​Zavirili smo u novčanike srpskih bendova

Stalno se priča o tome kako rok nije isplativ i kako gubi tržišnu bitku, ali da li je zaista tako? Da li je nekada bilo bolje i čemu uopšte možemo da se nadamo ako ne idemo na koncerte?

​

Da se ne lažemo, svi su kao klinci hteli da budu rok zvezde, koju god muziku kasnije slušali. Postoji nešto istinski privlačno u ideji da s gitarom u rukama prašiš pred neznancima. Taj poriv je neprolazan. Znate ono kad vaš ćale, ujak ili burazer zgrabi oklagiju i pretvara se da svira kao Hendriks? Tad udovoljava ovakvim fantazijama – onim u kojima je naučio akorde, rizikovao u životu i, vrlo verovatno, stigao do planetarne popularnosti. Jer, ako već fantazira o nemogućem, zašto ne bi i malko preterao?

Ali, suština rokenrola upravo i jeste sloboda da se preteruje – u energiji, u emocijama, u demonstriranju jedne posebne vrste snage koja potiče od ideje da nešto što si stvorio možeš da podeliš s drugima. U interakciji između benda i publike ne bi trebalo da bude granica i sve bi trebalo da bude dozvoljeno.

Zašto onda tek poneko uzme instrument u ruke? Zašto još manje ljudi dogura do snimanja albuma, koncerata ili turneja? Naročito su retki oni koji vide neki dinar od toga. Suzimo li kontekst na tranzicionu Srbiju, bavljenje alternativnom muzikom odjednom počne da poprima oblike egzotičnog hobija ili jezivo skupog sporta.

„Tenis je i dalje skuplji", kaže za Vice Boris Vlastelica, gitarista, pevač i frontmen tročlanog benda Repetitor, čija je garažna mešavina post-punk senzibiliteta, čistokrvnog roka i noise artikulacije nakon dva albuma i nebrojeno mnogo koncerata naišla na gotovo jednoglasno regionalno odobrenje.

​

„Moguće je zaraditi od ovoga što sviramo, ali bend ili izvođač mora da bude dobar i da mnogo svira uživo. To je osnovni preduslov. Tako će privući publiku, to će generisati i neku lovu, koja nije velika, ali je ipak zarada koja će podržavati dalji rad. Prvih 5-6 godina smo svirali svuda, ali stvarno svuda gde su nas zvali, zato što smo hteli da nas uživo vidi što više ljudi i imamo i sreće da smo bend koji je pre svega orijentisan na koncertne aktivnosti i turneje. To nas najviše loži, a to se jedino još i plaća u muzici", objašnjava on i dodaje da su albumi potpuno druga priča.

„Od prodaje albuma je slaba zarada, jer se prodaje uglavnom na koncertima, izrada dosta košta, ali nama je veoma bitno da imamo ploču i disk, da možeš u ruci da držiš album Repetitora. SOKOJ, kojem svi pripadamo, a da se nismo ni učlanili, trebalo bi da štiti naša prava i zaradu, ali uglavnom se od njih okoristi, bez želje da pomogne izvođačima i bez bilo kakve fleksibilnosti. Naš izdavač iz Slovenije je morao da im plaća prava da bi nam izdao album. Zvanično, to su naše pare koje oni treba da nam proslede, ali kad se izređaju njihov i državni deo, ne ostane ništa, a ni to ništa još nismo dobili", zaključuje Boris.

Vratimo se sada na početak – idealna slika o bezbrižnoj rok zvezdi deluje kao da pre pripada nekoj modernoj bajci negoli stvarnosti. Kad se koncert završi, pojačala isključe i publika raziđe, treba platiti račune i, ne daj bože, zanoviti opremu. U slučaju članova benda Repetitor, basistkinja Ana-Marija Cupin okreće se dizajnu i crtanju, bubnjarka Milena Milutinović je jedno leto provela obavljajući šljakerske poslove u Americi, jer su ovde premalo plaćeni, a Boris izlazi na pozorišnu scenu, kao u najskorijem slučaju predstave Grobnica za Borisa Davidoviča u postavci hrvatskog reditelja Ivice Buljana.

Podeliti kintu među šest članova je dvostruko teže, o čemu svedoči slučaj jednako uspešnog beogradskog amerikana benda Stray dogg. Iako je reč o po svim parametrima bendu s pop senzibilitetom, epitet „alternativno" jednako je prikladan. To, doduše, više govori o ovdašnjim prilikama – bilo koji izvođač koji ne namakne petocifrene zarade po koncertu, u, naravno, stranoj valuti, teško da može da se smatra delom mejnstrima i mora da se dovija kako zna i ume da bi, ako ništa drugo, nastavio da se bavi muzikom.

Za razliku od drugih članova benda Stray dogg, koji su mahom frilenseri u svojim zanatima, njihov frontmen Dukat se potpuno posvetio muzici, uključujući tu i onaj manje zabavan, poslovni deo. Zbog toga i uzima najveći deo novca koji bend zaradi.

„Mogu da kažem da živim od muzike, vrlo skromno, ali to za ovdašnje uslove, gde tržište alternative ne postoji, nije mala stvar. Ali, ako želiš da živiš od sviranja, moraš da ga shvatiš kao biznis i da se lično posvetiš svakom aspektu promocije – od reklame, preko nabavke i izrade merča, internet marketinga, do organizovanja turneja", tvrdi on i dodaje da je svestan da Stray dogg ne bi bio toliko uspešan da je zauzeo drugačiji pristup.

Međutim, svestan je i da idealnog rešenja nema. Istrošen je, umoran i često na ivici živaca. „Ponekad mi dođe da pobegnem na dve nedelje od svega. Desi se da mi se ne svira, da mi se, eto, jebeno ne ide na probu, da probe počnem da doživljavam kao obavezu koju moram da uglavim između dva sastanka. Da bi bio uspešan, moraš ceo da se daš muzici, što u jednom trenutku počne da te prevazilazi. Fizički, emotivno i mentalno ne možeš sve da postigneš. Počneš da kasniš, da ne odgovaraš ljudima na poruke i mejlove, da gubiš volju… ima dana kad se uplašim do kada će bend da traje, kad će sve da pukne, treba li i ja da tražim neki posao… čudna situacija – ono što me je proguralo, a to je upornost i potpuno lično ulaganje u promociju, polako počinje da mi se obija o glavu."

S vremenom, veli Dukat, obavljanje menadžerskog dela posla počne da utiče i na stvaralački apsekt. Kroz osmeh objašnjava da je prva dva albuma napravio tako što je svirao po sedam, osam sati dnevno i da je pitanje kada će opet imati takav luksuz, jer se pune dve godine bavi isključivo biznisom. Već se prebraja – ako su snimanje, miks i produkcija drugog albuma koštali 1.000 evra, treći, novi će koštati najmanje dvostruko.

Računice radi, Stray dogg je za potrebe reklame Erste banke ustupio jednu pesmu i za to uzeo 1.000 evra. Okej, zvuči mnogo. Ali, ako imaš šestočlani bend, tih 1.000 evra može da potraje možda jedan mesec. Od zarade od prodaje albuma su, kao i Repetitor, odavno digli ruke. Otkako su nakon izlaska drugog albuma pre dve godine prvo izdanje počeli da naplaćuju po simboličnih pet evra, zaradili su ih oko tri stotine. Kladite se s bilo kim da, bez imalo patetike, uloži silne novce, živce i emocije u jedan proizvod i da potom dve godine preživi na oko 35.000 dinara. Pošaljite nam reakciju.

Na kraju su koncerti i turneje u slučaju alternative zaista jedini isplativi vid bavljenjem muzike. Stray dogg su dve godine zaredom radili turneje po Srbiji, u 20 gradova, a za svirku su, u okviru sponzorstva američke ambasade, dobijali po 400-500 evra. Ponovo, zvuči mnogo – za naše uslove, sve što se računa u evrima zvuči mnogo – ali podelite tu cifru na šest. Ipak, tvrdi Dukat, bez ovakve pomoći ne bi mogli ni do Bora ili Zaječara da odu i da ostanu na pozitivnoj nuli. Zauzvrat su tražili da ovi koncerti budu besplatni. Korist je obostrana – publika u siromašnijim sredinama je mogla da čuje vrhunsku, aktuelnu svirku, a bend je dobio najbolju moguću promociju izvan prestonice.

„S druge strane, koncerti u Beogradu su jedini na kojima možeš da zaradiš ozbiljne pare. Prodamo po 800 karata, zaradimo po 1.500 do 2.000 evra, ali pod uslovom da sviramo do dva puta godišnje, inače ljudi prestaju da dolaze. Zaseban problem je što možeš da ih adekvatno organizuješ samo u određenim prostorima, kao što je Dom omladine Beograda, što organizatori koriste. Jednostavno, sklope s tobom takav ugovor da veći deo tvoje zarade ode njima. Na kraju ispadne da mi plaćamo kako bismo svirali, i to ljudima kojima pravimo posao. Apsurdna situacija", predočava Dukat.

Vratimo se ponovo na početak – naša rok zvezda izgleda idealno samo na bini i znamo da joj svakodnevni život izgleda dosta drugačije od mladalačkih fantazija. Ali, ako bavljenje muzikom većini nije isključivo profesija, a hobi svakako nije – pecanje i filatelija to jesu, za razliku od stalnog ulaganja u opremu, organizovanja koncerata i sviranja za pivo – kako da nazovemo tu ponekad mazohističku delatnost sviranja u tranzicionoj Srbiji i šire?

Ovde dolazimo i do odgovora na pitanje zašto se, uprkos snovima o slavi, malo ko odluči da uzme instrument u ruke. Za Borisa, muzika je bila zamena za košarkaške treninge i navijačku tribinu. Način da se izrazi. Za Dukata, proces stvaranja je i danas nešto što ga, makar na kratko, izvuče iz propuštenih poziva, neodgovorenih poruka i pregovaranja s organizatorima. Nepogrešivo ga podseti zašto se svojevremeno uopšte latio trzalice. Za Vladimira Kolarića Koleta iz Velikog prezira i sveže supergrupe Škrtice, muzika je stvar duha pred kojom pojedini ljudi jednostavno nemaju mnogo izbora – život jedino uz nju ima smisla.

Muzika, dakle, nije ni profesija, ni hobi, već, pre svega, poziv, vokacija.

​

„Nemam uputstvo za preživljavanje muzičara. Možda bi ga trebalo napisati, bilo bi to urnebesno štivo", odgovara Kole na pitanje da li muzika treba da bude ventil ili posao. Kao neko ko je prve muzičke korake načinio devedesetih, bez kojih je nemoguće rasvetliti današnju situaciju na sceni, pitali smo ga u kolikoj se meri stanje promenilo od tada.

„Malo je mučno sada govoriti o tome, jer smo svi mi na neki način učestvovali u tom rušenju ,onogʻ sistema. Šetalo se, svirali su se koncerti protiv režima, bežalo se od policije, vojske, rata… Očekivali smo bolje društvo, bolje ljude, da svima bude bolje, u svakom smislu… Prošlo je 15 godina i totalno je sranje. Da ne ulazim u dublju analizu i analogiju događaja. Sranje je prava reč. Kad sad razmišljam o tom vremenu, nekako podrazumevam da svi znaju kakav je to pakao bio. Dakle, ovako: novac nije postojao, o tome se nije razmišljalo. Nije mi jasno kako smo uopšte počeli da sviramo, opremu niko nije imao, osim nekolicine od kojih smo je stalno pozajmljivali."

I, iako je pristojna oprema danas jeftinija i pristupačnija, devedesetih je, smatra on, vrednovanje muzike bila drugačije. Koncerti su bili posećeniji, izdavačke kuće su bile aktivne, iako je o njihovom poslovanju zasnovanom na robnoj razmeni vinjaka i diskova moguće štošta reći, a postojalo je i istinsko interesovanje za dešavanja na sceni. Medijska praćenost bila je, pa, za početak postojeća. Svakako bolja nego danas. „Tadašnje diskografske kuće i mediji su se naslanjali na model koji je postojao pre čitavog karambola i propasti jedne države, samo na mnogo jadniji, sirotinjsko-izrabljivački način", pojašnjava on.

U odsustvu interneta i nabavljanja čitavih diskografija jednim klikom, bendovi su od prodaje albuma mogli da isplate troškove njegovog snimanja i snimanje i produkciju eventualno jednog ili dva spota. Naravno, pod pretpostavkom da bend ima potpisan koliko-toliko korektan ugovor s nekim od izdavača. Jedino na šta je bend mogao da računa kao na siguran izvor prihoda bili su, kao i danas, koncerti.

„Kada se Veliki prezir okupio i uskoro potom počeo s koncertima, njihovo unovčavanje se uglavnom svodilo na gorivo, pivo, cigarete… Ako bismo nešto i zaradili u realnoj valuti, papiru s ogromnim brojem nula, gledali smo da ih odmah potrošimo, jer bi sutradan taj novac bio potpuno bezvredan. Tad smo i najviše zaradili, 150 milijardi. Prilično veselo vreme", zaključuje Kole.

Zaista, prilično veselo. Vreme kada je biti milijarder u Evropi značilo imati za nekoliko mandarina i veknu hleba, ako i za toliko. Hiperinflacijaje prošla, nastupila je liberalizacija društva, a s njom i liberalizacija tržišta. Borbu protiv režima odmenila je borba za svaki dinar, a ispostavilo se da je distorzirana gitara manje isplativa od trećerazrednih prežvakavanja zvukova Teherana ili zapadnjačkog šunda.

Reč nije o kulturrasističkom stavu, već o činjeničnom stanju. Sve ima svoju publiku, svaka publika ima pravo na svoju sreću, a, čini se, rok ponovo mora da pronalazi i neguje svoju. Možda da se vrati svojim početnim vrednostima – slobodi da se preteruje? Nju je već najslađe osetiti na koncertu. Zato – pravac pred binu, podržite zvezde u nastajanju, pa će i scena možda da iznedri ponešto novo i vredno. Ko zna, možda će i neki novi izvođači moći da prestanu da stalno zaviruju u svoj novčanik i da se posvete onome što najviše vole da rade – da prave muziku, na svačije zadovoljstvo.

Pratite VICE: Facebook i Twitter.