Reklame
DROGE

Kako na Islandu skidaju tinejdžere s droge

Procenat onih koji puše i piju takođe je drastično opao.

pisao Emma Young
31 Januar 2017, 7:50am

Bliži se tri sata jednog sunčanog nedeljnog popodneva, i park Laugardalur, u blizini centra Rejkjavika, deluje praktično napušteno. Tu i tamo se može videti neka odrasla osoba koja gura dečja kolica, ali park je okružen stambenim zgradama i kućama, a školska nastava je završena – gde su onda sva ta deca?

Šetam se sa Gudbergom Jonsonom, lokalnim psihologom, i Harvijem Milkmenom, američki profesorom psihologije, koji je gostujući predavač na Univerzitetu u Rejkjaviku. Pre dvadeset godina, kaže Gudberg, islandski tinejdžeri su bili među najvećim mladim alkoholičarima u Evropi. „Petkom uveče nisi mogao da šetaš centrom Rejkjavika, zato što je bilo nebezbedno", dodaje Milkmen. Čitave horde tinejdžera su bazale unaokolo opijajući se".

Prilazili smo jednoj velikoj zgradi. „Ovde imamo klizanje u dvorani", kaže Gudberg.

Par minuta ranije smo prošli pored dve hale namenjene za badminton i ping-pong. U parku takođe postoji atletska staza, geotermalno zagrejani bazen i – konačno – naišli smo na neku decu koja su uzbuđeno igrala fudbal na veštačkoj travi.

Mladi ljudi trenutno ne borave u parku, objašnjava Gudberg, zato što su na vannastavnim časovima u tim ustanovama, ili u muzičkim, plesnim i umetničkim klubovima. Ili su možda na izletima sa roditeljima.

Danas je Island na vrhu spiska evropskih zemalja u kojima tinejdžeri žive najzdravije. Procenat petnaestogodišnjaka i šesnaestogodišnjaka koji piju opao je sa 42 procenta 1998. na 5 procenata 2016. Procenat onih koji su ikada probali kanabis pao je sa 17 na 7 procenata. Procenat onih koji svakodnevno puše je pao sa 23 na 3 procenta.

Način na koji je ova zemlja postigla ovakav preokret je i radikalan, i zasnovan na dokazima, ali u velikoj meri se oslanja na nešto što bismo mogli da okarakterišemo kao prinudni zdrav razum. „Ovo je najintenzivnija i najopsežnija studija stresa kod tinejdžera koju sam ikada video", kaže Milkmen. „Jednostavno sam zadivljen koliko dobro ovo funkcioniše".

Kada  bi bio primenjen i u drugim zemljama, tvrdi Milkmen, islandski model bi uticao na pobolljšanje psihičkog i fizičkog zdravlja klinaca, da ne pominjemo sve one silne agencije za zaštitu zdravlja i društvo u celini. Kada bi bio primenjen.

„Bio sam središtu oluje revolucije droga", objašnjava Milkmen uz čaj u svom stanu u Rejkjaviku. Početkom sedamdesetih, kada je bio stažista u psihijatrijskog bolnici Belvju u Njujorku, „LSD je već bio u modi, i mnogo ljudi je pušilo marihuanu. I bilo je mnogo interesovanja oko toga zašto ljudi uzimaju određene droge".

Milkmen je u svojoj doktorskoj disertaciji zaključio da ljudi uzimaju ili heroin ili amfetamin u zavisnosti od toga kako više vole da se izbore sa stresom. Uživaoci heroina žele da otupe; uživaoci amfetamina žele aktivno da se izbore s njim. Kada je ovaj rad bio objavljen, on je angažovan od strane Nacionalnog instituta za zloupotrebu droga SAD da zajedno sa ostalim istraživačima odgovori na pitanja kao što su: Zašto ljudi počnu da se drogiraju? Zašto nastavljaju? Kada dostinu prag zloupotrebe? Kada prestanu? I kada ponovo počnu?

„Svaki student bio mogao da kaže: Zašto počnu? Pa, droge su dostupne, mladi vole da rizikuju, otuđeni su, možda pomalo u depresiji", kaže on. „Ali zašto nastave? Kada sam stigao do pitanja o pragu zloupotrebe, upalila mi se lampica – tada sam imao svoju verziju „eureka" iskustva: mogu da budu na pragu zloupotrebe i pre nego što uopšte probaju drogu, zato što zapravo zloupotrebljavaju način na koji se nose s tim".

Na državnom Metropoliten koledžu u Denveru, Milkmen je bio ključan za razvoj ideje da ljudi postaju zavisni od promena u hemijskoj ravnoteži u mozgu. Klinci koji su skloni tome da se „aktivno konfrontiraju" žele nalet adrenalina – postižu ga krađom ratkapni i muzičkih uređaja iz kola, a kasnije i samih kola, ili tako što uzimaju stimulišuće droge. Alkohol takođe menja hemijsku ravnotežu u mozgu, naravno. Deluje sedativno, ali prvo na kontrolu mozga, čime nestaju inhibicije, i u manjim dozama, smanjuje anksioznost.

„Ljudi mogu da postanu zavisni od pića, kola, novca, seksa, kalorija, kokaina – bilo čega", kaže Milkmen. „Ideja bihejvijoralne zavisnosti je postala naš zaštitni znak".

Ova ideja je izrodila još jednu. „Zašto ne orkestirati društveni pokret oko prirodnih stimulansa, oko toga da ljude stimuliše sopstvena hemija u mozgu – zato što mi deluje očigledno da ljudi žele da izmene stanje svesti – bez pogubnih efekata droge"?

___________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Vikend ratnici

______________________________________________________________________________________________________

Do 1992. godine, njegov tim u Denveru je dobio vladinu donaciju od 1,2 miliona dolara za organizovanje Projekta samospoznaje, koji je tinejdžerima nudio prirodne alternative drogama i zločinu. Nastavnici, školski psiholozi i pedagozi su im preporučavali decu stariju od 14 godina koja nisu mislila da im je potreban tretman, ali koja su imala problema sa drogama i sitnim zločinima.

„Nismo im govorili da idu na tretman. Govorili smo, naučićemo vas šta god želite: da svirate, plešete, repujete, slikate, ili da ovladate borilačkim veštinama", kaže Milkmen. Ideja je da bi svi ti razni kursevi mogli da obezbede niz različitih izmena u hemijskoj ravnoteži mozga kod klinaca, i pruže ono što im je potrebno da se bolje snađu u životu. Nekima je možda bilo potrebno iskustvo koje bi im pomoglo da budu manje anksiozni, drugima je možda bio potreban nalet adrenalina.

U isto vreme, odabrani su imali obuku u životnim veštinama, koja je bila fokusirana na poboljšanje mišljenja o sebi i svom životu, kao i na način interakcije s drugima. „Osnovni princip je bio taj da edukacija o drogi ne funkcioniše zato što niko ne obraća pažnju na nju. Za delovanje na osnovu tih informacija su potrebne životne veštine", kaže Milkmen. Deci su govorili da program traje tri meseca. Neka su ostajala i po pet godina.

Milkmena su 1991. godine pozvali na Island da govori o svom radu, svojim otkrićima i idejama. Postao je savetnik u prvom islandskom rehabilitacionom centru za adolescente, u gradu pod imenom Tindar. „Osmišljen je oko ideje da se klincima pruži mogućnost da rade bolje stvari", objašnjava on. Tu je upoznao Gudberga, koji je tada bio apsolvent psihologije i volonter u Tindaru. Od tada su postali bliski prijatelji.

Milkmen je počeo redovno da dolazi na Island i drži predavanja. Ova predavanja, kao i Tindar, privukli su pažnju mladog istraživača sa islandskog Univerziteta, pod imenom Inga Dora Sigfusdotir. Ona se pitala: šta ako bismo koristili zdrave alternative za drogu i alkohol, u okviru kojih ne bismo lečili decu s problemima, već ih naveli da u startu prestanu da piju i drogiraju se?

Fotografije: Dave Imms/Mosaic

Jesi li ikada probao alkohol? Ako jesi, kada si poslednji put pio? Jesi li se ikada napio? Jesi li probao cigarete? Ako jesi, koliko često pušiš? Koliko vremena provodiš sa roditeljima? Da li si blizak sa roditeljima? U kakvim aktivnostima učestvuješ?

1992. godine, četrnaestogodišnjaci, petnaestogodišnjaci i šesnaestogodišnjaci iz svih škola na Islandu su popunili upitnik sa ovakvim pitanjima. Ovaj proces je zatim ponovljen 1995. i 1997.

Rezultati ovih istraživanja su bili alarmantni. Na nacionalnom nivou, skoro 25 procenata je pušilo svaki dan, više od 40 procenata njih se napilo tokom poslednjeg meseca. Ali kada je ekipa počela da kopa po podacima, mogli su precizno da identifikuju koje škole imaju najgori problem, a koje najmanje. analizom su otkrili jasne razlike u životu dece koja su pribegla piću, pušenju i drogi, i one koja nisu. Nekoliko faktora su se pokazali kao veoma zaštitni: učestovavanje u organizovanim aktivnostima – naročito sportskim – tri do četiri puta nedeljeno, ukupno vreme provedeno sa roditeljima tokom nedelje, osećaj da se u školi neko o njima stara, i večeri provedene kod kuće.

„U to vreme, postojali su svakojaki napori i programi za prevenciju uzimanja supstanci", kaže Sigfusdotir, koja je asistirala pri istraživanjima. „Uglavnom su se zasnivali na edukaciji". Klince su upozoravali na opasnosti od pića i droge, ali kao što je Milkmen primetio u SAD, ti programi nisu imali uspeha. „Želeli smo da zauzmemo drugačiji pristup".

I gradonačelnik Rejkjavika je bio zainteresovan za to da isproba nešto novo, kao i veliki broj roditelja, dodaje Jon Sigfuson, kolega i brat Sigfusdotir. Jonove ćerke su u to vreme bile mlade, i on se pridružio novom islandskom Centru za društvena istraživanja i analize, kada je 1999. oformljen. „Situacija je bila loša", kaže on. „Bilo je očigledno da nešto mora da se preduzme".

Uz korišćenje rezultata istraživanja i zaključaka iz tih istraživanja, uključujući i Milkmenovo, postepno su počeli da uvode novi nacionalni plan. Zvao je Mladi Islanda.

Zakoni su izmenjeni. Zabranjena je prodaja cigareta mlađima od 18, i alkohola mlađima od 20 godina, i zabranjeno je reklamiranje duvana i alkohola. Veze roditelja i škola su ojačane preko roditeljskih organizacija koje su po zakonu morale da budu osnovane u svim školama, zajedno sa školskim većima u kojima su sedeli i predstavnici roditelja. Roditelji su ohrabrivani da prisustvuju razgovorima o značaju toga da provode više vremena sa svojom decom, umesto da provode uobičajeno „kvalitetno vreme" s njima, da razgovaraju sa decom o njihovim životima, da znaju s kim im se deca druže, i da uveče ostaju kod kuće.

Takođe je donet i zakon o zabrani izlaska na ulicu deci između 13 i 16 godina posle 10 uveče zimi, i posle ponoći leti. Ovaj zakon je i dalje na snazi.

Kuća i škola, krovno nacionalno telo za roditeljske organizacije, uvelo je ugovore o saglasnosti za roditelje. Sadržaj varira u zavisnosti od uzrasta, a pojedinačne organizacije mogu da odlučuju šta žele da uključe u njih. Za decu od 13 godina naviše, roditelji mogu da se zavetuju da će slediti sve preporuke, a na primer, takođe mogu deci da zabrane zabave bez nadzora, da ne kupuju alkohol maloletnicima, i da motre i na bezbednost druge dece.

Ovi ugovori obrazuju roditelje, ali takođe ojačavaju i njihov autoritet kod kuće, tvrdi  Hrefna Sigurjonsdotir, direktorka Kuće i škole. „Onda postaje teže imati najstariji izgovor koji postoji: 'Ali svima ostalima dozvoljavaju'".

Uvećana su državna davanja za organizovani sport, muziku, umetnost, ples i za druge klubove, da bi deca imala alternativne načine da se osećaju kao deo grupe i da se osećaju dobro, umesto da piju i drogiraju se, a deca iz siromašnijih porodica su dobijala pomoć da bi učestvovala. U Rejkjaviku, na primer, gde živi više od trećine stanovništva zemlje, Ležer kard godišnje daje porodicama po 35 hiljada kruna (oko 4000 dolara) za svako dete, za rekreativne aktivnosti.

I što je najvažnije, istraživanja su nastavljena. Svake godine, skoro svako dete na Islandu obavi jedno. To znači da su pouzdani podaci uvek dostupni.

Između 1997. i 2012, procenat dece uzrasta 15 i 16 godina koji često ili skoro uvek vikende provode s roditeljima se udvostručio – sa 23 na 46 procenata – a procenat onih koji učestvuju u organizovanim sportovima bar četiri puta nedeljno je skočio sa 24 na 42 procenta. U međuvremenu, pušenje, piće i drogiranje kanabisom u ovoj starosnoj grupi drastično je opalo.

„Iako ovo ne može da se prikaže kao uzročno-posledična veza – što je dobar primer zašto je primarne metode prevencije ponekad teško prodati naučnicima – trend je veoma jasan", primećuje Alfgeir Kristjanson, koji je radio na obradi podataka, i sada je u centru za javno zdravlje  Univerziteta u Zapadnoj Virdžiniji. „Protektivni faktori su porasli, faktori rizika su opali, kao i korišćenje supstanci – na Islandu postojanije nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji".

Sigfuson se izvinjava zato što je zakasnio samo par minuta. „Imao sam hitnu interveciju". Radije ne bi da kaže tačno gde, ali u pitanju je jedan tuđi grad na svetu koji je sada delom usvojio ideje projekta Mladi Islanda.

Mladi Evrope, na čijem čelu je sada Sigfuson, osnovani su 2006, kada su izuzetni rezultati sa Islanda već predstavljeni na sastanku Evropskih gradova protiv droge, i, priseća se on, „Ljudi su pitali: šta to radite"?

Učešće u Mladima Evrope se odvija na opštinskom nivou, i ne predvode ih nacionalne vlade. Tokom prve godine je bilo osam opština. Danas ih ima 35 iz 17 različitih zemalja, u rasponu od nekih oblasti u kojima je svega par škola deo programa, do oblasti kao što je Taragona u Španiji, iz koje učestvuje 4200 petnaestogodišnjaka. Metoda je uvek ista: Sigfuson i njegova ekipa razgovaraju sa lokalnm zvaničnicima i sastave upitnik sa istim osnovnim pitanjima koja su postavljali na Islandu, pored nekih specifičnih, koja se tiču lokalne situacije. Na primer, kockanje na internetu se ispostavilo kao veliki problem u par oblasti, i lokalni zvaničnici su želeli da znaju da li je povezano sa drugim oblicima rizičnog ponašanja.

Svega dva meseca nakon što su popunjeni upitnici vraćeni na Island, ekipe šalju nazad inicijalni izveštaj sa rezultatima, pored informacija o tome kakvi su u poređenju sa rezultatima iz drugih regiona. „Uvek kažemo da informacije treba da budu sveže kao povrće", kaže Sigfuson. „Ako izneseš ta otkrića godinu dana kasnije, ljudi će reći, oh, to je bilo davno, možda su se stvari promenile..." Pored toga što treba da budu sveže, treba da budu i lokalne, da bi zvaničnici mogli da vide koji tačno problemi postoje u kojim oblastima.

Ekipa je analizirala 99 hiljada upitnika sa mesta toliko udaljenih kao što su Farska ostrva, Malta i Rumunija – kao i iz Južne Koreje, i najskorije, iz Nairobija i Gvineje Bisao. U širem smislu, rezultati pokazuju da isti protektivni faktori i faktori rizika koji su identifikovani na Islandu mogu da se primene bilo gde, kada je u pitanju uzimanje supstanci među tinejdžerima. Postoje neke razlike: na jednoj lokaciji (u zemlji „na obali Baltičkog mora"), učešće u organizovanim sportskim aktivnostima zapravo je bilo faktor rizika. Daljom istragom je otkriveno da je tako zato što klubove vode mladi bivši vojnici koji vole droge za povećanje mišićne mase, piće i pušenje. To je bio jasno definisan, gorući lokalni problem koji je mogao da bude rešen.

I dok Sigfuson i njegova ekipa nude savete i informacije o tome šta je otkriveno da deluje na Islandu, na pojedinim zajednicima je da odluče šta da preduzmu, kada su njihovi rezultati u pitanju. Ponekad ne preduzimaju ništa. U jednoj pretežno muslimanskoj zemlji, koju on radije ne bi identifikovao, odbacili su njihove rezultate, zato što su otkrili neprimereno visok nivo konzumacije alkohola. U drugim gradovima – kao onaj u kojem je Sigfuson imao „hitnu intervenciju" – postoji otvorenost prema rezultatima i postoji novac, ali je primetio da može da bude mnogo teže obezbediti i održati finansiranje strategija prevencije zdravlja, nego što je to slučaj za lečenje.

Nijedna druga zemlja nije sprovela promene tolikih razmera kao što je to učinjeno na Islandu.Uptan da li je neko prekopirao zakon o ostajanju dece kod kuće uveče, Sigfuson se smeši. „Čak se i Šveđani smeju i to nazivaju 'policijskim časom za decu'".

Širom Evrope, stope konzumacije alkohola i droge su se generalno popravile tokom poslednjuh 20 godina, iako nigde toliko dramatično kao na Islandu, a razlozi za ta poboljšanja nisu obavezno povezana sa strategijama osmišljenim za dobrobit tinejdžera. U UK, na primer, činjenica da tinejdžeri sada provede više vremena kod kuće i radije komuniciraju preko interneta nego uživo može da bude jedan od glavnih razloga za to što je konzumacija alkohola u opadanju.

Ali Kaunas u Litvaniji je jedan od primera šta može da se postigne aktivnom intervencijom. Od 2006, grad je sproveo pet istraživanja, i škole, roditelji, zdravstvene organizacije, crkva, policija i socijalne službe su se udružili u naporima da pokušaju da poboljšaju život tinejdžera i suzbiju uzimanje supstanci. Na primer, roditelji imaju osam ili devet besplatnih kurseva roditeljstva godišnje, a novim programom je obezbeđeno dodatno finansiranje javnih institucija i NVO koja rade na promociji mentalnog zdravlja  i borbe protiv stresa. 2015, grad je počeo da nudi besplatne sportske aktivnosti ponedeljkom, sredom i petkom, i postoje planovi da se za siromašnije porodice obezbedi besplatan prevoz do objekata u kojima se odvijaju.

Između 2006. i 2014, broj petnaestogodišnjaka i šesnaestogodišnjaka u Kaunusu koji su saopštili da su u proteklih 30 dana bili pijani opao je za četvrtinu; a broj onih koji svakodnevno puše opao je za više od 30 procenata.

U ovom trenutku, učešće u Mladima Evrope je slučajna akcija, i islandska ekipa je mala. Sigfuson bi voleo da se osnuje centralno telo sa sopstvenim fondovima koje bi se fokusiralo na širenje Mladih Evrope. „Iako mi ovo radimo već deset godina, to nije potpuni, glavni posao. Želeli bismo da neko ovo kopira i prošili po celoj Evropi", kaže on. „I zašto samo po Evropi"?

Posle šetnje po parku Laugardalur, Gudberg Jonson nas poziva kod sebe kući. Napolju, u bašti, njegova dva starija sina, Jon Konrad, koji ima 21 godinu, i Birgir Isar, koji ima 15, razgovaraju sa mnom o piću i pušenju. Jon ne pije alkohol, a Birgir kaže da ne poznaje nikoga u školi ko puši ili pije. Takođe razgovaramo i o fudbalskim treninzima: Birigir trenira pet do šest puta nedeljno; Jon, koji je na prvoj godini studija biznisa na Univerzitetu Islanda, trenira pet puta nedeljno. Obojica su redovno počeli da treniraju posle škole kada su imali po šest godina.

„Kuća nam je puna instrumenata", rekao mi je njihov otac ranije. „Pokušali smo da ih zainteresujemo za muziku. Nekada smo imali konja. Moja žena stvarno voli jahanje. Ali to se nije dogodilo. Na kraju su odabrali fudbal".

Da li ikada deluje kao da je to previše? Da li su bivali prod pritiskom da treniraju, a želeli da rade nešto drugo? „Ne, jednostavno volimo da igramo fudbal", kaže Birgir. Jon dodaje, „Pokušali smo i navikli se na to, pa smo nastavili".

To nije sve što rade. Dok Jonson i njegova žena Torun ne prave svesno planove kako će provesti vreme sa svoja tri sina, trude se da ih redovno vode u bioskop, u pozorište, u restorane, šetnje, pecanje i, kada na Islandu spuštaju ovce sa brda u septembru, čak i na porodično čuvanje ovaca.

Jon i Birgir možda izuzetno vole fudbal i talentovani su za njega (Jonu je državni Univerzitet Metropoliten u Denveru ponudio stipendiju zbog fudbala, a par nedelja nakon što smo se upoznali, Birgir je pozvan u reprezentaciju za mlađe od 17 godina). Ali da li značajan porast u procentu dece koja učestvuju u organizovanim sportskim aktivnostima četiri ili više puta nedeljeno donosi još neku korist, osim što deca rastu zdravije?

Na primer, ima li to ikakve veze sa ubedljivom pobedom Islanda nad Engleskom na evropskom prvenstvu u fudbalu 2016? Kada sam to pitala Sigfusdotir, koja je 2016. proglašena za ženu godine na Islandu, ona se nasmešila: „Ima uspeha i u muzici, na primer, Of Monsters and Men (indi-folk-pop grupa iz Rejkjavika). To su mladi ljudi koji su bili usmereni na organizovani rad. Neki ljudi su mi se zahvaljivali", kaže mi ona, namigujući.

I na drugim mestima, gradovi koji su pristupili Mladima Evrope prijavljuju i druge koristi. Na primer, u Bukureštu, stopa samoubistava među tinejdžerima opada zajedno sa stopom upotrebe alkohola i droga. u Kaunasu je kriminal među decom od 2004. do 2015. opao za trećinu.

Kao što Sigfusdotir kaže: „Kroz studije smo naučili da moramo da stvorimo okolnosti u kojima deca mogu da žive zdravim životom, i u kojima ne moraju da uzimaju supstance, zato što je život zabavan, i mogu da rade mnogo toga – i podržavaju ih roditelji koji provode vreme sa njima".

Kada se o njima radi, poruke – ako ne i metode – su jasne. Kada pogleda rezultate, Harvi Milkmen pomisli na svoju zemlju, SAD. Da li bi model Mladih Islanda mogao da funkcioniše tamo?

Trista dvadeset pet miliona ljudi u poređenju sa 330 hiljada. Trideset tri hiljade bandi u poređenju sa bukvalno nijednom. 1,3 miliona beskućnika u poređenju sa šačicom.

Jasno je da su SAD suočene sa izazovima kakvih na Islandu nema. Ali podaci iz drugih delova Evrope, uključujući i gradove kao što je Bukurešt, koji ima velikih društvenih problema i relativno je siromašan, pokazuju da islandski model može da funkcioniše u veoma različitim kulturama, tvrdi Milkmen. A potreba za tim je SAD velike: maloletnici popiju 11 posto od ukupne količine alkohola koji se popije na nacionalnom nivou, a neumerenost u piću uzrok je 4300 smrtnih slučajeva mlađih od 21 godine godišnje.

Međutim, nacionalni program na liniji Mladih Islanda teško da će biti uveden u SAD. Jedna od najvećih prepreka je ta što su, za razliku od Islanda gde postoji dugoročna posvećenost nacionalnim projektima, zdravstveni programi za zajednice u SAD obično finansirani kratkoročnim donacijama.

Milkmen je na teži način naučio da se uspešni programi za mlade ne šire, pa čak ne bivaju ni održavani, iako ih hvale na sva usta. „Sa Projektom samospoznaja, delovalo je kao da imamo najbolji program na svetu", kaže on. „Dvaput su me zvali u Belu kuću. Program je dobijao nacionalne nagrade. Pomisio sam: prekopiraće ga u svakom gradu i selu. Ali nisu".

On misli da je tako zato što ne može da se prepiše generički model za sve zajednice, jer nemaju iste resurse. I korak ka omogućavanju deci u SAD da imaju iste mogućnosti da učestvuju u vrstama aktivnosti koje su sada na Islandu uobičajene, da bi joj se pomoglo da se kloni alkohola i drugih droga, zavisiće od unapređenja onoga što već postoji. „Moraš da se osloniš na resurse zajednice", kaže on.

Njegov kolega, Kristjanson, uvodi islandske ideale u državu Zapadnu Virdžiniju. Ispituju se deca iz nekoliko srednjih škola u dršavi, a koordinator zajednice će pomoći u deljenju rezultata roditeljima i svakome ko bi mogao da ih upotrebi za pomoć lokalnoj deci. Ali moglo bi da bude teško da se postignu rezultati viđeni na Islandu, slaže se on.

Kratkoročnost takođe sprečava efikasne stategije prevencije u UK, kaže Majkl O'Tul, direkto Mentora, dobrotvorne organizacije koja radi na umanjenju zloupotrebe alkohola i droga kod dece i mladih. I ovde nema nacionalno koordinisanog programa prevencije alkohola i droga. To se generalno prepušta lokalnim vlastima ili školama, što često znači da deca dobijaju informacije o opasnostima droge i alkohola – što je strategija koja ne uspeva, slaže se on.

O'Tul potpuno podržava islandski pristup fokusa na udruživanje roditelja, škola i zajednica u podršci deci, i angažovanja roditelja u životima mladih. Poboljšanje podrške deci bi pomoglo na mnogo različitih načina, ističe on. Čak i kada je u pitanju samo alkohol i pušenje, postoji mnogo podataka o tome da što kasnije dete popije prvo piće ili popuši prvu cigaretu, to će biti zdravije tokom života.

Ali ne bi sve strategije bile prihvatljive u UK – na primer, policijski čas za decu, i patrole roditelja po kraju, koji identifikuju decu koja krše pravila. A probni kurs koji je Mentor organizovao u Brajtonu je pokazao da je teško zainteresovati roditelje da učestvuju u školskim radionicama.

Javna svest i nedostatak volje za angažovanjem će biti izazovi gde god da islandski metod bude predložen, misli Milkmen, jer udara u samo srce ravnoteže odgovornosti između države i građana."Koliku kontrolu želiš da vlasti imaju nad time šta se događa sa tvojom decom? Nije li previše kada se vlada petlja u to kako ljudi žive svoj život"?

Na Islandu odnos između naroda i države dozvoljava efikasni nacionalni program za smanjivanje stope tinejdžera koji preterano puše i piju – i u tom procesu zbližava porodice i na razne načine pomaže deci da budu zdravija. Zar nijedna druga zemlja neće odlučiti da je korist od toga veća od cene?

Ovaj članak  je prvobitno objavljen na Mosaic , i ovde je prenet sa Creative Commons licencom. Istražite članke o nauci ovde .

Još na VICE.com

Moji dani u kampu za odvikavanje od droge

Prljavi heroin ubija obespravljene Rome u Srbiji

Ovaj naučnik tvrdi da zavisnost od droge nije bolest i da je rehabilitacija glupost

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
Tagged:
ISLAND
Alkohol
Mladi
Tinejdžeri
Rehabilitacija