​Zašto naši matorci u Srbiji ne izlaze

Moji roditelji nikada nisu preterano izlazili nešto. Mogu na prste da nabrojim sve njihove izlaske tokom mog detinjstva. A tada su oni imali između trideset i četrdeset godina. Tada sam mislila da je to normalno. Sad mislim da je dugo i istrajno neizlaženje potpuno neprihvatljivo i razvila sam nekoliko teorija o tome.

Prva teorija je da matorci ne izlaze jer su prosto dosadni. Treba se suočiti s tim. Moji roditelji su ljudi koji ne izlaze, a ja zamišljam da nikada nisu ni izlazili. Ako su i izlazili, bilo je to samo da bi našli nekog s kim će imati decu, jer su oduvek hteli da budu samo roditelji. Naravno da to nije tačno (čak ni u slučaju mojih roditelja), ali svejedno me duboko ispunjava strahom ta ideja da nikada neću imati decu, jer prosto volim da izlazim u grad, da slušam muziku, spavam do kasno i ponekad me smara čak i da prošetam psa.

Kad se setim kako sam sa bratom imitirala New Kids on the Block i maskirana u mamine oversajz blejzere skakala po stolu, pomislim koji bi mi bio pakao da provedem Novu godinu uz neke patuljke koji izvode besne gliste, dok se u klubu dešava bukvalno SVE.

Istovremeno, čini mi se odvratnim da nekoj budućoj deci uskratim radosti i roditeljsku pažnju uz koju sam odrastala. Možda je neizlaženje zapravo žrtva roditelja prineta na oltar patrijarhata ili jedini način opstajanja porodice i odgajanja dece. Ne znam, ova teorija izbora između izlazaka i porodice mi se uopšte ne sviđa.

Druga teorija je da matorci ne izlaze jer nemaju para. Realno, za izlaske je potrebno imati dosta novca. Najmanje ono "taksi, ufur, piće, droga"… i taksi nazad ako si mator, svakako. Tu teoriju dosta potvđuje postojanje Madone, Mika Džegera i ostalih grozno bogatih "matoraca" sa estrade koje mogu da zamislim da izlaze, ali ih svakako ne viđam često u svojoj okolini.

(Volim da mislim kako se bogati super zezaju i bahate demolirajući penthouse i ubrizgavajući svežu krv tek rođenih beba u toku žurke i spavajući u komorama sa kiseonikom, ili tako nešto. Često zamišljam da bogati rade dosta toga tajnog, ekstravagantnog i nedokučivog nama smrtnicima, što im omogućava da pobede ejdžizam, patrijarhat i izlaze i kad omatore.)

Jedan didžej iz Čikaga mi je rekao da, otkad je prešao četrdesetu, najviše voli da bleji kod kuće gledajući filmove i da ga jako nervira što ne može da se oženi sa nekom normalnom ribom svojih godina, jer ga one smatraju neozbiljnim zato što je poznati muzičar, pa misle da radi ko zna šta. Malo sam se razočarala, što me je u trenutku podsetio na moje roditelje, više nego na Mika Džegera i vratio na teoriju broj jedan, o izlasku kao ritualu parenja koja suštinski obesmišljava koncept klabinga i estrade. Neprihvatljivo.

Treća teorija je da matorci ne izlaze jer nemaju prijatelje. Ovo je malo zajebano, i naravno, povezano sa prve dve teorije, ali na neki način i ultimativni, iole prihvatljiv razlog neizlaženja. Pre nekoliko godina sam najbolje drugarice zamolila da se nikad ne raziđemo. Malo su me čudno gledale, a onda sam ih pitala da li su primetile da naše mame nemaju prijateljice ili prijatelje. Razmislile su, a onda i potvrdile. Imale su komšinice, koleginice, rođake, kućne pomoćnice, frizere, ali ne i prave prijatelje, prijatelje iz mladosti. Mame nikad ne prespavaju kod druga ili drugarice.

Znate li zašto nemaju prijateljice, pitala sam ih? Zato što su počele da lažu. Kada im je izašla prva bora, kada su dobile prvi šamar, suočile sa prvom ljubavnicom, prvim razmaženim detetom, kada su dobile prvog keca, prve probleme sa zavisnošću, kilažom ili zakonom, počele su da lažu. Sebe, ne nužno druge.

U stvari, prestale su da se druže međusobno i ostale u svoja četiri zida, kad su prvi put prećutale da nemaju orgazam, da ih sopstveno dete potpuno izluđuje, da su se udale za kretena i da im je majka posesivna skotuša, da jedva sastavljaju kraj s krajem, da su razočarane, tužne, iscrpljene i na ivici da odu u pičku materinu. I to je u narednih nekoliko godina potamanilo sve njihove prijateljice iz mladosti, perioda kad svi imaju prijatelje.

Te neizgovorene laži su pobile sve one sa kojima su pričale o seksu, tajnama, depilaciji, menstruaciji, one koje su im držale glavu dok su povraćale, one kod kojih su spavale, one koje su za njih lagale i one koje su ih šminkale, one koje su znale pravu istinu. Morale su da ih uklone, dakle. Na ovaj ili onaj način.

Treća teorija važi i za prijatelje, odnosno muškarce. Posle izvesnog vremena, bolji frajeri su kresnuli veći deo devojaka u gradu, simpatije svih svojih prijatelja, njihove bivše, buduće žene, sve poznanice, drugarice i njihove drugarice i već počeli pustolovine među novim generacijama. Verujem da to izaziva užasne količine ljubomore ili zavisti, koja otežava već ionako godinama okrnjena prijateljstva. Svi ostali su se u međuvremenu "sparili", i uveliko počeli da provode novogodišnje večeri družeći se u novom habitatu, među parovima.

Jednom sam bila na takvoj večeri. Sve žene su bile manje ili više trudne. Bivše devojke, sadašnje verenice ili žene, važno su se gladile po stomacima i pričale o telesnim simptomima trudnoće, divne, isfenirane i srećne. Ustala sam od "ženskog" stola i otišla da pričam i pijem sa muškarcima, koji su vodili razgovore, o muzici, politici, gedžetima i smešnim klipovima sa Jutjuba u kojima sam mogla da učestvujem.

Ubrzo smo se toliko smejali da su žene počele da dolaze jedna po jedna i u sebi sam hvalila boga što će sve izgledati kao bar polu-normalan izlazak. Ali oni su se samo ponovo "sparili", valjda u strahu da večera ne zaliči na izlazak, da neko ne zaboravi da je "sparen", i nastavili da se nežno gurkaju i guču, pričajući u neprijatnoj množini o zajedničkim planovima i dolazećem podmlatku. Iako sam i ja bila "sparena" osećala sam se kao Bridžit Džouns na božićnoj večeri, neprijatno preterujući s alkoholom u želji da nikada više ne budem pozvana na sličan provod.

Sada, kada imam između trideset i četrdeset godina, ne znam šta da mislim. Pročitala sam nekoliko odličnih tekstova o napuštanju koncepta izlaska, odlasku iz velikih gradova, bivšim klaberima, roditeljstvu, besparici i otuđenju koje dolazi s godinama i koje izlaske u mnogome obesmišljava.

Pre neki dan, bio je osmi mart koji sam proslavila sa prijateljicama u kafani. Ne izlazimo često zajedno, ali smo se dogovorile, odnosno isplanirale da za osmi mart svake godine, ma šta se desilo - izađemo. Videle smo kako su srećne sredovečne žene kad za praznik izađu, pa smo tako i mi odlučile da izlazimo kad ostarimo.

Zašto matorci ne izlaze, već to čine samo u posebnim prilikama, i pored svih teorija nisam mogla da dokučim. Nije da matorci ne izlaze skroz, oni izlaze za praznike ili na poslovne večere, izlaze kad im dođu rođaci iz inostranstva, posle fudbala, za slave, rođendane i godišnjice, ali ih zaista retko viđam u pravom izlasku.

Ako izuzmem domove penzionera, jedina prilika kad vidim matorce u gradu su igranke u Domu Vojske i ushićena sam kad posle šest sati počnu da dolaze u grupama. Počne sa Elvisom ili domaćim evergrinom, završi se Brenom. Kao neka svadba, samo nije. Matorci izbleje do devet, deset, popiju neko piće, isplešu nekoliko stiskavaca, večeraju, odigraju obavezno jedno kolo i odu kući.

Biću jedna od srećnih baba iz Doma Vojske. Izlaziću puno, definitivno ću izlaziti. Zamolila sam drugarice da se zato nikada ne raziđemo. Zamolila sam ih da obećaju da ćemo izlaziti kad budemo imale decu, kad nam zafali para i kada budemo morale da lažemo sebe.

Moramo da ostanemo dovoljno hrabre da umesto svega što bismo najradije prećutale, pozovemo drugarice u grad. Ne moramo da razgovaramo o teškim temama, ne moramo da pijemo, ne moramo čak ni da igramo stiskavac kao srećne babe iz Doma Vojske. Umesto toga, svaka će naručiti po jednu srceparajuću pesmu, a te žene u pesmama će već priznati sve umesto nas.

P.S.

Moj deda, 88, juče je pobegao u kafanu. Jednostavno je, šetajući se po kraju, zapalio u lokalnu kafanu, u kućnim papučama, onaj dan kad je duvalo ko ludo. Po svakoj od moje tri teorije, deda ne bi imao razloga da izlazi - deda je, slabo se kreće, ne može da igra ili pije, nema nešto para, ne traži novu ljubav, nema ni prijatelje jer je većina odavno umrla. Upravo zato, on je car. Za izlazak, suprotno mojim teorijama ne treba ni razlog, praznik, prijatelji, odgovarajuće godine, niti garderoba.

Kad su ga matorci pitali zašto je izašao u kafanu, tako odjednom, bez razloga, deda je rekao: "Izašao sam da vidim šta ima". I deda je pobedio.