Pank ne voli baš puno ljudi u rasističkoj ruralnoj Južnoj Africi

Sve fotografije su skenovi iz fanzina Opsceno glasni

Odrastanje u senci aparthejda u ruralnoj Južnoj Africi bilo je komplikovano. Čak i kada sam 2008. napunio 18 godina, zatucani koncept „onih drugačijih" je i dalje bio duboko ukorenjen u psihi mnogih, što je život činilo prilično teškim. Pošto mi je engleski maternji jezik, a u zemljoradničkom regionu u kojem sam živeo preovladavao je afrikans, često sam se osećao kao stranac u rodnom gradu, uprkos tome što sam rođen u istoj zemlji kao i svi ostali.

Afrički Nacionalni Kongers (ANK) je tada, kao i sada, propustio šansu da stvori društvo jednakih šansi, skoro dvadeset godina posle kraha aparthejda. Korupcija je zahvatila vladajući sistem, siromaštvo je opšte, dok je stepen kriminala i nezaposlenosti visok, a društvena mobilnost je gotovo nemoguća za većinu stanovništva. Kao tinejdžer, osećao sam da ja, siromašni beli Južnoafrikanac kom je engleski maternji jezik, apsolutno nemam pravo glasa u svom regionu, koji se paradoksalno zove Slobodna Država. Dok sam pokušavao do dokučim svoje mesto u društvu u kojem sam rođen, shvatio sam da mi nedostaje kulturni identitet, kao i bilo kakva stvarna ekonomska perspektiva. Verovatno sam zbog toga ubrzo postao fasciniran britanskim i američkim pankerima ranijih generacija koji su pevali o rasizmu, nezaposlenosti, siromaštvu i sličnim društvenim pitanjima sa kojima sam se suočavao u ruralnoj Južnoj Africi.

Srećom, našao sam podršku među istomišljenicima, pripadnicima pank scene Blomfontina, 2006/2007. godine. Tu scenu su u glavnom činili skejteri, umetnici, muzičari i slobodoumni ljudi iz raznih socijalnih i kulturnih slojeva. Preselio sam se u grad iz mog maleckog, konzervativnog grada udaljenog dva sata vožnje u kome je samo nekoliko klinaca vozilo skejt i slušalo pank.

Alternativna kultura u Slobodnoj Državi bila je mnogo manje razvijena nego u većim gradovima, kao što su Durban, Kejptaun i Johanesburg. Skejterski časopisi koje sam čitao kao mladi tinejdžer nisu se bavili seoskom provincijom, i mogu da razumem zašto. Jedini skejt park u gradu u to doba bio je raspala deponija, sa zarđalim metalnim rampama i raspuklim betonom, 600 kilometara udaljen od raskošnih skejt parkova u Durbanu, koje je dizajnirao Toni Hok.

Smoreni okolinom, i bez načina da se izrazimo, moj drug Ruan i ja smo odlučili da napravimo fanzin koji će pisati o narastajućoj alternativnoj sceni, koji smo nazvali Opsceno Glasni. Želeli smo da obavestimo ljude o tome šta se dešava u lokalnoj sredini, i da onima koji pohađaju koncerte i skejterske događaje pružimo nešto što bi mogli da odnesu i dele, u nadi da će se još nekoliko ljudi pojaviti na narednim događajima.

Deljenje sadržaja preko društvenih medija tada baš nije bilo prošireno. Većina kuća u regionu nije imala brz internet. Gledajući unazad, to je bilo savršeno vreme za pokretanje fanzina, neposredno pre nego što su se pojavili sajtovi kao što je „Issuu", i pre nego što je bilo ko, ko ima DLSR, mogao da zasipa internet onlajn fanzinima, ili Pinterest bordovima. Volim da mislim da je naš „seci pa zalepi" fanzin, koji smo distribuirali preko omiljenih prodavnica ploča i na koncertima, pomogao da lokalna scena živne. Na vrhuncu Opsceno glasnih, bilo je više bendova i više je ljudi dolazilo na koncerte, što je verovatno imalo veze sa tim što je muzika postajala generalno bolja.

Prvi broj je bio pomalo ogoljen, imali smo intervju sa lokalnim bendom, članke o lokalnoj skejterskoj sceni, kao i rubriku „Priče sa ivičnjaka", koja je sadržala vesti i obaveštenja o nastupajućim koncertima. Posle prvog broja, počeli smo da shvatamo šta to zapravo radimo, počeli smo da štampamo po 200 primeraka i objavljujemo recenzije koncerata, eseje i kratke priče.

Mogli smo da iskoristimo fanzin za izražavanje političkih stavova, ali nismo to radili. Umesto toga, pokušavali smo da budemo zabavni, da pišemo o tome šta nam se dešava u svakodnevnom životu: muzika, vožnja skejta i opšta zajebancija. Ništa se ne bi rešilo da smo počeli da se žalimo zbog političke situacije, sve što smo mogli da učinimo je da ismevamo sopstvenu okolinu.

Ubrzo je urednička ekipa počela da se širi, imali smo sve više saradnika, i Opsceno glasni je počeo da privlači oglašivače iz lokalnih kompanija, čime smo finansirali štampanje. Posle dva broja, odlučili smo da napravimo zabavu povodom osnivanja fanzina, i uz pomoć pank i metal scene Johanesburga, angažovali smo dovoljno izvođača iz oba grada da naša žurka preraste u jednodnevni kamp festival „Opscenifest".

Festival je organizovan po principu „uradi sam" i bio je pravi raspad, kao i sam fanzin. Našli smo vlasnika komada zemlje na obodu grada, voljnog da nam ga ustupi za dan događaja. Uz pomoć brojnih prijatelja, pripremili smo prostor za muzički festival, o čemu nismo imali pojma. Ali sve je prošlo iznenađujuće dobro, uzimajući u obzir to da smo sami pribavili svu opremu i podigli binu.

I tamo nije bilo samo pankera i metalaca, mnogo ljudi iz grada, koje čak nismo ni lično poznavali, došlo je da vidi šta mi to petljamo. „Opscenifest" je pomogao da lokalna andergraund scena izađe iz opskurnosti, i uprkos tome što smo delovali skoro bez budžeta i iz potpunog neiskustva, ta mala, početna ideja pomogla u promociji osećaja zajedičkog kulturnog identiteta i stvaranja mogućnosti da se čuje glas onih koji do tada nisu imali gde da se izraze.

Iako je fanzin ugašen 2008, posle nekoliko brojeva, ekipa Opsceno glasnih je na kraju organizovala veći Opsenifest naredne godine, sa još raznolikijom muzičkom ponudom nego prve, što je bila velika stvar u mestu kao što je Blomfontin. Nažalost, usled nemogućnosti za ekonomski prosperitet u Slobodnoj Državi, mnogo ljudi se odseli u velike gradove ili u inostranstvo, i scena čiji sam bio deo polako je iščezla.

Ali moja angažovanost u zajednici čije je aktivnosti Opsceno glasni pokrivao dala mi je osećaj kulturnog identiteta koji mi je nedostajao. Iako se pank scena u gradu možda dezintegrisala, sada tamo postoji mnogo raznovrsnija alternativna kultura, u poređenju sa džiberima koji su dominirali kada sam se je tamo odselio. Postoji osećaj da se stari, zatucani pogledi na svet u Južnoj Africi lagano potiskuju iz glavne struje na marginu.