Svi smo mi ovaj tajvanski klinac koji je sjebao sliku od 1.5 miliona dolara

Svi smo čuli za tog 12-godišnjeg klinca sa Tajvana koji je napravio rupu u slici vrednoj 1.5 miliona dolara, što je, na prvi pogled, zadelovalo kao jedan od najvećih pehova svih vremena. Jebeš umetnost, zar ne? Jebeš umetnost! Umetnost je sranje!

Benksi i njegov Dismalend možda sada privlače svu pažnju, ali hajde da uzdignemo ovog tajvanskog cara do titule Vrhunskog vladara umetničkog sveta. Jer, pogledajte ga: švrćka se po umetničkoj galeriji sav smotan u Puma majici i šortsu, ne muči ga ništa, nosi konzervu fante ili nečeg takvog u ruci, i onda odjednom, fuuuuu: pokušao je ramenom da se nasloni na zid, ali se ipak sapleo o jedan od onih konopaca i zaleteo pravo u remek delo staro 350 godina i drknuo ga u sred srede. Od toga ne možeš da se oporaviš, posebno ako si stara slika nenaviknuta na taj tipično ljudski stres slučajnog udarca.

Poenta je da se radi o nesrećnom slučaju i da je slika Paola Porpore sa izložbe "Lice Leonarda: likovi genija" u Tajpeju, odmah stigla u ruke stručnjaka koji će je srediti. Klinac, verovatno u ovom trenutku najkažnjenije ljudsko biće na planeti, neće biti finansijski odgovoran, jer je slika bila osigurana. U stvari, neće biti ama baš nikakvih posledica ovog incidenta. Poenta ove priče je da je "udaranje umetničkih dela u galerijama, generalno gledano, nije problematično."

Ali dok svetski mediji svu pažnju upućuju na udarac i posledice po sliku, čini se da zanemarujemo pravu priču, a to je ogroman i neizdrživi trenutak očaja koji u sebi nosi klinac na pragu momaštva, jedinstvena panika koja nastaje samo u trenutku kada sjebeš umetničko delo vredno milion i po dolara. Da bi bolje razumeli priču: slomio sam neku kriglu kad sam imao 12 godina, i još uvek nisam to prevazišao. Krigla je vredela otprilike šest dolara. E sad, uvećajte taj osećaj pomnoživši ga sa 250,000. E o tome se ovde radi.

Orvel to baš i nije predvideo, ali jedna od najvećih prednosti snimanja svakog sekunda naših života kamerama za nadgledanje je mogućnost da se vide najsnažnija ljudska osećanja izražena sitnim fizičkim činovima kada se stvarna sranja dese stvarnim ljudima. Preskočite sam udarac u sliku i zanemarite ga: umesto toga, pogledajte trenutni znak prepoznavanja koji se retko može videti i u najbriljantnijim filmskim ostvarenjima, jer se ne može ni odglumiti, taj jedinstveni gest saznanja, duboko u sebi, da si nešto sjebao.

Evo misli koje su sigurno prošle kroz glavu ovog klinca, iracionalne i nezaustavljive, trenutne misli koje proističu iz ogromne panike: možda da samo… držim piće… ljudi bi možda pomislili…

Ali onda shvata da to zaista nema smisla i zato se uspravlja i okreće da vidi da li ga neko gleda. Misli, ako ovako budem držao piće, na neobičan način, a da se poderotina pojavila sama od sebe - a onda sledi prihvatanje: "Pa, ako me neko pita da li sam udario sliku, reći ću, jesam, ali neću da priznam čak ni ako se neko bude drao na mene.

I onda, najzad, kada mu priđu i pitaju ga da li je baš on probio rupu na slici vrednoj milion i po dolara, malo će slegnuti ramenima, držeći jednu ruku u džepu šortsa, u očaju dok mu se dvoje odgovornih odraslih sa moralnim kompasom u glavi sve više približava, taj ubitačni trenutak stvarnosti koji ga napada sa svih strana… "Jesi li…?"

Ovo je najveća kombinacija poza koju je ovaj dvanaestogodišnjak u dosadašnjem životu izveo. Bukvalni pokušaj da se celim telom izmigolji od krivice i sramote. Pre nego što je probio sliku, bio je običan dečak. Sekund nakon toga, postao je muškarac, udavljen u panici i strahu. A onda ga žena u uniformi kao iz igrice odvodi, verovatno da bi pronašla nekog upravnika kome će se izviniti što je klinac napravio rupu u njihovom skoro pa neprocenjivom posedu.

I ja sam imao ovakvih trenutaka, kao i vi, uostalom. Izgrebao sam metre i metre laka sa rukohvata na stepenicama i slučajno lomio kvake na ormanima. Lomio sam ukrasne pločice, a jednom sam čak šutnuo loptu pravo u luster. A više nego jednom, stajao sam ukopan u mestu i gledao počinjenu štetu, neki put bih prelazio vrhovima prstiju, kao da bi to moglo da popravi sve, a onda bi se vlasnik rukohvata ili lustera vratio i video šta sam uradio i, najčešće, samo uzdahnuo. Usledilo bi pitanje, šta se ovde desilo. Svi znamo odgovor na to pitanje. Ali bi moj mozak doživeo kratak spoj, pa bih izgovorio: "Ne znam, čudno, zar ne?"

To je jedno od ljudskih stanja. Uništiš nešto, a onda se pretvaraš da nisi to uradio. Tako nam se provlači i pokretanje ratova i krčenje prašuma. Rokanje životinja i sjebavanje ozonskog omotača. Ljudska civilizacija se izgradila na što bržem oslobađanju od tog prljavog osećanja - krivice.

I, stoga, solidarišemo se s tobom, dvanaestogodišnji tajvanski dečače. Da se meni desilo da izbušim sliku vrednu 1.5 miliona dolara i ja bih se pravio lud. Usrao bih se i upišao po svojoj Puma majici i šortsu od straha, tu sumnje nema, ali bih isto tako dao sve od sebe da se izvučem bez posledica. Gurnuo bih jednu ruku u džep a drugu preko bušotine u platnu i rekao "A, to? Da, da." Izmarširali bi me u sobicu pozadi i obezbeđenje bi mi pretilo, a ja bih rekao: "Stvarno nemam pojma šta se desilo, učinilo mi se… Da sam video… Nekog… Drugog… Kako to radi?" Ti si ja i ja sam ti, tajvanski dečače koji bušiš umetnička platna. Neka ti se božanstva smiluju na tvom životnom putešestviju sve do pakla.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu