sve fotografije: Srđan Veljović

Nevinost i prljavština devedesetih u Srbiji na fotografijama Srđana Veljovića

Koliko god nam bilo teško da se sećamo 90-ih, da bismo sigurnije išli napred, moramo se osvrtati za sobom. Izložba fotografa Srđana Veljovića “90-te” koja se 9. februara otvara u Galeriji Artget, upravo nam to omogućava.

|
07 Februar 2017, 7:30am

sve fotografije: Srđan Veljović

Ko god želi da se upozna sa poslednjih 25 godina života u Srbiji i Jugoslaviji ima sreće jer je fotograf Srđan Veljović minucioznim i inspirativnim radom beležio duh ovih burnih prostora. Šta god da vas zanima, od bezbrižnih leta 80-ih na Novom Beogradu, tuge u Srebrenici, uzavrele atmosfere kluba Industrija, fotografije iz Vukovara ili zlatnih godina benda Sunshine, Srđan je bio na licu mesta i škljocao svojim analognim aparatom.

Foto-projekat "90-te", nastajao je u periodu vladavine Slobodana Miloševića, od 1987. godine (tj. od Osme sednice CK SKS, koja se može smatarti uvodom u kasniji raspad Jugoslavije), pa sve do 2000. godine i nove političke promene i tranzicije.

Popričali smo sa Srđanom o izboru fotografija kojima je želeo da predstavi svoje viđenje najburnije decenije u istoriji naše zemlje.

Divulje/Split, JNA 1988.

VICE: Zdravo Srđane, kada i gde su nastale crno-bele fotografije iz ove serije i kako se one uklapaju u devedesete?

Srđan Veljović: Te fotografije su nastale tokom mog redovnog služenja vojske '87/'88 u Divuljama između Trogira i Splita. Ova grupa fotografija na prvi pogled možda odstupa od ostalih, ali ukazuje na ono što prethodi, ono što je izgubljeno. Ukazuje na mesto odakle smo uskočili u te 90-te. Dva vojnika su moji prijatelji koji su radi fore, radi fotografisanja poljubili. To je bilo vreme nevinosti.

Divulje/Split, JNA 1988.

Divulje/Split, JNA 1988.

Kako danas doživljavate scene sa fotografija u odnosu na period kada su napravljene?

U smislu fotografija, ja sam slikao u realnom vremenu, ne razmišljajući o emocijama i šta će to sve značiti. Tek iz ove perspektive ove slike dobijaju više značenja. Okvir ove izložbe predstavljaju dva doživljaja vojnog života. prva grupa je iz 1987/8. godine - period JNA, potonja iz 1999. godine - rat protiv NATO. Treću celinu čini dokumentovanje društvenog i političkog života u međuvremenu.

Kako je izgledalo društvo na ovim prostorima tokom 90-ih?

Na fotografijama iz svakodnevnog života je prikazan period koji se može nazvati "ruke gore". Tu su scene iz kluba Industrija, sa turbo-folk žurki na splavu Lukas, igranje kola na Kalemegdanu, a deo radova se odnosi na saradnju sa umetničkim kolektivima Ledart i Labin Art Express (LAE). Sve te situacije u kojima su ljudi pokušavali nešto da urade sa svojim životom, a sve je to na neki način simbolički jer zapravo niko ništa nije mogao da uradi. To su bili bezuspešni pokušaji konstrukcije paralelnih realnosti.  

klub Industrija

Beograd, septembar 1997. Saša Marković Mikrob, šetnja sa maskama. Festival "Žudnja za životom, Vilhelm Rajh"

Među njima su i jako važne dokumentarne fotografije poput fotografija 9. marta 1991. kada su izašli tenkovi na ulice Beograda, granični kamen SFRJ sa Albanijom iz 1991, neka mečka u Knez Mihajlovoj ulici. Kao i slika zgrade CK-a sa crnom figurom. Ta slika je i poslednja u seriji i predstavlja kao neki zaključak celog ovog projekta.

1999. Rat protiv NATO.

Gde ste proslavili kraj rata protiv NATO-a?

Ja sam bio učesnik, bili smo u Sremu, samo nekih 20 kilometara od Beograda. Zanimljiv je odnos te dve serije fotografija iz vojnog života. Prve iz 80-ih su nevinije i umivenije, neka situacija koja nije opasna, pa ni realna, više romantična. Ove druge iz 1999. su prljavije, vidi se protok vremena. Nama je u junu javljeno da smo pobedili i ta proslava se odigrala u nekom bircuzu u Sremu. To je bilo ludilo, ali opet imamo situaciju koja je slična onoj iz 1988 – dakle homoerotska situacija koja je prvi put bila nameštena, a ovaj put se eto spontano desila u toj gunguli u kafani.

Divulje/Split, JNA 1988.

1999. Rat protiv NATO.

1999. Rat protiv NATO.

1999. Rat protiv NATO.

Beograd, septembar 1999.

Hvala Srđane!