​Zašto toliko ljudi priznaje zločine koje nisu počinili

"Imate pravo da ćutite."

Ako ste gledali makar delić od desetine hiljada sati televizijskih serija posvećenih kriminalističkim sadržajima, znate za prvo upozorenje koje se izriče osumnjičenima pre hapšenja i ispitivanja. Baš kao i drugo: "Sve što kažete može biti i biće upotrebljeno protiv vas." Mirandino upozorenje — nazvano po "Mirandi protiv Arizone", odluci Vrhovnog suda iz 1966. godine prema kojoj je ono neophodno — proslavilo je u ponedeljak svoju 50. godišnjicu. U tom periodu, ona je postala toliko sveprisutna da je lako zaboraviti njeno poreklo i pravu namenu.

Miranda je predstavljala kulminaciju tridesetogodišnjeg rada Vrhovnog suda sa ciljem zaštite osumnjičenih od zlostavljanja tokom policijskih ispitivanja. Najranija od ovih odluka zabranila je nasilje i mučenje. Najvažnije je bilo sprečiti priznanja koja su "nepouzdana" — što će reći, lažna.

Lažno svedočenje je 1966. godine delovalo kao redak problem. Pedeset godina kasnije, imamo stotine slučajeva oslobađanja nevinih optuženika koji su priznali užasne zločine nakon što im je izrečeno Mirandino upozorenje.

Vreme je da svedemo račun.

Da li nevini ljudi zaista priznaju zločine bez mučenja?

Zašto bi nevina osoba priznala ubistvo ili neki drugi užasan, nasilan zločin?

Mučenje bi sve objasnilo. To je konkretno bio problem u slučaju "Brauna protiv Misisipija" 1936. godine, prvog predmeta u kom je Vrhovni sud izuzeo priznanje iz dokaza državnog tužilaštva. Tri osumnjičena su mučena danima. Upitan koliko je snažno bičevan optuženik, dežurni zamenik je posvedočio: "Ne previše snažno za Crnca; ne toliko snažno koliko bih ga bičevao da sam ja odlučivao."

Između 1936. i 1966. godine, došlo je do velikog pada u broju mučenja sa ciljem izvlačenja priznanja, što je veliko dostignuće američkih sudova i reformatora krivičnog pravosuđa. Kada je sastavljana Miranda, bilo je to u vreme prebacivanje na "modernije" metode ispitivanja: izolovanje, obmanu, manipulaciju i iscrpljivanje pre nego mlaćenje. Bez mučenja ili pretnji smrću ili nasiljem, deluje prosto neverovatno da bi nevini osumnjičeni priznao neki ozbiljan zločin. Upravo zato su priznanja tako moćan dokaz krivice. Ali mi znamo da se to dešava, iznova i iznova.

Nacionalni registar oslobađanja sakupio je podatke o 1.810 oslobađanja u Sjedinjenim Državama između 1989. i 7. juna 2016. Među njima su 227 slučajeva nevinih muškaraca i žena koji su priznali zločin, 13 odsto od ukupnog broja, i to nakon što su im pročitana Mirandina upozorenja (bar prema tvrdnjama policije). Skoro tri četvrtine tih lažnih priznanja bili su slučajevi ubistva.

Ali ta oslobađanja ni izbliza ne ukazuju na širinu ovog problema.

Prvo, većina osumnjičenih koji lažno priznaju — verovatno velika većina — nikad ne bude ni osuđena. U klasičnoj studiji iz 2004. godine , Stiven Drizin i Ričard Leo pronašli su 125 dokazanih lažnih priznanja u Sjedinjenim Državama između 1971 i 2002. godine. Samo oko trećine bili su slučajevi oslobađanja nakon presude. U većini slučajeva, optužnice su odbačene pre suđenja ili nisu ni podizane zbog neoborivog dokaza nevinosti.

Drugo, veoma mali broj presuda zasnovanih na lažnim priznanjima rešava se oslobađanjem od svih optužbi. To važi za sve pogrešne presude, ali naročito za one zasnovane na priznanjima. Veoma je teško ubediti ljude da je optuženik koji je priznao zločin zapravo nevin. Vidimo to po samim predmetima: oslobađanje optuženika koji su priznali zločin dogodiće se tek kad neoborivi dokaz — DNK analiza — nadmaši težinu priznanja. Četrdeset dva odsto nevinih optuženika koji su priznali zločin oslobođeni su na osnovu DNK testova, za razliku od samo 21 odsto oslobođenih koji nisu priznali.

U nekim slučajevima, čak i oslobađajući dokaz u vidu DNK analize ne pomogne. U oktobru 1992. godine, nakon napornog četvorodnevnog ispitivanja, 19-godišnji Huan Rivera lažno je priznao silovanje i ubistvo 11-godišnje devojčice u okrugu Lejk, u Ilinoisu. Štaviše, priznao je to dvaput. Njegovo prvo priznanje bilo je toliko puno činjeničnih grešaka da su ga detektivi primorali da to uradi ponovo, ovaj put "razjasnivši" nedoslednosti, iako je Rivera očigledno bio u stanju velikog nervnog rastrojstva.

Rivera je osuđen za ubistvo 1993. godine, i ponovo 1996. godine, nakon što je njegova presuda ukinuta zbog gomile pravnih grešaka. Analiza DNK je 2005. godine pokazala da je neki drugi muškarac izvor semena pronađenog u telu žrtve. Riverina presuda je poništena, ali ga je tužilaštvo ponovo izvelo na sud, i 2009. godine, uprkos dokazu DNK analize, Rivera je osuđen po treći put. Konačno, 2011. godine, Apelacioni sud Ilinoisa doneo je odluku da je Riverina presuda "neopravdana i neodrživa" i odbacio sve optužbe.

Huan Rivera se na jedvite jade izborio sa sopstvenim lažnim priznanjem čak i sa ubedljivim DNK dokazom da je nevin. Bez njega, on bi i danas bio u zatvoru — zajedno sa drugim nevinim osuđenicima koji su lažno priznali, ali nisu imali DNK testove koji bi ih oslobodili.

Lažna priznanja drugooptuženih

U mnogim slučajevima, nevini osumnjičeni koji priznaju zločin optuže druge koji su takođe nevini. Neki to urade zato što je to priča koju njihovi ispitivači žele da čuju. Džon Kogut, na primer, ne samo da je lažno priznao sopstveno učešće u ubistvu, već je rekao i da je to učinio sa dva prijatelja, Denisom Hastedom i Džonom Restivom, od kojih su obojica (poput Koguta) proveli 20 godina u zatvoru pre nego što su 2005. godine oslobođeni svih optužbi.

A neki nevini osumnjičeni koji priznaju zločin optuže druge da bi izbegli odgovornost i smanjili svoju kaznu. Ričard Očoa je, na primer, 1988. godine čekao smrtnu kaznu za ubistvo Nensi Deprist u Ostinu, u saveznoj državi Teksas. On je priznao zločin, imenovao svog cimera Ričarda Dancigera kao pravog ubicu i pristao na sporazumno priznanje krivice i svedočenje protiv Dancigera. Obojica su proglašena krivim i osuđena na doživotnu zatvorsku kaznu. Obojicu su oslobodili dokazi DNK testova 2002. godine.

Registar beleži 195 slučajeva oslobađanja sa priznanjem drugooptuženih koji su imenovali budućeg oslobođenog, što čini 11 odsto svih oslobađanja. Krajnji rezultat je da je u 19 odsto slučajeva svih oslobađanja u Sjedinjenim Državama — i u 34 odsto oslobađanja od optužbi za ubistvo — nevini optuženik priznao zločin ili bio imenovan u lažnom priznanju drugooptuženog, ili oba.

Ko lažno priznaje zločin?

Svakakvi ljudi lažno priznaju zločin, ali dve grupe su posebno ugrožene: mladi osumnjičeni i mentalno hendikepirani.

NUMBER EXONERATEDPERCENT WHO FALSELY CONFESSEDMentalno oboljenje ili intelektualni hendikep10372Bez ikakvih hendikepa1,7079

Izvor:Nacionalni registar oslobađanja

Tako je, na primer, Erl Vašington, 22-godišnji Crnac sa koeficijentom inteligencije 69, 1983. godine uhapšen u Kalpeperu, u Virdžiniji, zbog provale i ranjavanja sa zlom namerom. Tokom dva dana ispitivanja, Vašington je "priznao" pet različitih zločina, od kojih za četiri nisu podignute optuženice zato što se priznanje nije poklapalo sa stvarnim zločinima, a žrtve nisu mogle da identifikuju Vašingtona kao počinioca.

Vašingtonovo peto priznanje, međutim, ticalo se ubistva Rebeke Lin Vilijams. Njegova prvobitna verzija — pre nego što su je policajci doterali — bila je prepuna grešaka. Nije znao rasu žrtve (bela), adresu gde je ona ubijena ili da je bila silovana. Uprkos svemu tome, Vašington je proglašen krivim i osuđen na smrt u januaru 1984. godine. Oslobođen je optužbi na osnovu DNK dokaza 16 godina kasnije, 2000. godine.

Sve u svemu, od oslobođenih sa utvrđenim mentalnim oboljenjima ili intelektualnim hendikepom, zločin je priznalo njih 72 odsto.

uzrast u vreme zločina BROJ OSLOBOĐENIH PROCENAT LAŽNIH PRIZNANJA 18 ili stariji 1651 10 16-17 116 33 14-15 36 53 Mlađi od 14 7 86

Izvor: Nacionalni registar oslobađanja

Mladi osumnjičeni imaju gotovo podjednako lošu statistiku. Četrdeset odsto oslobođenih mlađih od 18 godina u vreme činjenja zločina lažno su priznali zločin, uključujući 53 odsto 14-godišnjaka i 15-godišnjaka, i 86 odsto nekolicine koji su imali 13 godina ili manje. Poređenja radi, lažno je priznalo zločin svega 7 odsto oslobođenih odraslih bez mentalnih hendikepa.

Zašto svi ti nevini osumnjičeni priznaju zločin?

Nevini osumnjičeni priznaju zločin zato što su preplašeni, zbunjeni i iscrpljeni; zato što su obmanjeni ili navučeni; zato što ne shvataju šta rade; zato što se osećaju beznadežno, bespomoćno i izolovano. Ali šta ih dovodi u tu očajničku nepriliku? Miranda im pripremi teren.

Miranda je delimično bila korak u nastojanjima Vrhovnog suda da otkloni nasilje iz ispitivanja. Ali Miranda je takođe omogućila "modernu praksu ispitivanja u pritvoru koja se, umesto na fizičko, orijentisala na psihološko." Evo opisa kako se to radi:

Policajci koji vrše ta "moderna" ispitivanja mogu da lažu o dokazima i osumnjičenom kažu da su na mestu zločina pronađeni njegovi otisci prstiju; da je drugooptuženi već priznao i okrivio ga; da ga je video neki svedok. Oni mu rutinski govore da već imaju sve dokaze protiv njega i da je ovo njegova jedina prilika da ispriča svoju stranu priče i pomogne samom sebi; da ga je žrtva sigurno isprovocirala; da je ono što je uradio razumljivo. Oni mogu da opišu pogubne posledice po njega ukoliko ne prizna, možda čak priprete smrtnom kaznom, i nagoveste olakšavajuće okolnosti ako to ipak učini. To može da traje danima, u izolaciji, dok policajci neprestano ponavljaju da znaju da je osumnjičeni kriv, da su dokazi ubedljivi, da mu je ovo jedina šansa da pomogne sebi.

Vrhovni sud je priznao da ovaj proces "vrši strašan pritisak na individualne slobode i iskorišćava slabosti pojedinca", ali nije zabranio nijednu od tih praksa. Kao posledica toga, Miranda se redovno navodi kao osnov za legalnost svih tih iznuđivačkih tehnika.

Umesto da se reguliše proces nenasilnog ispitivanja, sud je od policije zatražio da izrekne upozorenje pre nego što započne proces i potom ga nastavi samo ako se osumnjičeni odrekne prava na ćutanje. Ali većina njih se odrekne tog prava na samom početku tog mučnog procesa; teško je reći policajcu koji vas hapsi da nećete da razgovarate sa njim. Nakon toga, to pitanje se gotovo više nikad ne poteže.

U vreme kada osumnjičeni priznaju zločin, Miranda je daleka uspomena, možda čak potpuno zaboravljena. Proces funkcioniše. Mnogi osumnjičeni priznaju zločin nakon izricanja Mirande i većina njih su krivi; zato se te tehnike uopšte i koriste i smatraju pouzdanim. Ali neki od njih su nevini.

Možemo li bolje? Još jednom, Miranda je tu dobro polazište.

Sud je istakao da je teško regulisati ispitivanja jer ne znamo šta se tokom njih dešava: "Ispitivanje se dešava u privatnosti. Privatnost rađa tajnovitost, a to, zauzvrat, rađa rupu u našem znanju o tome šta se zapravo dešava u prostorijama za ispitivanja."

Ali to se sada menja. Pre pedeset godina, gotovo nijedno ispitivanje nije se elektronski beležilo. FBI je, na primer, zabranjivao snimanje. Danas FBI to izričito zahteva, baš kao i 23 države i mnoge lokalne policijske službe, makar u slučajevima ubistava. To bi trebalo da važi za sve. Snimanje nam umnogome pomaže da ocenimo svaku tvrdnju da je priznanje bilo lažno, a uči nas kako da unapredimo vođenje ispitivanja. To je dobar početak.