Kako sam preživeo horor festival u gradu samoubistava

Zvali su me iz rodnog kraja da se vratim, ali ne zato što onomad nismo ubili klovna, već da bih gostovao na večeri razgovora sa piscem u sklopu festivala horor filma u Subotici. Pošto su elementi strave upadljivo prisutni u mojim romanima i, još više, kratkim pričama, imalo je smisla. Usput je trebalo da pokupim svog moderatora, Zorana Trklju Cocu, još jednog Subotičanina koji danas živi u Beogradu, te da se zajedno, poput likova slavnog romana Stivena Kinga što je širom sveta izneo klovnove na loš glas, vratimo duhovima prošlosti.

Pokupio sam Cocu kod Buvljaka, gde smo se našli u gužvi na otvorenom kao da izvodimo nekakvu špijunsku razmenu. Autoputem smo korigovali „libelu u glavi" koja nam je prvobitno baždarena na najravniju ravnicu na svetu. Prilikom izbora muzike, petogodišnji nepušač i strastveni pušač složili su se da je zvanično otvorena sezona Toma Vejtsa, ove sumorne godine ranije nego inače.

Ko bi uopšte odoleo magnetnoj sili grada iz kog smo potekli, posebno pošto smo i danas vezani za njega? A kako i ne bismo bili kada smo odrasli pod okriljem jednog posebnog subotičkog senzibiliteta: tamo nije bilo čudno uroniti u nesvakidašnje i različito od svakog glavnog toka pa i kulturnog – u supkulturu, kontrakulturu i svakovrsnu alternativu. U Subotici sam navikao da tražim drugačije knjige, filmove i muziku. Tu sam naučio kako da se nosim sa tuđom i svojom drugačijošću.

Coca i ja se znamo iz te priče. Između ostalog, on piše pesme i nastupa na Pesničenju, a već godinama radi prikaze i intervjue za Međunarodni filmski festival na Paliću. Nema poznavanje žanra niti sklonost ka njemu, hororu ili bilo kom, što ga je činilo savršenim za ovaj zadatak. Iz skromnog iskustva gostovanja stekao sam sopstvenu sliku o tome kako zadovoljiti publiku književnih promocija u 21. veku – razvijanjem što šireg pogleda na stvari i opuštanjem razgovora do rekonstrukcije izlaska u kafanu. I dalje me progone visokoparne književne večeri na kojima smo dremali kao klinci.

Šta su to ovog puta smislili naši dragi domaćini? Mislićete da sam lud, ali ponekad sam imao utisak da organizatori „Hrizantema – Festivala horror i fantasy filma" – naslovljenog tako da bi dobio osvežavajuće senzitivniju i prefinjeniju dimenziju – namerno održavaju nizak profil, kao da žele da festival ostane mali, sladak i neiskvaren. Drugu godinu zaredom zgotovili su ga Art bioskop „Lifka", nazvan po jednom od pionira filma u ovim krajevima, i selektori, mladi entuzijasti Ivana Rađenović, Larisa Ivanković i Andrej Boka.

Zašto baš festival horora? „Zato što je Bela Lugoši, glumac mađarskog porekla koji je postao svetski poznat ulogom grofa Drakule, jedno vreme u mladosti igrao i u subotičkom pozorištu (devojačko prezime njegove majke je Vojnić, a Vojnići su bili jedna od najbogatijih i najuticajnijih plemićkih porodica u Subotici)", kaže se u programskom manifestu.

Inspiracija je i Subotica, „grad poznat po građevinskoj baštini u stilu secesije, ali i po neslavnom rekordu u samoubistvima i depresiji kao endemskoj bolesti, a ta posebna atmosfera ravničarske melanholije, potisnutog gneva i očaja, kao i porodičnih tajni skrivenih iza masivnih zidova najamnih palata, u ljudima bude finu jezu."

I tako su se u takmičarskom programu našla 24 filma dužine do 15 minuta pristigla iz petnaestak zemalja sveta. Džingl koji ih je najavljivao, pored ključnog zahteva da se predivnom grozom uklopi u temu festivala, istovremeno vas je na kvarno slikom i tonom prodrmavao u stolici kad se tome najmanje nadate. Za vreme ovih projekcija sigurno nije bilo spavanja.

Ali to nije bilo sve. Bogat prateći program činili su koncerti (novosadski double-bill elektroničara Vlada Smoljakova i benda Hton), pozorišne predstave i performansi, izložbe fotografija i plakata, čime su se povezale aktivnosti srodnih i prijateljskih klubova kao što su „Studio 11" i „Mladost", pozorišta „Deže Kostolanji" i fondacije „Danilo Kiš". Postavka skulptura Arpada Slančika naslovljena „Majka i prljava deca" posebno bi prijala fanovima uznemirujućih vizija Klajva Barkera i H.R. Gigera, a ne bi je se postidela ni neka svetska galerija (veliki su izgledi da će je jedna takva uskoro i ugostiti).

Prve večeri festivala, pisac i teoretičar Dejan Ognjanović – doktor horora, bukvalno – moderirao je razgovor s rediteljskom legendom Đorđem Kadijevićem, a ovaj mu se spontano odužio narednog dana, kada se subotičkoj publici predstavljao Ognjanovićev roman Zavodnik. Strasti su se nakratko uzburkale kad je moderator Darko Kovačević neuobičajeno oštro pitao autora da li pripovedač u njegovoj knjizi drži lekcije zato što je po zanimanju profesor, a Kadijević, vidno nezadovoljan formulacijom, poručio moderatoru da se nada da se ovaj šali. Ništa neobično ili zabrinjavajuće, tek prstohvat skandala kao neophodni sastojak svakog festivala.

U samoj Noći veštica, u prigodno ukrašenom kafiću u sklopu „Lifke", nisam odoleo domaćoj rakiji. (Kada sam pitao gazdu kakva je, rekao mi je: „Dobra. Piju je glumci.") Nekada davno bila je blasfemija u ovom gradu piti bilo šta sem pelinkovca, ali u međuvremenu smo presisali ili se možda samo pelinkovac promenio. Uživao sam u ponuđenoj dunji do sitnih sati sa starim prijateljima i šarenim čudovištima, od kreativno oštećenih zombija i ženskog Zoroa („Zorka"), preko krvavih medicinskih sestara i duha nastradalog rudara do Stiva Džobsa koji je upao u radioaktivnu močvaru. Učinilo mi se da sam načas video i zlog klovna, ali je možda bilo samo od rakije.

Neumerena konzumacija alkohola značila je da ću na svom nastupu sledećeg dana biti mamuran, ali je to bila svesna žrtva koju sam te večeri odabrao da položim. Kad je gazda ispostavio ceh, pitao sam ga da li je siguran, a on me je pogrešno razumeo: nisam se bunio zbog eventualno nerealno visoke cifre već nikako ne mogu da se naviknem na cene van Beograda. Sledeće na programu bilo je vidanje rana, a ovde se to radi burekom: za primat se već godinama nadmeću stara škola (buregdžinica „Spartak") i moderna (buregdžinica „Lipa"), koja svako malo šokira tradicionaliste i obraduje avanturiste inovacijama kao što su pica-burek ili, najnovije, lazanja-burek (mada su im i klasični „ukusi" baš kako treba). Kažem da se ovde stvari rade drugačije.

„Subotica", rekao je samo Coca naredne večeri kad me je video. Kad god nastupam to je ionako u jednom od dva registra: ili hjugrantovska zbunjenost koja glumljenom tremom prikriva pravu ili mamurluk. Kada sam mamuran, nekom ko me ne poznaje možda delujem smireno, ali sam u oba slučaja brbljiv – ni rođena majka, eto, nije znala koliko. U svakom slučaju, jeftinije od psihijatrijskog kauča ako ima ko da vas sluša dok odgovarate na pitanja o pisanju, plašenju i postojanju. U publici su bila poznata, draga lica i poneko nepoznato, ali svi su pažljivo slušali. Posle su pričali da je bilo zabavno i zanimljivo, a ako su me prevarili, bili su ubedljivi.

Poslednje večeri festivala, u nedelju, dodeljene su nagrade za najbolji domaći i strani film, horor-komediju i vizuelni izraz, kao i nagrade publike. Španci su trijumfovali triput, Estonci dvaput, a jedna nagrada otišla je u Veliku Britaniju. Svojim nadrealizmom naježio nas je Sinnside Miguela Anhela Fonta Bisijera, raznežio Flash Alberta Ruiza Rohe (eto, i toga je bilo), razgalio Rubic's Cube Terror Sandera Marana (posebno do sada neviđenom scenom nasilja koje sprovodi ni manje ni više nego Rubikova kocka).

Nagrada festivala: Sinnside, Miguel Anhel Font Bisijer, Španija

Tročlani žiri mladih filmskih umetnika odlučio je da se drži stroge definicije horora kao isključivo utemeljenog u natprirodnom i utešnu nagradu dodelio, po sopstvenom priznanju, možda najboljem filmu festivala, Subaterraneo Miguela Karmona. Prema neformalnoj sondaži sprovedenoj među drugarima, upravo nam je taj bio najstrašniji, što je verovatno samo još jedan nepretenciozni komentar na našu stvarnost. Horor je, kao Trojanski konj savremenog egzistencijalizma, naročito dobar u tome.

Utešna nagrada: Subterraneo, Miguel Karmon, Španija

Tri dana svakog čuda dosta. Zbog Miholjskog leta koje je usledilo, buđenje iz karnevalskog sna utoliko nam je teže palo. Vampiri, veštice i zombiji povukli su se u duboku ilegalu do sledeće godine, a fantasti i realisti – više se ne zna koji je koji – preostalo je da naštele kompas na povratak u veliki grad, gde ih je čekala jedna sasvim druga vrsta neeskapističkih užasa.