Svi mi mladi i nezaposleni u Srbiji

Sada imam posao, ali.

Imam 31 godinu i nula dana staža u radnoj knjižici. Kad se saberu svi poslovi koje sam radila, neprijavljeno ili neka druga varijanta, moglo bi da se skupi malo više od dve godine kao nekog rada i skoro sedam godina različitih volontiranja i neplaćenih praksi. Osim što je sve bilo neki kratkoročni posao/projekat, na jednom sam poslu dala otkaz jer je plata bila mizerna, nisam mogla ništa da naučim, poslodavac me nije prijavio, iako je rekao da hoće, a i upisala sam tad master; drugi posao sa kog sam otišla, poslodavac je mogao da me plaća sporadično, nisam ništa mogla da naučim, osoba me je maltretirala, ali ne mene posebno, nego sve zaposlene, ali oni su primali platu, a treći posao – firma se ugasila jer su je vodili nesposobni ljudi koji su se čak i plašili da prihvate poslove koji bi im doneli pare i opstanak.

U razgovoru sa Desankom Mihailović Kovač, savetnicom za posredovanje u zapošljavanju iz Nacionalne službe za zapošljavanje saznajem da kategorija mladih, koji su prema našem zakonu do tridesete godine, spada u teže zapošljivu grupu, pa je zato i na državnom nivou prepoznato da je neophodna dodatna podrška za njihovo zapošljavanje. Zbog nepovoljnijeg položaja, mladi češće ulaze u poslove koji su nestabilni, kratkoročni i loše plaćeni, i onda teže iz toga izlaze.

- Imamo situaciju da se poslodavci ređe opredeljuju za mlade zbog nedostatka iskustva, ne žele da ulažu u njihovo usavršavanje, i onda oni nikako nemaju priliku da steknu to iskustvo. Mi zato organizujemo različite programe podrške kao što su stručna praksa (u cilju sticanja odgovarajućeg iskustva), programi za osposobljavanje za tržište rada, razvoj preduzetništva, programi funkcionalnog obrazovanja, mere za početno zapošljavanje.

Takođe, bio mi je interesantan podatak da od ukupnog broja mladih nezaposlenih 50,5% su žene, od ukupnog broja svih nezaposlenih 24,9% su mlade žene, 51,5% mladih čeka duže od 12 meseci, 2 godine prosečna dužina traženja posla, onih koji su u evidenciji mladih koji traže posao, pa eto i mene u toj veseloj statistici.

KAKO IZGLEDA DAN NEZAPOSLENE OSOBE?

Probudim se oko devet, ustanem oko jedanaest. Odlažem ustajanje do tačke kada počne da me boli bešika, onda definitivno moram da ustanem, jer zašto bih inače žurila. Nije kao da me čekaju neke bitne obaveze. A nije kao da imam da se radujem onome što me čeka u danu koji se sastoji iz toga da se trudiš da pokažeš da nisi u depresiji i da pokušavaš da nađeš posao. Kada ne radiš ti si izdržavano lice, znači u većini slučajeva živiš sa roditeljima ili partnerom/kom i onda kad ustaneš trudiš se da budeš u nekoj okej komunikaciji sa osobama sa kojima živiš. Postoji mogućnost da ljudi oko tebe žele da pokažu kako je njima teže zbog tvoje situacije, pa si onda u lošim odnosima sa njima. Trudiš se da zauzmeš stav prema nekoj "najpozitivnijoj" slici koju ljudi imaju o tebi – "Blago tebi, imaš ceo dan na raspolaganju, možeš da spavaš koliko hoćeš, da vidiš sve što te zanima, da se viđaš sa ljudima, izlaziš, ma šta te briga, ne moraš da se cimaš zbog problema na poslu, da te nervira šef i da ti kasni plata." Trudim se da se ubacim u taj trip.

Pitala sam Bojanu Obradović, REBT psihoterapeutkinju p.s. i koordinatorku projekta "Pričajmo o tome", koji se bavi psihološkom podrškom studentima, da li im se obraćaju mladi za psihološku podršku, vezano za probleme koji su uzrokovani nezaposlenošću.

- Među našim klijentima ima i onih koji nam se javljaju zbog problema koje možemo povezati sa nezaposlenošću. Te probleme možemo podeliti u dve kategorije: anksioznost povodom mogućnosti da osoba bude nezaposlena i depresivnost zbog nezaposlenosti. Pored ovih osećanja, javljaju se i bes, osećanje krivice, ljubomora.

PORODICA

Oni imaju svoje motive da ti nađu posao, bilo da je to da te ne gledaju kako im se vučeš po kući u njihovom vidokrugu bezvoljno i sve ti je teško da uradiš, a imaš gomilu vremena, bilo da je to da ti nađu posao, jer to tako treba, u godinama si kad treba da budeš najproduktivniji, valja zasnivati porodicu, svi kažu, pa se roditelji trude da pomognu u ostvarivanju prvog preduslova (to može da uključi i učlanjivanje u partije, kako bi učinili nešto po pitanju zaposlenja svog deteta). Nije bitno da li ti uopšte želiš tu porodicu, da li je to u tvom slučaju, iz različitih razloga, uopšte moguće, jednim malim delom sebe se nadaš da nećeš da dobiješ posao, jer znaš da će onda da krene bombardovanje nizom pitanja koje počnu onim "je l' imaš dečka/devojku", koja znaš čemu vode.

Nema veze u kojoj si struci, tvoji roditelji, njihovi prijatelji, komšije, sigurno znaju bolje od tebe kakva je situacija u branši, a i sa traženjem posla generalno, iako se u njihovo vreme totalno drugačije zapošljavalo. Kaže meni jedna komšinica, koja ima sedamdesetak godina – „Ti si završila za novinara? Znaš kako – odeš ti do televizije Pink, eno ja na TV-u stalno viđam neke nove i mlade, odeš tamo i kažeš im ko si, da si ti to završila i nemoj da ti bude teško prvo da radiš za džabe, posle će oni da te prime." I ja šta ću, samo klimnem glavom, uz „da,da".

PRIJATELJI

To su jedini pravi saveznici, ili da kažem sapatnici. Velika je verovatnoća da imaš bar jednog od prijatelja koji deli tvoju nezaposlenu sudbinu. To je super stvar, jer jedino nezaposleni mogu međusobno da se razumeju, dobro i terapeut može da te razume, ali za njega nemaš para, osim ako ne igraš lutriju sa onim državnim, pa je to pitanje sreće.

E sad, ako je većina tvojih prijatelja zaposlena, ti si ta, od koje se očekuje da imaš fleksibilno radno vreme druženja. Pa ceo dan sam slobodna, jer sam nezaposlena. Oni imaju, uglavnom, radno vreme od 9 do 5, kada si ti, realno slobodna, odnosno kad obavljaš neke stvari da iskoristiš dan, jer su uveče svi slobodni i onda sa svima treba da se vidiš baš u to vreme. Sreća, pa ima ovih sa drugim i trećim smenama, koji uglavnom rade po kol-centrima, pa sa njima uklapanje ide lakše. U svakom slučaju, prijatelji su najveća podrška i oni su ti koji će ti puniti inboks oglasima i informacijama kad čuju za neki posao.

IZLASCI

Odmah moram da naglasim da sam svesna da sam privilegovana time što živim u Beogradu i imam sreću da, ako želim, mogu da posetim nešto od gomile besplatnih sadržaja, koji se ovde dešavaju, a koji praktično ne postoje u manjim mestima i što je jedan od razloga zašto mladi žele da se presele u veće gradove.

E sad, ne podrazumeva svako pod izlazak odlazak na neku tribinu, predavanje, veče kulture nekog egzotičnog naroda. Nekad poželiš da odeš na neku terevenku, bilo da to podrazumeva neki rejv, kafanu ili koncert – moraš da imaš pare za to. A to znači da treba od nekud da ih stvoriš. Naleti nekad neki sitan posao, imaš nekog zaposlenog u porodici koji će da ti da neke pare, ali nekako ti je trulo da te pare koje dobiješ kao nezaposlen, potrošiš na izlazak, a kao treba ti taj ventil, makar i da za celo veče popiješ jedno pivo od 200 dinara.

U nekom momentu shvatiš da ako se ljudi nisu zaposlili preko veze, onda je to bilo po preporuci, tzv. interni HR, pa shvatiš da moraš da se „muvaš", da srećeš i upoznaješ ljude za koje će možda da se ispostavi da znaju nekog ko zna nekog kome baš treba osoba tvog profila, pa onda se ispostavi da si im ti kul, pa te možda i pomenu. Zato moraš da izlaziš među ljude.

Kako iz psihološkog aspekta nezaposlenost utiče na društveni život?

- Različiti ljudi različito reaguju u istoj situaciji. Određeni broj mladih može doživeti osećanja krivice, stida, sramote povodom svoje nezaposlenosti ili depresije. Takva osećanja su praćena ponašanjima izbegavanja i izolacije, zatvaranja u sebe, gubitkom motivacije i preteranim razmišljanjem. Sa druge strane, postoje i mladi koji će kao što ste vi to naveli, u tom periodu više izlaziti. To ne mora biti nužno loše, zavisno gde i kada izlaze, u kakvim krugovima se kreću mladi to mogu iskoristiti čak i za nalaženje posla. Naime, kada tražite posao važno je da preuzmete sami inicijativu, da se raspitujete o crnom tržištu rada, sklapate kontakte i poznanstva, pokrenete svoju socijalnu mrežu. Tako neka osoba u izlasku sa prijateljima može saznati da se otvara mesto u nekoj firmi i zatražiti preporuku. Određeni broj mladih može izlaske koristiti i kao sredstvo distrakcije, uz mogućnost povećanog korišćenja alkohola i nedozvoljenih supstanci. Kao što rekoh, zavisno od osobe, njenog emotivnog stanja, načina interpretacije stvarnosti, ciljeva i lokusa kontrole, zavisi i kako će se osoba ponašati u datoj situaciji - kaže Bojana Obradović za VICE.

ZABAVLJANJE

Kapiram da mnogo smešno zvučim dvadesetogodišnjacima kad upotrebim izraz „zabavljanje". Nemam pojma šta bih sve mogla da stavim pod ovaj staromodni kišobran pojam. Uglavnom – provođenje nekog romantičnog vremena sa osobom, pa sad, kako ko to podrazumeva.

Biti u tridesetim je već dovoljno teško kad si sam, pa sad kad zamislim biti u paru, ne znam da li je još teže, ili ljudi uleću u veze da bi delili bedu i očaj života u Srbiji. Kad si nezaposlen, onda ti taj ili ta plus jedan dobro dođe, da premostiš period osećaja beskorisnosti.

Kada si singl, onda se traženje romantične osobe uglavnom svodi na traženje nečeg „ozbiljnog", ili bar tako ljudi kapiraju da ti to očekuješ od njih (vidi pod porodica). Za mene neozbiljnu, to je jako frustrirajuće. Recimo, upoznam neku osobu, krene ono „šta radiš, čime se baviš", ja kažem „tražim posao" i onda ljudi nesvesno naprave grč sažaljenja na licu. Kao – šta će mi sad ova depresivna osoba u životu, koja živi sa roditeljima, sa gomilom slobodnog vremena, pa će da me smara, plus ja ću morati stalno da joj plaćam pića ako izađemo. To im se mota po glavi, znam, jer to misle neki ljudi koje znam kad se muvaju sa nekom nezaposlenom osobom. A ti samo želiš neko kul društvo da flertuješ. I da sama plaćaš piće.

TRAŽENJE POSLA

Ljudi koje poznajem imaju različita iskustva sa Nacionalnom službom za zapošljavanje. Mene su jednom poslali na neki seminar, koji nije bio loš, ali mi je bilo čudno to što su osim mene i još troje ljudi koji na neki način imaju veze sa medijima, poslali su i ljude koji su završili šumarstvo, ekonomiju, građevinu i slično.

Ako nešto može u trenutku da mi izazove nervni slom, onda je to „a je l' tražiš nešto?". Ma neee, ja samo blejim i čekam da mi posao padne sa neba. Najpametniju stvar koju sam uradila na Fejsu je to što sam pobrisala razne internet preduzetnike koji šeruju statistike o malim biznisima koji su super uspešni negde u svetu, ali eto, „NAŠI MLADI NEĆE DOVOLJNO DA SE TRUDE", da budu dovoljno preduzimljivi. A znam koliko su neki od njih bili preduzmiljivi i sposobni uz „malu pomoć" internih dilova sa vlašću na lokalu.

Program Nacionalne službe za zapošljavanje osposobljavanja za preduzetništvo i mentorski program nakon pokretanja biznisa koristilo je 5.793 mladih osoba, tako da očigledno postoji inicijativa.

Što se tiče aktivnog traženja posla, najverovatnije će to da izgleda tako što ćeš da pretražuješ po Infostud-u, osim ako nisi lud da gubiš vreme na lažne sajtove sa ponudama da radiš od kuće, a u stvari je ideja da ti uložiš parekoje nemaš.

I kako to ide? Pa ide tako što svaki sledeći put štikliraš sve više oblasti u kojima tražiš posao. To je u nekom momentu izgledalo tako što sam obeležila sve što ima veze sa nečim što možeš da radiš sa završenim fakultetom iz oblasti društvenih nauka i sve što može da se radi sa srednjom stručnom spremom, a ima na neki način veze sa komunikacijom i administracijom. Posao kol-operatera, je nešto što je najčešće iskakalo. Postavila sam sebi dva kriterijuma – ili biram nešto što ima veze sa mojom strukom, makar i za mizerne pare, pa i ako ima nekoliko meseci neplaćenog rada, ali bar ima nekog smisla, ili – tražim nešto administrativno za neke pristojne pare. Negde mi nije bilo izvesno da ću da mogu obe stvari da me zadese – da radim posao za koji sam se školovala i da to bude pristojno plaćeno.

Desanka Mihailović Kovač mi kaže da je iskustvo Nacionalne službe za zapošljavanje da mladi prihvataju sugestije savetnika za usavršavanje, za prekvalifikaciju, tokom selekcije šta im se nudi od poslova, pa i da prihvataju i one poslove za koje se traže niže kvalifikacije. Prihvataju volontiranja, a od skoro se i to i evidentira kao iskustvo u struci. Tokom 2015. godine 236.000 mladih je koristilo usluge karijernog savetovanja da bi što bolje mogli da dođu do izbora zanimanja i posla.

STRAHOVI

U celom tom ludilu traženja posla ti izgubiš svoj profesionalni identitet, ne znaš više da li želiš da radiš, da li želiš neku karijeru. Postala sam sama sebi smešna, pa ako do sada već nisam u nečemu, šta ja da maštam kad su se već neki mlađi ljudi sposobni dobro pozicionirali. Ono, nije da nisam radila, ali sam ja iz te glupe lažno skromne generacije, nisam naučila da grizem, kad su bile neke situacije koje su dobre prilike, onda sam bila u fazonu „glupo mi da se namećem". Zato sam srećna kad vidim ove generacije devedesetog godišta kojima su od starta roditelji govorili, nema reda, nema pravde, laktaj se, beskompromisno, nema mesta snebivanju i sramu. I zato su oni sa pravom naloženi da su najbolji na svetu, jer ako sami ne veruju u sebe, neće niko drugi.

Taj strah od odbijanja prilikom traženja posla prepoznat je i u programima za obuku za traženje posla NSZ-a, pa tako im se mladi najčešće obraćaju za motivacione radionice, veštine za aktivno traženje posla, komunikacijske veštine – sve u cilju povećanja samopouzdanja i smanjenja stresa tokom u strahu od odbijanja prilikom zapošljavanja, što je prepoznato kao problem mladih.

Mnogo dugo sam se uljuljkivala u to da ima vremena. Dok sam studirala, bilo je kao, hajde da ne radim, jer ću onda da razvučem studiranje, a to košta. Pri kraju faksa sam počela da radim, ali onda tokom mastera, nisam mogla. Sve ljude koje znam koji su moji vršnjaci i trenutno su zaposleni, počeli su da rade dok su studirali. Šefovi vole mlade ljude, njima mogu da uvale da rade šta god, a sa druge strane, kada počinješ da radiš sa 22 godine nešto za šta se tek školuješ, nemaš pojma gde možeš da grešiš i kako da se izblamiraš i imaš taj trip da sve možeš. Kako godine prolaze, rizik je sve veći kad sa nečim počinješ. Ne pomaže ti ni to što imaš 6,7 godina neplaćenih raznih poslova koji su se vodili kao volontiranja, jer je to sve nešto na sto strana, pa kad apliciraš za nešto određeno, ti nemaš na gomili 3 godine u toj oblasti konkretno.

Slanje prijave za posao – posebna vrsta anksioznosti, ni sa čim uporediva. Kao, iščitam oglas, glup je posao, totalno, ali kao posao je koji bih možda mogla da dobijem, pa odlučim da pošaljem. Onda krenem da istražujem firmu, da sročim neko motivaciono pismo. Nekoliko sati istraživanja, da bih sročila šta treba, pa onda neko vreme provedeno u istraživanju da se pripremim za razgovor za posao, ako uopšte do toga dođe. Posle toliko vremena neodgovaranja, u nekom momentu počneš da tripuješ da nešto nije u redu sa tvojim CV-jem. Da li me lože ovi ljudi koji me poznaju kada kažu da je dobar? Izgubiš potpunu predstavu o sebi, o profesionalnoj vrednosti, o vrednosti uopšte.

Sa sajta Poslovi.Infostud.com, preko koga ljudi najčešće traže posao, rekli su mi da je udeo korisnika njihovog sajta iz grupe 25-35 godina starosti, negde između 25 i 30% , da su prilično aktivni i da često šalju prijave za posao. Rezultati istraživanja takođe pokazuju da je velika većina anketiranih – oko 80% spremna na prekvalifikaciju zbog bolje posla, dok jedna petina ne bi pristala na ovu opciju. Slična situacije je i sa preseljenjem, oko 85% anketiranih milenijalsa bi zbog boljeg posla otišlo u drugi grad u Srbiji ili u inostranstvu. Oko 15% je navelo da nije spremno na preseljenje. I ja sam htela da se selim.

RAZGOVOR ZA POSAO

U celom tom ludilu, dođe trenutak kad počneš da proređuješ slanje prijava za posao. Počneš da se pitaš čemu taj trud. Onda dođu povremeno faze inata kad kažeš – e baš ću da se iscimam. Baš ću da napišem neko motivaciono koje je ili skroz kul, ili totalno blamantno, pa idemo – ili pukovnik ili pokojnik. I onda te kao pozovu na razgovor za posao. I ti počneš da misliš – ovi su se nešto zeznuli. Znam neke mnogo više kul ljude koji su se prijavili za ovu poziciju, šta su zvali mene. I onda dođeš na taj razgovor za koji se spremaš danima, a na razgovoru samo razmišljaš o tome da ne provale tvoje anksije – obučeš nešto što ti prekriva vrat da ti se ne provale „pečati nervoze" i koncentrišeš se na to da ti ne drhti glas i da ti ne vide mokre dlanove.

Preživiš nekako taj razgovor, onda kreneš da razmišljaš o zadatku koji je praktično drugi deo intervjua. Pomisliš u sebi – pa dobro, treba sebi da čestitam što sam dovde došla, kul je ovo, ipak su ovi ljudi vrlo profesionalni, ima boljih koji će pre mene da upadnu ovde. Pa odnekud izvučeš, ni ne znaš odakle poslednji atom snage i uradiš taj zadatak. Onda prođe rok do kojeg su rekli da će da ti jave šta god da bude, a ti do tad već umreš i rodiš se sto puta dnevno od ludila u iščekivanju. Onda dobiješ mejl u kome ti kažu da su tebe izabrali, ali ti ne veruješ, jer gledaš to na telefonu, pa se tripuješ da moraš da otvoriš mejl sa kompa da bi to bilo for real. E, sad, sreća je da sam anksije ispucala već prethodno, ovde kreće mehanizam „totalno sam mirna zbog situacije", ali nisam, to je samo naučena reakcija da se ne nadam previše, da ni ovog puta ne bude neka varijanta od koje posle nekoliko meseci ne bude ništa.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu