac. Tamo ću provesti ceo raspust, sve do 31. avgusta. U to vreme, reč "sloboda" na mom jeziku se pisala "leto kod dede".

Dedu sam voleo najviše na svetu. Kada god sam bio u Aranđelovcu, retko kada smo bili razdvojeni. Vukao me je svuda sa sobom. Zajedno smo raznosili mleko, vozio me je na traktoru, išli smo na livadu, na njivu, na vašar, u grad, na pijac, pa čak i u bioskop da na moje insistiranje gledamo film "Kakav deda, takav unuk".

Ja sam bio jedina osoba na svetu kome deda nikada, nizašta nije umeo da kaže "ne". Da nije bilo njega, verovatno bih mnogo manje poznavao muziku, jer mi je upravo on finansirao najveći broj kaseta. Iako se malo mrštio kada sam mu tražio pare za kasete, pričajući "malo ih imaš, a?", uvek mi je na kraju davao. Koliko nije umeo da kaže "ne", najbolje govori sledeća priča.

Kao klinac, obožavao sam one sirupe koje ti lekar prepiše kada si bolestan. Da sam se ja pitao, svaku tu flašicu bih iskapio kao sok. Jednom prilikom kada sam bio prehlađen, matorci su negde otišli i ostavili me samog sa dedom. Sirup su digli na najvišu policu i strogo zapretili dedi da mi ne daje flašicu ni pod razno. Čim su roditelji zamakli, krenuo sam da obrađujem dedu. On se dobro držao nekih pola sata. Govorio mi je sugestivnim kako ne smem, kako će mi biti gore, predlagao da idem da spavam… A razmaženi ja nije prestajao. I kada mu je posle 45 minuta pukao film, spustio je bočicu sa police i ljutito mi pružio. Iskapio sam je. Otišao sam da spavam i u polusnu sam ispovraćao celu posteljinu. Umio sam se, prešao u drugi krevet i sve je opet bilo OK.

Kada su matorci došli i videli šta se desilo, digli su dreku na dedu. On je postiđeno ćutao i gledao u pod. Nakon što su se malo smirili, pitali su ga kako je to mogao da uradi i da li je svestan koliko sam mogao da nadrljam. On je tad prvi put podigao glavu, suznim očima ih pogledao, slegao ramenima, raširio ruke i drhtavim glasom rekao "Kako da mu ne dam kada traži?"

Nikada u životu nisam osetio više ljubavi u manje reči.

Hladovina usamljenog drveta na kolskom putu

Dedina kuća se nalazi na samom obodu grada, tik ispod planine Bukulja. To znači da je jednom nogom bio u varoši, a drugom u selu. Za mene, to je uvek bilo selo. I to u onom najizvronijem i najčistijem obliku.

Kada sam imao tri godine, deda je imao konje. Jedva ih se sećam, ali imam nekoliko fotografija na kojima me deda drži na konju. Bilo je to vreme kada sam se još uvek predstavljao kao "ada" (prva dva slova imena sam se "setio" tek koju godinu kasnije). Iako se dedinih konja sećam kroz izmaglicu, ne postoji životinja koju više volim. U školi sam pored aviona non-stop crtao konje, a i danas kada vidim Cigu kako se vozi u prikolici koju vuče konj, u meni se nešto uskomeša. Ne znam zašto baš toliko volim ovu životinju, ali kako su me oduvek privlačile pojave kao što su noć i morska pučina, pretpostavljam da to ima neke veze sa osećanjem slobode.

Kada je prodao konje, deda je kupio krave. Muzao ih je ranom zorom i to toplo mleko raznosio po gradu. Iako nisam voleo mleko, a ni rano ustajanje, sve vreme sam bio sa njim. Nisam se razdvajao ni kada je kosio livadu na kojoj je sada akva park, ni kada je šišao ovce, ni kada je plastio seno. Ipak, od svih letnjih aktivnosti, najviše sam se radovao onom trenutku kada je u dedinu njivu dolazio kombajn. Ta velika crvena mašina me je iz nekog razloga opčinjavala. Znam da sam ga svakog jula zapitkivao koliko još puta spavam do kombajna.

Pošto je kombajn skupa mašina i ne može je imati svako, seljaci je iznajmljuju. To znači da u toku jednog dana, on obiđe nekoliko njiva. Deda se dogovori u koje vreme kombajn dolazi kod njega, ali pre toga mora da ga dovede. Dakle, pre nego što dođe kod nas u njivu, deda ode traktorom po kombajn, pa ga ovaj prati do naše njive. Tako je bilo i tog leta, kada smo desetogodišnji ja i deda, traktorom krenuli ka mestu gde je kombajn imao poslednju "gažu" pre naše njive.

Bilo je prevruće. To je bio verovatno najtopliji dan tog leta. Kada sam na jednoj livadi spazio veliko drvo sa ogromnim hladom, rekao sam dedi da ću ga tu sačekati. Uzeo sam flašu ohlađene kisele vode, naslonio se uz drvo i seo na zemlju, dok je dedin traktor kolskim putem nestajao u krivini, dižući žutu prašinu za sobom.

Drvo je bilo u sred livade, pored kolskog puta, na malom uzvišenju. Pored puta je bila samo žuta kuća, na brdašcu još par, a svuda okolo proplanak. Drvo je delovalo usamljeno. Mada, njegov hlad je osvežavao bolje od nekih klima uređaja sa kojima sam se susreo par decenija kasnije. I kako sam seo ispod njega, krošnja je počela lagano da se njiše. Bio je to lagan letnji povetarac, ali dovolan da okrepi. Iskapio sam pola flaše kisele. Popio bih je celu, ali sam znao da će i deda biti žedan. Nije prošlo mnogo i začuo sam zvuk traktora. Iza nekog šiblja, pojavio se dedin zeleni nemački traktor, a odmah iza njega crvena, moćna mašina na kojoj je sa strane pisalo Zmaj. Počeo sam da skačem od sreće.

Nil Jang u Šumadiji

Četiri-pet godina kasnije, provodio sam još jedno leto kod dede. Izležavao sam se na ujakovom kauču i listao Politikin zabavnik. U rubrici Hit sam pročitao tekst o nekom Nilu Jangu i njegovom albumu Harvest Moon. Ime čoveka mi je bilo poznato, ali ništa više od toga. Privukao me je opis: muzika na akustičnim instrumentima, gudači, tužni stihovi, a reč "žetva" možda više od svega. "Možda i ovaj Nil ima fascinaciju kombajnom" prošlo mi je kroz glavu.

Kako sam par dana kasnije išao u Beograd da primim đačku knjižicu (otišao iz Aranđelovca ujutru, vratio se uveče), tražio sam od dede "neki dinar". Pravo iz škole sam otišao kod SKC-a kupio jednu kompilaciju Čaka Berija i album Harvest Moon.

Čim sam se vratio kod dede, pustio sam Nila Janga. Iako mi se album svideo, goreo sam od želje da čujem Berijevu Maybellene, čija druga polovina mi je do tog dana falila, jer su na radiju pustili vesti u sred pesme i to baš kada sam je snimao. Sada sam je imao celu i slušao je do daske. Nakon dvadesetog slušanja Maybellene, vratio sam se Nilu. Sad je zvučao još bolje. A sutradan još bolje.

Celo aranđelovačko leto 1993. sam slušao Harvest Moon. Dok sam na vrućini sa dedom na livadi prevrtao seno, jedva sam čekao da završimo i da opet čujem stihove The same thing that makes you live, can kill you in the end. Dok sam brao višnje u dvorištu, kasetofon je bio na prozoru, a iz njega se orio klavir iz pesme Such a Woman. Letnji dani su se nizali, noći punog meseca takođe, a ja sam ovaj album voleo sve više. Ta ljubav je otišla toliko daleko, da ako bih danas, kada sam preslušao 69 miliona različitih albuma, morao da biram samo jedan koji ću poneti na pusto ostrvo, bez dileme bih strpao u ranac Harvest Moon .

Tog leta je Nil Jang došao u Aranđelovac. Tamo još uvek svrati ponekad, ali iz mog života ne mrda nigde već 22 godine.

Déjà vu

Naravno, u međuvremenu sam nabavio sve Nil Jangove albume. Podjednako volim i njegove akustične i električne faze, ali ove prve su me oduvek asocirale na Aranđelovac, leto i Šumadiju generalno. Kada god čujem Ben Kitovu stil gitaru, u glavi su mi leta sa dedom, žute njive, crveni kombajni i svi oni proplanci i krivine na putevima u selima između Mladenovca i Aranđelovca. Znam da rizikujem da me ovi što su im čukunbabe sa Dorćola ništa ne razumeju, ali baš me briga. Pa mogu i oni valjda nekad nešto da ne shvate?

Od te gomile novootkrivenih Nilovih albuma, sećam se da sam bio zapanjen kada sam video omot za ploču Old Ways. Iako je fotografija sa omota naizgled obična – vidimo Nila s leđa kako ide nekim putićem, verovatno na njegovom ranču u Kaliforniji – za mene je bila sve osim obične. Naime, ta fotografija me je momentalno podsetila na onaj proplanak i na ono usamljeno drvo na krivini kolskog puta, na brdašcu, dok sam čekao dedu sa kombajnom. Iako se na omotu ne vidi drvo, jasno je da se ono nalazi na levoj strani. Hlad je tu. Kolski put je tu, krivina je tu, uspon je tu. A i Nil je tu.

Razor Love

Pre 12-13 godina, deda se prevrnuo dok je vozio traktor u voćnjaku. Bio je par nedelja u bolnici. Kada je izašao, naizgled se oporavio. Ali više nikad nije bio isti. Počeo je da zaboravlja stvari i zdravlje mu je bilo sve lošije. Par godina posle nesreće na traktoru, umro je. Prve reči na koje sam pomislio kada sam se sabrao bile su The same thing that makes you live, can kill you in the end.

Sećam se tog poslednjeg leta u Aranđelovcu sa njim. Sedeli smo u dvorištu. Bio je bolestan i znao sam da nema još mnogo vremena. Tada je Nil objavio album Silver & Gold. Izbacio sam kasetofon na prozor, pustio Razor Love, skuvao dedi i meni kafu i razgovarali smo u dvorištu. Slušao sam malo Nila, malo dedu, upijao svaki sekund, potpuno svestan da je to to. Znao sam da je to moje poslednje leto sa Nilom i dedom u Aranđelovcu. I nisam želeo da se nikada završi.

Ono drvo

Prošlog leta u ovo vreme sam prvi put gledao Nila Janga uživo. Nikada, ni na jednom javnom mestu nisam imao veću provalu emocija nego tad. Nikada nisam gledao koncert koji mi je bio bolji od tog. I nikada nisam ništa više želeo, nego da gledam Nila Janga opet. Koncert je svirao sa svojim bendom Crazy Horse, a na bini je bila velika slika konja u galopu. Iako se u međuvremenu svašta promenilo, emocija koju u meni njegova muzika izaziva, bukvalno je ista kao pre mnogo decenija.

A svašta se promenilo. U međuvremenu sam pisao za Politikin zabavnik. I to sam uređivao baš Hit stranu, na kojoj sam i ja pisao o Nilu Jangu. Kada mi je čaša žuči bila prepuna i kada sam rešio da sa načitanim šibicarima i lažovima više nemam posla, prestao sam da pišem za Zabavnik i to samo par meseci pre prošlogodišnjeg Nilovog koncerta.

Na livadi na kojoj sam sa dedom plastio seno, sada se nalazi akva park i veliki parking. Hotel Izvor je postao fensi, ali i kič odmaralište u Las Vegas stilu. U njemu sada odsedaju novopečeni lihvari, direktori sa svojim vrednim sekretaricama i političari koji održavaju sastanke čiji je jedini zaključak ime kafane u koju se ide posle. U dedinoj štali nema više stoke. Nema više ni dede, a Nil Jang se razveo od Pegi Jang koju je oženio iste godine kada sam se ja rodio.

Ipak, jedna stvar je ostala ista. Ono drvo. Poslednji put kada sam bio u Aranđelovcu, u koji odlazim jednom godišnje od kad je deda umro, odvezao sam se do tog drveta. Izašao sam iz auta i stajao neko vreme na tom proplanku. Morao sam da ovekovečim prizor, ko zna kada će nekom da dune da tu napravi tržni centar. Fotografije koje sam tad napravio možete videti i u ovom tekstu.

Sve je potpuno isto kao pre 28 godina. Uvideo sam da možda to drvo i omot Old Ways objektivno baš ne liče onoliko koliko sam u prvi mah mislio, ali koga boli uvo za objektivnost. U mojoj glavi ne da još uvek liče, nego su identični. Samo fali deda kako se traktorom penje uz to brdo. Ili bar Nil Jang.

Puna pluća leta

I dalje sam zapanjeno gledao u onu gomilu na podu ujakove sobe. Još jednom sam se osmehnuo samom sebi i ustao sa kauča. Upaljač sam stavio u džep, Harvest Moon pod mišku, a Zabavnik sam iz sve snage zavrljačio u zid. Pao je iza peći u neku prašinu. Izašao sam u dvorište.

Deca su već počela da pristižu u akva park, a i sekretarice u hotelu su počele da pevaju na uvce direktorima. Nije više bilo tiho kao malopre. Ali, imao sam rešenje za to. Ubacio sam disk u plejer i pojačao zvuk na najglasnije.

Dok su dvorište dedine kuće ispunjavali stihovi She used to work in a diner, never saw woman look finer uvukao sam dim i leto punim plućima, a na licu mi se tog jutra prvi put pojavio osmeh.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu