Kada bih se osvrnuo unazad, to što sam odrastao u srpskohrvatskoj porodici za vreme rata, samo mi je pomoglo da od malena shvatim šta su moralne vrednosti i ljude delim na dobre i loše, a ne po tome odakle su, koje im je boje koža, kojoj religiji pripadaju ili kojeg su seksualnog opredeljenja.Isto tako, biti dete Srbina i Hrvatice imalo je još prednosti jer su se u kući slavili i katolički i pravoslavni Božići, Uskrsi i Badnje večeri, tako da sam bio dovoljno privilegovan da se poklonima radujem dvaput više nego druga deca oko mene. To što su ratovi, inflacija i nemaština uticali na kupovnu (ne)sposobnost mojih roditelja i nije bilo toliko bitno. Sam taj čin iščekivanja poklona, branja trave za korpu, farbanje jaja, pa privirivanje u dvorište sa nadom da ćeš baš tog trena ugledati Uskršnjeg zeku, sve je to uticalo da zapatim neki vid poštovanja i ljubavi prema tim praznicima, uopšteno, poštovanje samih običaja.
Reklame
Odrastanje je naravno učinilo svoje, vera u Boga je izuzetno progresivno jenjavala, pa sam već početkom srednjoškolskih dana postao svestan da religija nije priča koju mogu da progutam, a naročito ne da mi ona može pružiti sigurnost i mir, kao što bi, navodno, trebalo. Lažni vernik i licemer nikada nisam želeo da budem, nisam od onih likova koji se krsti kada prođe pored crkve, a posle toga prebije ženu ili kevu, nisam od onih koji slave slavu "jer tako treba", "jer se krka i pije", a ne poštuju makar taj običaj. Ipak, to me nije sprečilo da se radujem i istoj toj slavi, i Božiću, Uskrsu, ali zato što je zapravo kul kada imaš normalnu rodbinu i okupiš se sa porodicom i prijateljima.
U Srbiji je na poslednjem popisu bio evidentan skok neverujućih ljudi. Broj je, naravno, i dalje zanemarljiv, ali ukazuje da vera polako slabi, možda iz prostog razloga što se dobar deo crkvenog osoblja ponaša kabadahijski, vozi se audijima i mečkama, osveštavaju svinju za posne slave nekim kursadžijskim forama "gudi gudi, riba budi", samo da bi uzeli lovu.To me užasno smara, kao i ti ljudi koji zaboravljaju šta je poenta praznika i slava, a to sigurno nije praseće pečenje. Ako ti je posna slava, ispoštuj post. Zapali badnjak na Badnji dan, nemoj da pucaš iz pištolja ispred crkve. Ugosti položajnika, umesi česnicu za Božić. Ofarbaj jaja za Uskrs. To je ono što čini religiju simpatičnom, ti mali, ali bitni detalji koji se usađuju i prenose sa generacije na generaciju, iako su oni u suštini samo paganski običaji koje smo "preveli" u pravoslavlje, generalno u hrišćanstvo. A to većina ljudi ni ne zna, lakše im je da shvataju veru onako kako njima odgovara, jer se nisu se udostojili ni da pročitaju bar deo Biblije kako treba. Ali to nije ni bitno. Za mene je suština kod svih tih običaja, bili paganski ili hrišćanski, da se porodica i prijatelji okupe. I zato su gotiva.Religija je, kao i dosta toga u životu, pravo na izbor i kada budem imao dete, njemu ću ostaviti mogućnost da se opredeli za ono što će on osećati ili neće. Jer vera nije samo spisak običaja koji se opsesivno poštuju kako bi se ljudi zapravo oprali pred sobom. Stoga, ako moje dete bude želelo da farba jaja, iščekuje Uskršnjeg zeku ili Božić Batu, neću mu ja iz svog ateizma to uskratiti jer se, makar u osnovi, radi o upoznavanju kolektivnog nasleđa i osećaja porodice.Nažalost, živimo u takvom vremenu da su praznici retka prilika za okupljanje najbližih, pa ako je potrebno da ispoštujem " Dan mrmota" da bih okupio najbliže oko sebe, onda ću jednog dana slaviti i jebeni "Dan mrmota".Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
