Davali su mi drogu, pušili mi i pljačkali me dok sam radio kao dostavljač pica

Dobrodošli ponovo u u serijal „Ispovesti iz restorana", u okviru kojeg razgovaramo sa ugostiteljskim radnicima čiji glasovi do sada nisu mogli da se čuju. Sa onima koji rade u sali, sa gostima, i sa onima koji rade u kuhinji, razgovarali smo o tome šta se zaista zbiva iza scena naših omiljenih mesta.

Ispričano: Touvu Danoviču

Imao sam 16 godina kada sam počeo da radim kao dostavljač pica. Na kraju sam to povremeno radio čitavih devet godina. Mušterije picerije za koju sam radio su skoro 100 posto činili studenti, jer se nalazi usred jednog univerzitetskog centra. Bilo je prilično drugačije nego u običnim lancima picerija – i po pitanju geografije, i po tome što smo radili do pola četiri ujutru. To je dovodilo do raznolikih razvratnih situacija.

Nuđene su mi čašice žestine i pivo. Kada bih bio u stanju da eksiram jedno od toga za četiri sekunde ili manje, dobio bih bakšiš od 20 dolara. Što sam više učestvovao, bakšiš je bio veći. Smena je obično trajala od sedam uveče do pet ujutru narednog jutra – u suštini smo dostavljali pice non-stop. Trudili smo se da vreme dostave bude 15 do 20 minuta, u zavisnosti od gužve, ali nije bilo posebno određenog vremenskog okvira. Nije bio problem ako je neko želeo malo da se zadrži, jer je bilo mnogo nas, dostavljača. Svako je zadržavao svoj bakšiš, pa je svima bilo dobro.

Jednom je moja devojka naručila picu, i postarala se za to da ja budem onaj koji će joj je dostaviti. Otišao sam kod nje, i zezali smo se sat vremena. To joj je bio izgovor da me dovede. Ali ludosti pri dostavi nisu bile neuobičajane, naročito ne posle ponoći.

U jednom drugom slučaju, dok sam još bio nov u poslu, nosio sam picu u kraj koji smo mi zvali „zajednica kuguarki". Uvek je bilo mnogo usamljenih domaćica koje su sedele u bazenčićima i pile. Došao sam do kuće i na vratima zatekao natpis „Dođi na zadnji ulaz". Otišao sam i ugledao dva tipa – starih verovatno dvadeset i nešto – i neke četrdesetogodišnjakinje, svi su bili goli u bazenčiću sa toplom vodom. Definitivno su pokušavali da me ubede da im se pridružim. Rekli su mi da dođem posle posla i družim s njima. Imao sam 17 godina, bio sam uplašen, i potpuno nesiguran oko toga šta da radim u takvoj situaciji. Ali na kraju krajeva, oni su samo bili grupa omamljenih, golih, odraslih ljudi, koji su samo želeli picu.

Ovo ne mogu nikako da potvrdim, ali jedan moj kolega je dostavio picu u jednu kuću, i tamo dobio svoje prvo pušenje. Devojka mu je rekla da će da mu popuši ako joj da picu za džabe. Zvuči ludo, ali on je bio prilično ubedljiv, naročito zbog keza na licu koji je imao kada se vratio odatle.

Stalno smo slušali porno fazone, ljudi su nam tražili stvari kao što su „ekstra kobaje". Studentarija je u fazonu da je baš duhovita. Nekada su nam tražili da na kutijama za picu nacrtamo nešto bezobrazno – u piceriji su radili i neki slikari, pa bi se obično oni pobrinuli za to. Ali reference na porniće nisu uvek bile samo šale.

Jedna od najvećih ludosti koju sam doživeo se dogodila jednom kada sam dostavljao pice na žurku nekog bratstva. Otvorio sam vrata, a neka devojka me je uvukla unutra, skinula mi kapu, i počela da mi otkopčava kaiš. Pored nas je stajao neki tip sa jednom od onih malih kamera u ruci. Pojavila se još jedna devojka, gola do pola, odvukla me u sobu i preklinjala me da joj ispunim želju o kojoj je oduvek fantazirala. U to vreme sam imao devojku, i bio sam u šoku. Bilo je potpuno nadrealno. Davao sam sve od sebe da budem ljubazan i da se nekako izvučem odatle. Definitivno su želeli da snime nekakav amaterski pornić sa mnom, iako nisam bio voljan – mada bi neko drugi možda bio.

To su bili dobra vremena, ali bio sam i žrtva napada. Otišao sam na dostavu u jedan sumnjiv kraj u fabričkoj četvrti, na rubu naše zone dostave. Nisam uspevao da nađem lika koji je naručio picu, jer su ulice bile mračne. Rekao je da će on da me navodi, i da će da mi da veliki bakšiš ako mu dostavim picu, uprkos svom tom mučenju. Konačno sam ga našao, a mesto je izgledalo skoro kao nekakva napuštena fabrika. „Jebote, ovo nije dobro", pomislio sam.

Zatekao sam neka dva tipa kako sede na parkingu, ispod bandere. Prišao sam im da im dam njihovu picu, a prvo što mi je jedan od njih rekao je bilo, „Da li te je ikada ranije neko zaskočio". Uhvatio me je u kragnu, a onaj drugi tip mi je oteo picu iz ruke. Srećom, posle malo cimanja, taj drugi tip je rekao ovom prvom da me pusti. Izgovorene su neke grube reči, a ja sam zapalio odatle što je brže moguće i pozvao pandure. Posle toga sam odlučio da sa sobom uvek nosim bejzbol palicu ili električni šoker, ali naravno, ništa slično se nikada nije ponovilo.

Najzajebanije je bilo kada sam dostavljao picu nekom tipu koji je bio toliko urađen metom da se istripovao da sam došao da ga ubijem. Otvorio je vrata i uperio mi pištolju lice. Ubio se od izvinjavanja kada je shvatio da sam mu samo doneo hranu. Posle toga smo ga stavili na crnu listu.

Neki momci su zarađivali i sa strane, dostavljajući i neke druge stvari osim pica, ako me razumeš. Jedan tip je valjao doup skoro pri svakoj dostavi. To je uglavnom rađeno ispod žita, ali ljudi koji su se radili s njima su to itekako znali. Ako to do sada niste znali, skoro svi koji vam dostavljaju picu su urađeni. Takođe radimo i kao slučajni taksisti. Kada bih prolazio kroz centar grada, tamo gde su barovi, ljudi bi mi mahali da me zaustave, kao da sam taksi. Povremeno bih stao i pitao ih kuda idu, i ako bi mi bilo usput, povezao bih ih. Neki tip je jednom mom kolegi dao 100 dolara za tri kilometra vožnje.

Dostavljao sam sendviče, kinesku hranu, sve što ti padne na pamet, ali pica je iz nekog razloga najgora. Da moram da nagađam, rekao bih da je 75 posto ljudi kojima sam dostavljao picu bilo ili pijano, ili je radilo na tome. Ništa od ludosti koje su mi se događale kada sam dostavljao picu se nisu događale sa nekom drugom vrstom hrane.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagram