Reklame
Svaštara

Ja sam jedan od onih koji je pisao erotske priče za pare

Pričam o pravim stvarima, hardkor stvarima kao što su Pan erotika i Smokvin List (još kupiš i primerak Trećeg Oka i spreman si za forever alone).

pisao Nikola Budanović
07 Septembar 2015, 8:52am

Foto: LoXsToCkK / Flickr

Sećate li se onih erotskih časopisa koji su štrčali na trafikama i nekom nedefenisanom silom privlačili poglede stidljivih predpubertetlija dok kupuju novi broj Politikinog Zabavnika? Ne govorim o Plejboju, Maksimu, CKM i sličnim lajfstajl magazinima koji se u ovoj pornografskoj stvarnosti plasiraju kao neka klasa, sa uputstvima kako biti alfa, predlozima koja kola da vozite i koju lovačku pušku da kupite ako se slučajno nađete na safariju i, da se ne lažemo, soft duplericom.

Pričam o pravim stvarima, hardkor stvarima kao što su Pan erotika i Smokvin List (još kupiš i primerak Trećeg Oka i spreman si za forever alone), čija publika nema para za japijevski život a la Vuk sa Volstrita, već prosto u tami i samoći svoje zamračene sobe (sami sa sobom) praktikuje rituale požude i strasti. Dakle, samo ozbiljan treš u kom se pojavljuju reči poput nabrekli ud, duboka brazda i slični transferi blama.

Foto: Quinn Dombrowski / Flickr

Tu su stranice i stranice ličnih oglasa sa usamljenim dobro situiranim (pristojnim, obrazovanim, osećajnim itd.) sredovečnim muškarcima (cimanje stop, gej stop) koji traže intimno društvo mladih dama i mladim damama koje neretko naplaćuju takvo druženje. To je doba telefonskog seksa sa 041 pozivnim i glasovima sa druge strane žice koji ti za pare govore ono što želiš da čuješ. Pričam o onim ispovestima napaljenih kaluđerica, jedva punoletnih gimnazijalki sa ekskurzija i medicinskih sestara na noćnoj smeni.

Vi znate da su sve te priče (u velikoj većini) napisali tipovi, zar ne? Neumorni imitatori Čarlsa Bukovskog, ovi zagoreli pervertidosi su vođeni geslom da treba pisati isključivo o onom što je tebi lično najvažnije, pa su rešili da nedostatak seksualne aktivnosti kompenzuju pišući o svojim fantazijama. Rečju, stepen ispod egzibicionizma na Novom groblju. S druge strane ovo je samo kliše, potpuno prevaziđen. U to sam se uverio tokom bavljenja tematikom. Danas je pisanje petparačke, anonimne erotske proze potpuno demokratizovano. Autorki je sve više i ponekad su daleko zanimljivije.

Sa internet ekspanzijom video pornografija je uzela apsolutni primat. Slika je pobedila reč. Desilo se ozbiljno zatišje na polju verbalne erotike, koja je potpuno marginalizovana i zgurana u anderground. Ali ona postoji, na opskurnim wordpress sajtovima i blogspotovima, šunja se i okuplja jednu posebnu, nevidljivu grupu ljudi.

Foto: kedai lelaki / Flickr

Za razliku od klinaca rođenih krajem devedesetih, koji onlajn pornografiju uzimaju zdravo za gotovo, ja pripadam onoj generaciji kojoj je dajlap pružao vrlo ograničene mogućnosti, posebno što se pornića tiče. Govorimo o vremenu pre jebenog Jutjuba. Mi smo krali Panerotiku sa kioska, jer nas je bilo blam da kupujemo (toliko smo bili mali), ali dok je moja generacija zakoračila u zrelu adolescenciju, pornići su već postali lako dostupni i široko rasprostranjeni. Budući da je moja generacija dočekala da porno časopisi završe na smetlištu istorije (dakle, nisam entuzijasta verbalne pornografije), kao i da nisam usamljeni sredovečni ocvali zavodnik, pitate se kako i zašto sam pisao erotske priče.

Pored pisanja imao sam prilike i da administriram Fejsbuk stranicu lista, uređujem i lektorišem priče koje su redovno pristizale sa sijaset lažnih profila entuzijasta, kao i da komuniciram sa korisnicima. Počelo je iz puke radoznalosti i slučajnog poznanstva sa prvobitnim poslodavcem, vlasnikom sajta tomiradi.com. Krenuo sam da pišem da bih učinio uslugu prijatelju, čiji je sajt bio fazi proboja (danas ima oko 300.000 pregleda mesečno). Zatim sam počeo da pišem po narudžbini vernih korisnika. Za novac. Nešto kao intelektualna prostitucija. Kako je to izgledalo? Na primer, neko pod alijasom Rob Banja Luka traži da upotrebim svoju maštu kako bih u reči pretočio njegovu zoofilsku fantaziju, tj. odnos između devojke i psa; poseban biser u kolekciji iskustava tokom mog jednogodišnjeg angažmana, moram da priznam.

Dalje, izvesni par pod zajedničkim imenom Mučenici želi BDSM fantaziju, što zahteva pipavo usaglašavanje između onoga što ja vidim kao BDSM i njihove verzije. Žele i svoja imena u priči. Žele i sve one skupe lateks kostime, bičeve i gagbolove, koje prosto nisu mogli sebi da priušte. Žele kompletni rolplej scenario, kom sam ja autor. To znači kreiranje duboko intimne situacije za ljude koje uopšte ne poznajem.

Neki žele povećanje atributa (veći kurac, veće sise, klasika), što me navodi da naslepo vršim plastičnu hirurgiju nad svojim klijentima. Slatke muke dvorskog slikara. Trebalo mi je mesec dana da napišem prvu priču. Nije mi falilo inspiracije, nisam imao nikakve etičke dileme, niti sam se plašio da prosto za to nisam spreman ili sposoban. Jednostavno me mrzelo. Shvatio sam to više kao neku sporednu zanimaciju kojoj bih morao kad-tad da se posvetim u svom beskonačnom sistemu odlaganja. Noć pre isteka dogovorenog roka odlučio sam da ipak održim reč. Uzeo sam crvenu pilulu. Vidite, nema velike razlike između pisanja seminarskog i erotske priče po narudžbini: piše se noć pred predaju, skoro isti broj reči, zasniva se na istraživanju na brzinu i gomili kopi ∕ pejstovanja i prežvakavanja onoga što su drugi već napisali.

Kada jednom usvojite zakonitosti i sva opšta mesta porno literature, element požude nestaje. Seks postaje zanat − bilo mi je jasno kako seks izgleda u očima prostitutki. Pisao sam gej priče, strejt priče, politički triler/rom-kom priče, priče u nastavcima, fan fikciju, ne znam kako sam se ovde našao, ali šta kažeš da se kresnemo, komšinice priče. U svetu u kom niko nije Kristijan Grej, ljudi žele sebi da priušte barem privid razuzdanog seksualnog života, onakvog kakav samo novac može da im priušti. Znak jednakosti između libida i novca odavno je konstanta medijskog i marketinškog diskursa, što sam sve video radeći sa klijentima. Tako je i pomenuti BDSM par jasno naveo koje brendove seksualnih pomagala žele u svojoj priči.

Jebanje u penthausu, u đakuziju ili na nekoj drugoj luksuznoj lokaciji spada u abecedu erotskog pisanja. Jedina prednost verbalne pornografije u odnosu na vizuelnu jeste jezička dimenzija. To je u stvari magnet za redovne konzumente erotskih priča. Zbog nedostatka pornografske industrije u Srbiji, ljudi žele da čuju (pročitaju) sve te prljavštine što im golicaju prepone na svom jeziku. To je viši stepen uverljivosti od ograničenog engleskog rečnika, koji se nudi u filmovima za odrasle, ili onog nemačkog što naučiš iz scena sa vodoinstalaterima i uvek spremnim hausfrau gospođama (kada muž ode na posao).

Da kažemo da postoje neka 3 osnovna tipa pisaca erotskih priča. Prvi pišu iz čiste seksualne potrebe, drugi da bi lečili svoja zlosrećna iskustva, treći su tu iz manje seksualnih pobuda, više književnih ili ekonomskih. To je ipak samo gruba podela.

Autori su, dakle, različiti i kreću se u dijapazonu od već pomenutih perverznjaka, preko baja koji se kunu da su to njihove lične ispovesti i pojedinih kao što sam ja, nešto između radoznalog rašomonca i obožavaoca Žorža Bataja, Tinta Brasa i Egona Šilea, doajena sofisticirane pornografije. Nikoga od svojih kolega nisam sreo AFK, samo čet. U principu, za mene je to bila izazovna stilska vežba, ali i način da zaradim neku lovu sa strane (studentski standard). Pored fetišista, iskompleksiranih jebača u pokušaju i goustrajtera koji pišu za neke sitne pare, posebnu grupu čine autorke.

Postoji neosnovana pretpostavka da žene pišu osećajnije, sa nekom sentimentalnom notom, mada sam se ja uverio u suprotno. Nepotrebno je komentarisati da je zapravo reč o reprodukovanju patrijarhalnih stereotipa o ženskoj seksualnosti, o ženama koje se jebu samo iz ljubavi (gde buket ruža treba da posluži kao zamena za lubrikant), a ne zato što su napaljene i žele da dožive orgazam. Seksualna brutalnost iz ženske vizure još uvek je tabu. Velika prednost onlajn zajednice ljubitelja erotskih priča jeste zagarantovana anonimnost, dakle, potpuna sloboda. Zato me ne čudi što je jednu od najvulgarnijih i najagresivnijih priča koje sam pročitao napisala baš žena.

Kao što možete da pretpostavite, pokušao sam da uočim emancipatorsku vrednost onoga što pišem, pokušavao sam da se uzdignem iznad seksističkih matrica kanonizovane dominantne uloge muškarca i smerne i poslušne žene (medicinska sestra, učenica, glupa plavuša i drugi autentično pornografski konstrukti), ali ne mislim da sam uspeo. Zakoni tržišta, pre svega potražnje, ograničavaju autorsku slobodu, bilo kakve estetske i progresivne tendencije. Iako skrajnuta na marginu, pripovedna pornografija, umesto da ih prevazilazi, usvaja i reprodukuje klišee i opšta mesta dominantne porno industrije. Erotske priče povremeno teže razbijanju tabua, od ženskog autorstva do incesta, ali one ne razbijaju društvene norme, samo ih oblikuju u formu intimniju od klasične video produkcije.

Nakon četrdeset četiri priče i mnogo zadovoljnih mušterija, povukao sam se, ali radio bih to opet. Lova je više nego ok za uloženi trud, ali vam se ubrzo uruše kihotovske fantazije o subverzivnom književnom angažmanu. Što je malo sranje.

Kako je to lepo sročila Edit Pjaf - ne žalim ni za čim. Mada mi je i dan danas pomalo neprijatno kada se setim one priče o devojci i psu.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram