Zašto sam iz Srbije pobegao u Kinu

Da mi je neko u oktobru dvehiljadite rekao da ću za petnaest godina da idem u Kinu trbuhom za kruhom, rekao bih mu da je lud, ali da mi je neko tada rekao da će Toma da bude predsednik, Vučić veliki vođa, a Ivica Dačić opozicija, kapiram da bih zapalio momentalno.

Ćerku smeštam u krevet i ležem pored nje. Mazim je po kosi i niz ruku dok ne zaspi, a pokušavam da ne plačem, jer očevi ne plaču. Negde u zabitima mog (već preterano i prevremeno ostarelog mozga) iskreno želim da ostane budna kako ne bih otišao. Želim da tu budemo zauvek, u nadogradnji nadogradnje stana u Šajkaškoj. Ko zna – zna, ko ne zna o čemu pričam, ne želim mu da ikada sazna. Ćerka je onaj deo srca što ti je falio kada nisi ni znao da bi uopšte tu nešto trebalo da bude.

Posle pola sata pod rukom osećam da sve sporije i sporije diše. Spava. Ustajem i mazim je po dugoj i najplavljoj kosi na svetu najnežnije moguće. Osećam da sam u nekoj patetičnoj filmskoj sceni, u onoj sceni koja moju mamu tera da plače satima. Stojim još deset minuta pored njenog kreveta, ko da se više nikada nećemo videti. Pokušavam da zapamtim koliko je visoka, kako drži noge, a u kom položaju ruke, koje joj je boje pidžama, kakav zvuk ispušta dok diše.

Supruga ne želi da me prati na aerodrom jer zna da će plakati. Plakaće svakako, ali ne želi da mi bude teško. Brat, drugar i njegova devojka, mama i kum spuštaju stvari u automobil, a Jovana i ja se držimo u zagrljaju i nikome se iz njega ne izlazi. Poljubac za doviđenja, pa se vidimo kad se vidimo. U tom trenutku kapiram da ona nema pojma šta je čeka, da će biti sama sa detetom, da će morati da bude i ja. Imam osećaj da sam je prevario. I dalje imam taj osećaj.

Na aerodromu glumimo da je sve okej i da je sasvim normalno u trideset i trećoj godine bežati u Kinu. Kum mi u ruku ubacuje sto dolara. Zlu ne trebalo. Napokon odlazim, mašem im, a mama plače jer, mame ko mame. A onda započinje let, beskonačno dug i dosadan. Poslednju poruku u Srbiji dobijam od Jovane. Volim i ja tebe.

Dugo sam mislio da je to jako teško pitanje, jer odgovor ne može da bude jasan. Ne baš. Istog momenta kada sam shvatio da sam u srpskom novinarstvu predugo, pozvao sam ženu i pitao je šta misli o mom odlasku. Rekla je: „Samo napred", a ja sam istog trena pozvao prijatelja koji je već živeo i radio u Pekingu da mu kažem kako imam sa njim nešto bitno da razgovaram. Igrom slučaja, tada je bio u Beogradu i već posle petnaest minuta smo ručali u „Staroj Hercegovini". Saslušao me je, pitao me je da li sam svestan da porodicu neću moći momentalno da dovedem u Kinu, a kada sam mu dao potvrdan odgovor, klimnuo je glavom, izvukao telefon i počeo da mi daje prve lekcije mandarinskog.

Zašto Kina? Zato što tamo već imam prijatelje, zato što mi je odlazak tamo najlakši, zato što detetu ne mogu da obećam najskuplje moguće obrazovanje, ali ovako mogu da joj omogućim da do sedme godine priča tri jezika i zato što su Tajland, Filipini i Australija mnogo bliži odavde. A pretpostavljam da se supruge lepše smeju na nekoj plaži na Pacifiku, nego u Beogradu.

Procedura odlaska u Kinu je relativno jednostavna, jer gotovo svi ljudi koji tamo idu (ukoliko nisu studenti ili diplomate), odakle god bili, imaju za cilj da prvo predaju engleski. Ovo prevashodno podrazumeva dobro poznavanje engleskog jezika, ali i neki od sertifikata kako bi čovek uopšte mogao da bude nastavnik.

Korak drugi, daleko teži, je pronalaženje posla i to traje mesecima. Od Beijingera, pa do Echinacities, malo po malo, intervju po intervju i to u sitne sate, jer je vremenska razlika šest ili sedam sati (Kina nema zimsko i letnje računanje vremena), možda čak i neki demo sa klincima. Kada sam se napokon dogovorio sa jednom agencijom i dobio pozivno pismo, usledio je odlazak u ambasadu.

Procedura je prosta: jedina viza koja se na ovaj način može dobiti je poslovna, a jedina viza uz koju se legalno može raditi je radna. Dakle, do šest meseci poslovne, pa ću onda tamo polako da nađem nekog dobrog poslodavca koji će mi dati radnu vizu i sve idealno. Odlazim na šalter, predajem dokumenta, devojka sa one strane mrtva ozbiljna gleda mene, gleda pasoš, gleda mene, pa opet pasoš i kaže: „First entry. Može poslovna viza na mesec dana". Srce mi staje na pet sekundi, a tih pet sekundi kao godina. Bukvalno. Brojim koliko sam para uzajmio, maltene sam već dao otkaz, imam porodicu, bre, malo dete i ženu u kući. Ne mogu sebi da dozvolim da odem na pišljivih mesec dana. Ko će da završi radnu vizu za mesec dana tamo negde iza sedam mora i sedam gora? Šta onda? Šta ako ne uspem? Čemu da se vratim? A onda lupam sebi imaginarnu šamarčinu i kažem joj: „Naravno".

Narednih nekoliko nedelja sam čekao da sve bude savršeno, da ostavim porodicu u najboljoj mogućoj situaciji, da ja odem sa što više novca u džepu, a onda sam shvatio da savršeno ne biva, kupio kartu i čekao datum da se desi.

…

Na aerodromu me kupi isti drugar. U taksiju prvi put slušam mandarinski. Pojma nemam o čemu se tu radi. Vazduh je drukčiji. Na putu do njegovog iznajmljenog stana pokušavam da budem potpuno svestan gde sam došao. Izlazimo na nekom velikom bulevaru, idemo tesnom uličicom, hutongom, prolazimo kroz ulaz broja 29, mračno je i sve me podseća na neki donji Dorćol ili Lekino brdo. Kofer jedva može da se provuče. Stan, pravi studentski. Skromno. On odlazi odmah na spavanje, jer radi sutra, i sa stepenica mi kaže da zajebem agenciju, jer mi je sredio intervju za posao u njegovoj kompaniji, a ja se pitam gde sam to zaboga došao. Još pada i kiša. Doduše, sledeća je pala tek posle mesec dana, ali tada to nisam mogao da znam. Skidam duks i shvatam da sam došao u majici I LOVE JAPAN. Big NO NO, naročito ako je u Kini u jeku proslava sedamdesetogodišnjice pobede nad Japanom.

Komedije radi, u nedelju sam sleteo, a koliko sutradan su gradske vlasti Pekinga uvele zabranu pušenja u kafićima. Naravno da sam pomislio da je to neka tiha poruka kosmosa da ostavim cigarete, kad ono, kako da ne. Jeftin duvan. Pitanje je samo šta bi čovek da pripali – Tai Shan ili neki kirgistanski Marlboro. Kupujmo domaće.

Na neku foru ja to čuveno zagađenje nisam ni osetio tokom prva tri meseca. Jedini period kada je zaista bilo nephodno disati na škrge sam proveo u Hong Kongu. Zato sam neko vreme živeo u iluziji da sam na Zlatiboru. „Nemam ja pojma što se svi vi žalite", mislim da sam rekao sto puta prijateljima. „Videćeš", odgovarali su oni. A onda PLJAS! Kad zapahne jugoistočni vetar pa nanese svu čađ iz industrijskih gradova podno Pekinga, a za mučeno Sunce znaš da je tu negde, ali ga ne vidiš, ti trk u prvu prodavnicu da spasiš šta se spasiti može.

Ima tu maski za disanje koliko ti duša poželi. A osećaj, kao u dimnjaku. Dođe čoveku da pokrene inicijativu da se Deda Mrazu i Božić Bati dodeli beneficirani radni staž. To štipa za oči, vidljivost do dvesta metara, ali onda se pojavi Srđan i kaže: „E, sine, bolje ćuti. Bio je AQI preko šesto pre neku godinu. Prozor pet dana nisam otvarao". I tako sve do pustinjskog vetra iz unutrašnje Mongolije. Severozapadnog, dakako. Hvala, Džingis-Kane. Svi smo mi tvoja deca.

Prde svi. Prde deca u školi, malo manja deca u vrtićima, prde čitave porodice u restoranima, a što ne bi i kada prde konobari dok služe hranu, prde bake u gradskom prevozu, prde dede gde god. Zato nema mrštenja. Ako ti se gadi, a ti onda izvini i idi negde drugde. Tako to ovde radi. Nema ustručavanja. Isto važi i za pljuvanje. Iz pete izvlače. Danas sam ručao u mom omiljenom malom restoranu. Gazdarica i gazda su naizmenični bacali šlajmare u kantu i niko ni da trepne. Čak ni devojčica koja je sa mamom došla na ručak. Nekako sam joj ja bio interesantniji.

A kad sam već kod taksista, oni su posebna priča. Manje-više, radi se o pristojnim ljudima, ali valja prepoznati „divljaka". Evo, pre neko veče sednem u taksi, unutra vozač i neki njegov ortak. Prvo promaše jedno skretanje, pa drugo skretanje i onda ukapiram da me voze na Aerodrom. Pride, ne pale taksimetar. I da nisam na kraju počeo da se derem na srpskom i uhvatio vozača za vrat, nemam pojma kad bih izašao. Ima tu svakolikih baraba. Doduše, ko se vozio beogradskim taksijem, može da pretpostavi o čemu pričam, a može i da pretpostavi kako je onda strancima kada ih kod nas nagaze divljaci na aerodromu. Ozbiljan ološ.

I opet taksi. Vraćam se prošle nedelje gajbi, vadim sto juana iz novčanika, dajem ih vozaču i pravim fatalnu grešku – skidam pogled sa novčanice. On mi pokazuje da je iscepana, traži mi novu, ja mu dajem novu, a on mi vraća iscepanu. Izlazim napolje i shvatam da moram uopšte da se zajebavam i da je proverim, jer je falsifikat. Pitam mog cimera Endrjua (Kinez je da ne bude zabune) šta da radim, a on mi kaže da ih zavaljam u nekom kafiću, pod nekim prigušenim svetlom,možda da probam da prevarim bankomat, ali da svakako više ne dajem taksistima stotke. Sto kvaja (14-15 evra) je inače najveća novčanica. Tako se Kina štiti od falsifikatora tj. od moguće štete nastale falsifikovanjem. Jedan prevareni stranac, manje-više.

Još mi je matori pričao kako čovek mora da se pazi prevaranata kada dolazi u veliki grad. Čuj „pričao", urlao toliko da mu popucaju kapilari u očima. Lično iskustvo, valjda. Kapiram da je svuda isto. Scenario je sledeći: super prijatni lokalac ti priđe jer mirišeš na stranca, na prvi-put-u-vašem-gradu, ponudi se da ti pomogne da vidiš ovo i ono, ti ga odjebavaš, ali on je super ljubazan i nadasve dosadan, pa ajmo malo da vidiš Tjenanmen, malo parkiće, malo „ajd dođi da probaš nešto", a ti onda siđeš u neki suterenski lokalčić, dođe ti čaj koji te omami (misterija zvana opijum) i račun od 800 juana, pa ti neprijatno, a i malo si se usrao u gaće jer ne znaš gde si niti koliko ih ima, pa platiš.

Međutim, ako si car, kažeš ljubaznom domaćinu „hvala i doviđenja", pa neka on i gazda kafanice nađu neku drugu budalu. Isto je kao i sa taksistima – fora je uspela ako ti je neprijatno. Ako nije, bole te dupe.

Šta čovek prvo uradi kada dođe u Kinu? Pa valjda se javi svojima, postavi status na Fejsbuku, okači Tvit, ali juče. The Great Firewall of China, dame i gospodo. Gugl, doviđenja. Majkrosoft, dobar dan. Jedina funkcionalna veza sa domovinom je Skajp. Mada, i on ume da zariba. Zato brže-bolje valja naći neki VPN, a pre toga i uzeti domaću karticu. A onda opet izdrkavanje sa radnicima nekog od lokalnih mobtela: te 120, pa onda 185, a na kraju 215 kvaja. Ja ovde koristim besplatan VPN, ali mi ne pada na pamet da vam kažem o kom Psiphonu se radi. Mada čovek brzo zaboravi i na Fejsbuke i na gmailove, ali Jutjub ostane u srcu.

Pošto je kineska vlast blokirala većinu intenet portala koje ostatak sveta koristi, a ovaj narod je opet nekako još luđi za telefonima od nas, alternativa je morala da bude domaći proizvod – Wechat. Ova aplikacija je malo maznula od tvitera, malo maznula od fejsbuka i malo od vajbera. Ako nemaš wechat, ne postojiš. Svaki razgovor, bilo privatni ili poslovni, obavićeš preko njega. Svako upoznavanje završiće se skeniranjem ličnog koda kako bi se drugovanje nastavilo. A onda vrhunac – najveći deo poruka su audio poruke. Pa isto kao i sa prdežima, od baba do klinaca, od vozača autobusa do bubuljičavih klinaca, svi pričaju u telefon do šezdeset sekundi. Tako svet ovde radi, pa moraš i ti.

Pošto postoje na ovoj planeti gradovi i ljudi u njima koji nešto zaista grade osim maketa, tu i tamo zadese se mesta koja su potpuno povezana podzemnom železnicom. Pekinški metro je brz, pouzdan, tačan i jako zahvalan ako čovek mora da ide sa jednog kraja grada na drugi kraj grada. Jeste da brzo počneš da prepoznaješ iste prosjake, i jeste da još uvek idu snimci velike pobedničke parade sa Tomom i Dragicom (kakvo ludilo je gledati ih češće nego u Srbiji), ali sve makar funkcioniše. Jeste da si stalno pod zemljom, ali… Šta ali? Nema ali. Što bi bio pod zemljom?

Vazda sam mrzeo gradove na ravnom. Novi Sade, izvini, ali jebiga. Dosadno, bre. Sa Pekingom je malo drukčije. Ajde što je ravan, nego što se kineskim vlastima baš nešto jebe da smanje potrošnju uglja, pa je struja bagatela. A ako je struja bagatela, što se svi ne bismo vozili na struju. Dobar dan, električni motori. Ako nemaš dozvolu za pravi motor, ovo je najbolje prevozno sredstvo na svetu. Bicikl da mi oprosti. A Peking je stvoren za dvotočkaše. Svuda su staze. Pride, na električnom motoru možeš malo da glumiš i da si biciklista. Sve prema potrebama i prema okolnostima. Dođeš kući, dopuniš bateriju svoj motora kog si platio do tri glave i ne misliš na struju, jer je jeftina, a i plaća se karticom koju ubudžiš u strujomer. To je ono što je brat Toma video ovde i čime se najviše oduševio. I dalje je smešno.

Prvo, lože se na što veća kola. Valjda je to nekakva kompenzacija lične visine. Drugo, nemaju pojma da voze. Treće, ne interesuje ih život pešaka kao takav. Pekinški vozači. Zebra, pešački prelaz, crveno svetlo… To sve lepo spakuj i zaboravi. Neko mi je ovde ispričao da se vozačima više isplati da te ubiju, nego da te povrede, jer je kazna zbog ubijanja nekoga u saobraćaju daleko manja od nadoknade koju će morati da svojoj žrtvi plaćaju do kraja života. Ne znam, ne verujem, ali vidim kako voze, pa ima nekakvog smisla.

Obrni-okreni, kineska klopa je nešto što zaslužuje više od jednog pasusa u bilo kom tekstu. Jeste da sam bio sasvim siguran da ono zamrznuto povrće ubudženo u prekuvani pirinač po beogradskim kineskim restoranima ne može da bude ničija nacionalna kuhinja, ali sam svejedno bio iznenađen. Zato o hrani ne želim ovako da pišem, ali o tome kako se jede svakako hoću. Jer, kako reče Basara: „Evo posle mesec dana prvi put nešto nabadam viljuškom". Dakle, štapiće u ruke i vežbanje, inače ostade ti gladan. Ne može čovek da jede samo kupovne nudle i baozi.

Drži se za stolicu sada. Niko ti se neće namrštiti, niko se sa tobom neće zakačiti, niko ti neće pretiti, niti će želeti da te isprovocira. Kinezi prosto nisu takvi. Neko je napisao da su Kinezi poput vode koja će pred svakom preprekom zastati, pokušati da je nadvisi, ali ako u tome ne uspe, pronaći će neki prolaz i nastaviti da teče dok mirno ne dođe na svoje odredište. Sa druge strane, mi smo poput grane koja mlatara i lupa, ali koja pukne pod prvim većim pritiskom. Ako starom bračnom paru u metrou neki klinci maznu mesto pred nosem, oni se neće iznervirati, niti će gunđati. Ako neko nekome ukrade mesto u redu za bilo šta, ovaj će se praviti da se ništa nije desilo, jer nije vredno truda.

Juan je zvanično ime valute koja se koristi u Kini, ali nikada nikoga nećete čuti da ga izgovara. Kvaj je reč u svakodnevnoj upotrebi. Za jedan evro je potrebno dati negde oko sedam kvaja. Kurs ide gore – dole, ali makar često ide dole. Ja na to nisam navikao sa dinarom. Već posle prve plate počeo sam sve da računam u juanima. Plata mi je u juanima, hranu i garderobu plaćam u juanima, kirija je u juanima. Prosečna plata jednog stranog nastavnika engleskog je 12.000-15.000 kvaja, a pomenute nudle koštaju 15.

Baozi je na ulici jedan kvaj, a da se potpuno obučem za zimu mi treba hiljadu i po juana i to je otprilike odnos cena. Desetina plate za kompletnu zamenu garderobe. Dinar me ne interesuje, a evrom se bavim samo kada šaljem novac porodici. Proces zamene deviza je malo čudan, jer su stranci u Kini ograničeni na kupovinu 500 dolara dnevno, a pare se šalju preko Western Uniona, što te obavezuje da kupiš dolare. I sad, Srbin prvo pomisli da bi bilo najbolje da nađe nekog dilera, te da sve obavi brže i po boljem kursu. Ne baš. Kineske banke nisu lopovčine. Diler ti proda dolar za 6,38 kvaja, a banka za 6,4. Ako ću da umrem od gladi zbog dva centa, onda neka umrem.

I za kraj prvi savet koji sam dobio kada sam došao u Peking:

Ako se, kojim slučajem, nađeš usred tuče ili bilo kakvog sranja, beži koliko te noge nose. Beži, pre nego li dođe murija. Beži, imao veze ti sa onim što se desilo ili ne, bio u pravu ili ne, jer dok objasniš pandurima šta se zapravo dogodilo, već si deportovan, a onda nema nazad.

A to je baš sranje. Super je ovo zemlja da joj se nikada ne vratiš.

Još uvek čekam porodicu da dođe u prvu posetu. Na aerodromu ću nositi kostim Spajdermena, jer sam tako obećao.

Pratite VICE Srbija na Twitter, Facebook, Instagram