​Zašto imamo osećaj krivice zbog odmora

Slika: Sara Mekreding

Generacije rođene poslednje dve decenije prošlog veka ovih godina počinju da rade i sigurno im ideja o politici neograničenog odmora verovatno zvuči izuzetno. A tome i služi: neograničen broj dana odmora – ili „otvoreno plaćeno odsustvo" je način da se privuku mladi talenti. I sa takvim nazivom, kako tu uopšte može da postoji nekakva kvaka?

„To je malo ironično", kaže mi Kameron Vas, organizator u ekologiji, „čovek koji ima neograničeni odmor fizički nema vremena da o tome razgovara."

Ispričala bih vam nešto više o Vasu, ali nisam imala priliku da s njim napravim duži intervju. Vas je radio 80 do 90 sati nedeljno, i nije imao mnogo vremena za ćaskanje. Za razliku od mnogih milenijalsa, on radi u jednoj od 2 procenta kompanija koji svojim zaposlenima nude neograničen broj dana odmora. Ali kao i drugi milenijalsi širom zemlje, Vas nema osećaj da može da uzme slobodne dane.

„U organizaciji u ekologiji ima toliko mnogo posla da mislim da neću u skorije vreme moći da uzmem neke slobodne dane", rekao mi je on. „Ali je lepo znati da mogu."

Ispostavilo se da jedino u čemu su milenijalsi bolji od toga da premalo rade jeste to da rade previše. Bejbi bumeri nas možda nazivaju „generacijom najvećih leniština", ali milenijalsi imaju više radnih sati od bilo koje prethodne generacije. Čak i oni retki srećnici koji imaju neograničen odmor retko uzimaju više od tri nedelje odmora.

„Mislim da ne uzimam mnogo slobodnih dana", kaže Matijas Liman, koji radi u Riot Games, studio koji se hvali politikom neograničenog odmora. „Ja radim ono što volim, tako da mi ne pada na pamet da odem na odmor od posla."

Ideja neograničenog odmora je 2009. godinebila veoma napredna. Netfliks je objavio svoju „Netfliksovu kulturnu politiku", koja je postala neverovatno uticajna u Silicijumskoj dolini. Možda liči na priručnik nekakvog kulta („Tražiš ono što je najbolje za Netfliks, a ne ono što je najbolje za tebe ili za grupu"), ali takođe sadrži neke dobre ideje o smanjivanju birokratije na radnom mestu u svetu promenljive tehnologije, kada više niko zapravo nema određeno radno vreme.

S toga su i druge kompanije sledile njihov primer: umesto da napuste politiku odmora, što je uradio Netfliks, neke su uvele politiku odmora bez ograničenja.

„Netfliks je u neku ruku bio pionir u tome", kaže Kejti Denis, viša programska direktorka Project: Time Off, organizacije koja se zalaže za slobodne dane. „Oni to rade veoma dobro, zato što su čitavu kulturu izgradili na slobodi i odgovornosti. Ali ako to uvedeš negde gde se ne uklapa u kulturu, ljudi će imati više straha i biti oprezni."

Kako bi onda, na primer, izgledalo kada bi to uveli u kulturu, ne znam, večito loše zaposlenih, previše obrazovanih i preterano revnosnih milenijalsa sa trilionima u dugovima za studentske zajmove, koji se očajnički plaše toga da budu otpušteni?

„Jedan od nadređenih mi je rekao, 'Možda si primetila da imaš neograničen odmor", priseća se Stela Mekavoj (to joj nije pravo ime), politička organizatorka. „'To ne znači da zaista imaš ograničeni odmor', rekli su mi."

Slučaj Mekavojeve je ekstreman – ona radi kao politički organizator, uskačući iz jedne ishitrene kampanje u drugu, sa veoma malo ili nimalo slobodnih dana, čak ni vikendom. Ali sama činjenica da ima neograničeni odmor govori o disonanci između zaposlenih i rukovodilaca. Na kraju krajeva, zašto dati takav plan odmora nekome ko nikada ne bi mogao da ga iskoristi?

„Nisam to koristila onoliko koliko je trebalo, zato što postoji uvrnut prećutan osećaj krivice zbog kojeg ne uzimaš slobodne dane, naročito u organizaciji."

Rezultati studija otkrivaju da zaposleni koji imaju neograničen odmor zapravo koriste manje slobodnih dana, a ne više. Dag Vargas, bivši programer aplikacija u Guglu, mi je je rekao da je ta kompanija odlučila da ne pribegne modelu neograničenog odmora zato što su „shvatili da se zbog njega ljudi zapravo osećaju kao da nisu zaslužili nikakav odmor, i uzimaju manje slobodnih dana, i osećaju krivicu kada to čine."

Razlog iz kojeg se Gugl odlučio za politiku od četiri nedelje odmora je isti razlog iz koga Vas radi 80 do 90 sati nedeljno: Milenijalsi su „radni mučenici".

„Radni mučenikje neko ko kaže 'da' na ideju da niko drugi ne može da obavi njegov posao, da ne žele da neko pomisli da su zamenljivi, da ne žele da pokažu koliko su zapravo obrazovani, i da imaju osećaj krivice kada uzmu slobodne dane", kaže mi Denis. „Milenijalsi se drastično bolje uklapaju u definiciju radnog mučenika."

Problem je u tome što su radni mučenici dobri samo za jednu stvar: za impresioniranje šefova, a ne za postizanje rezultata. Istraživači koji su proučavali jednu grupu poslovnih savetnika su otkrili da najuspešniji radnici zapravo lažiraju duge radne sate. Što ima smisla, jer istraživanja pokazuju da najproduktivniji radnik radi 40 sati nedeljno. Dok se Amerika sve više okreće ekonomiji usluga, rad je sve više zasnovan na znanju i inovacijama, a radnik koji koristi svoje znanje je produktivan pet do šest sati dnevno. Iznureni radnici kratkoročno mogu da proizvedu više, ali na duge staze, to je neefikasno.

I dok mnogi tvrde da to nije krivica poslodavaca, ljudi kao što je Džonatan Najtingejl, koji je godinama radio kao menadžerski konsultant, se ne slažu.

„Čuo sam da iznose taj argument, i mislim da je obično prilično lažan, i oslanja se na privilegije", kaže mi Najtingejl. „Kada eliminišeš te formalne strukture moći, samo daješ moć neformalnim strukturama moći."

Tako da ako radiš u kancelariji punoj mladih belih inženjera, recimo – na primer, u tehnološkoj industriji – interpersonalna politika može da dovede do negativnih rezultata.

„Žene će mnogo češće reći da imaju osećaj krivice kada uzmu slobodne dane", kaže Denis. „Dok samo 22 odsto muških milenijalsa to kaže, kod žena je 32 odsto."

Politika neograničenog odmora više podiže osećaj poverenja kod zaposlenih nego što oni zaista koriste taj odmor. Što je možda sjajno za moral, ali ne i za broj onih koji puknu.

Mekavoj kaže da je uobičajeno da ljudi puknu tokom kampanje. „Ljudi kod nas stalno pucaju", kaže mi ona. „Ako preživiš jedan ciklus, svaka ti čast. Većina ljudi odustane posle prvog. A mnogi odustaju usred posla."

Ali Liman je u Riot Games imao suprotno iskustvo.

„Radili smo na jednoj prilično masivnoj komunikacijskoj inicijativi, i moj menadžer je posle toga preporučio da uzmemo nedelju dana slobodno da se dekompresujemo."

„Kada po tvom iskustvu neograničen odmor zaista funkcioniše, iza toga stoji tvoj menadžer koji je pažljivo primenjivao tu politiku", kaže Najtingejl. „I postarao se za to da vaš tim bude odmoran i produktivan. Mislim, o tome se zapravo radi. To nije uređaj za podešavanje zbog kojeg ti kompanija odjednom postane progresivna i pozitivna."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu