Briga o životnoj sredini sa kriminalcima iz Bukurešta

Ekran na kome čitate ovaj tekst sadrži otrove koji bi u određenoj dozi mogli da vas ubiju. Elektronika sadrži razne zle stvari u sebi. Živa iz strujnih kola može u trenutku da vam sprži mozak, a dok popijete čašu vode, arsen iz mikrofona mogao bi da vam jetru pretvori u paštetu. Od šestočlanog hroma i kadijuma se ne biste osećali ništa bolje, i jedan i drugi su kancerogeni.

U Rumuniji se ove supstance čuvaju izvan vode i vazduha zahvaljujući kriminalcima.

Postoje skladišta u gradovima širom zemlje u kojima se čuvaju tone elektronskog otpada. Tamo ih lopovi, razbojnici ili sitni dileri droge, sada glavni branitelji naše planete, rasklapaju parče po parče i šalju na reciklažu. Oni štite naciju od kadijuma, žive i hroma poput Moćnih rendžera na visokotehnološkom čistilištu.

Ovi ljudi provode dane među strujnim kolima, kalemovima i kablovima. Od 2007. godine, rumunski sudovi kriminalcima dozvoljavaju da biraju između zatvora i društveno-korisnog rada u skladištima. Posetio sam jedno od skladišta da vidim kako im ide.

U stovarištu nekada komunističke fabrike u Bukureštu, naišao sam na desetoro ljudi. Rasklapali su kompjuter. U tišini su stajali oko stola. Podsetili su me na ribolovce koji ćute da ne bi uplašili ribu. Stavio sam kecelju i seo za sto sa osuđenicima. Mislim da sam jednog od njih sreo ranije. Ispostavilo se da je Dragoš nekada radio kao šanker u jednom od najvećih klubova u Bukureštu, sve dok ga nisu uhapsili zbog prekršaja koji zvuči baš ozbiljno, a koji je ustvari sitnica – dilovao je drogu.

"Osećam se kao da sam u filmu Glupan i tupan. Nisam imao pojma kako izgledaju racije i prodao sam ekstazi panduru", kaže. Dragoš možda nije imao nikakvo ulično iskustvo, ali je znao sve što treba o drogama – probao ih je, osim onih za koje je potrebna igla. "I kad kažem sve, stvarno mislim sve - od lepka do LSD-ija". Posle hrpe supstanci koje je Dragos popušio, ušmrkao ili udisao tokom karijere poznavaoce droge, pao je zbog dve pilule ekstazija.

Odeljenje za organizovani kriminal rumunske policije je pre nekog vremena raskrinkalo ogromnu mrežu dilera ekstazijem – gromada od slučaja u kom je učestvovalo najmanje hiljadu ljudi. Nova hapšenja su se dešavala dan za danom, a stotine ljudi je završavalo u podrumima policijskih stanica. Hiljade ljudi je otišlo u ilegalu čekajući da ih neko odruka. U principu, svako je svakoga drukao nadajući se da će mu to kupiti godinu, dve slobode.

"I tako, desilo se sranje i uhvatili su me" kaže mi Dragoš. Uhapšen je i osuđen na društevno-koristan rad u skladištu za demontažu. "Ovo skladište je najbolje što je moglo da mi zapadne od svega što rumunski servis uslovnih kazni nudi". Pod "servis uslovnih kazni" misli na to da ponekad mora da ode na test do Centra za prevenciju narkomanije u gradu Targoviste. "Njihove kancelarije se nalaze u školi za decu sa invaliditetom. Nemam ništa protiv tih malih sirotana, ali svaki put kad odem tamo upadnem u depresiju", kaže mi.

Dragoš je prestao da koristi drogu. Osim jedne. "Uvek sam pozitivan na marihuanu. Neću da se odreknem marihuane bez obzira na sve rizike koje nosi". Dragoš ima hiperkinetički poremećaj.

"Ovo je kukasti šrafciger. Zove se kukasti jer kada ga prepolovimo, dobiješ znak krsta". Glavni majstor skladišta mi je nacrtao krst na drvenoj površini radnog stola. Zove se Eugen Neakšu i on je glavni car rasklapanja u skladištu. Održao mi je govor dobrodošlice, pun fraza poput: "Nema skakanja preko radnog stola, hodamo oko njega" i "To je paklen posao, ali neko mora da ga radi."

"Ovde dolaze različiti ljudi", kaže mi. "Tražio sam jednom liku da obriše pod, a on me je pitao kako se to radi. Nikada u životu nije uzeo metlu u ruke!"

Eugen Neakšu je bio električar u fabrici aviona u Balta Albi. Pravio je modele za vojne avione sve dok Čaušeskova vlada nije pala i neko stavio bravu na Eugenovu pokretnu traku. Ovih dana Eugen uči druge kako da uništavaju stvari umesto da ih prave.

Poput VHS kasete koju mi je dobacio. Bilo mi je žao, uzeo sam je u ruke i pažljivo otvorio, kao da ne treba da je rasklopim, već popravim. Lik koji je sedeo desno od mene je primetio moju preuveličanu brigu i rekao mi utešnim tonom: "Ostavi to. To je samo otpad. Otpad."

Nakon rastavljanja VHS kasete koje je trajalo skoro sat vremena, činilo mi se da tek treba svašta nešto da naučim. Pravilo broj jedan je da i najmanji deo sadrži još manji deo, a taj još manji deo će najverovatnije sadržati još manji. Rad postaje jedva izdržljiv kada otštrafljujete malo sranje veličine polovine prsta na ruci koje sadrži gomilu drugih sitnih stvari od plastike, nerđajujućeg čelika, aluminijuma i bakra. Dakle, potrebno je da otvorite taj mali deo i delove razdvojite tako da bakar ide sa bakrom, nerđajući čelik sa nerđajućim čelikom, plastika sa plastikom, aluminijum sa aluminijumom. Delovalo je kao da mi je neko dao četkicu za zube i poslao me da čistim autoput. Sve u svemu, rad se ovde svodi na pokajanje.

Oni koji završe sa poslom mogu da udahnu vazduh slobode. To je slučaj sa Anreijem koji nas je gledao sa zlobnim osmehom dok je oblačio kaput. "Spreman!" uzviknuo je i slegnuo ramenima poput boksera pre meča.

Ovakav sistem kazneno-popravnog rada je stigao u Rumuniju nakon uspešnog eksperimenta u Švajcarskoj zahvaljujući Fondaciji za promociju društveno korisnog rada.

"Prvo, društveno-koristan rad je najjeftniji način kažnjavanja kriminalaca. Zatvaranje u zatvore je agresija koju je društvo nametnulo kao odgovor na agresiju pojedinca na društvo. Nevažno je koliko je osoba civilizovana, zatvor ostavlja veliki trag, a i trošak ponovnog uključivanja u društvo može biti ogroman", kaže mi Alin Oaun, generalni direktor fondacije. On je, zahvaljujući rumunsko-švajcarskom fondu, osnovao tri skladišta - u Bukureštu, Temišvaru i Brašovu.

Svake godine, u skladištima se uspešno ukloni nekoliko stotina tona izuzetno opasnog elektronskog otpada. Rumunija je na poslednjem mestu u Evropi po recikliranju visokotehnološkog otpada, što rad ovih kriminalaca čini još vrednijim. Samo jedan procenat ukupnog toksičnog otpada koji Rumuni proizvedu se reciklira – ostatak završava raštrkan unaokolo, a otuda pravo u naše živote.

Ali ova skladišta imaju još jednu pozitivnu funkciju. Za mnoge osuđenike, imati posao više nije nešto od čega se boje. "Za njih je ovo prvi put da se bude u određeno vreme i imaju određeno radno vreme", kaže Alin "I kažu mi, uzbuđeni: Znaš šta? Kad završim ovde, stvarno bih mogao da nađem posao."

Za radnim stolom iz VHS kasete je ispao poslednji šraf i nestao u gomili - gvozdeni delovi su završili na gomili sa ostalim gvožđem, nerđajući čelik sa nerđajućim čelikom, plastika sa plastikom.

Razlika između te VHS kasete i vašeg laptopa nije u delovima. I jedno i drugo sadrže gvožđe, nerđajući čelik, aluminijum i bakar. Razlika je u načinu na koji ljudi sastavljaju te delove da bi napravili savršeno strujno kolo. Sve što osuđenici u skladištu za reciklažu rade je traženje tog savršenog kola.