Ženski vodič kroz raskid

Raskid je moja najveća trauma. Ponekad mislim kako bi bilo divno da nikad ne budem ni sa kim samo da ne bih morala ponovo da prolazim kroz raskid. Sve te suze, te kilometarske poruke, te emotivne ucene, strah i nepoverenje i na kraju - otuđenost. To mi je zaista odvratno. Uvek me socijalno paralizuje osećaj gubitka bliskosti s nekim kome sam spavala na ruci ili tako nešto. Ponekad želim da uzviknem, Heey ti, znaš kakva je moja utroba iznutra, ne možeš da mi ne čestitaš rođendan! Ali može, i to se dešava. Dešava se ne samo sa bivšim momcima i ljubavnicima, već i sa drugaricama, prijateljima i ovo nije tekst o tome. Ovo je tekst o tome kako preživeti sve najgore i ostati Predivna, odnosno čarobna devojka iz snova spremna da voli nekog novog.

Put od raskida nadalje pun je zaseda i zamki, popločan je istovremeno željom za budućnošću i sabotiranjem te iste želje. Zato je potreban precizan vodič koji ne ostavlja prazna mesta, odnosno tačke u kojima je moguće zajebati samu sebe i plačući se vratiti u bajati zagrljaj. Svaki trenutak nepažnje je potencijalno moralno i emocionalno posrnuće, i pad.

Zar je važno (t)ko je kriv

Severina je lepo rekla da nije važno ko je kriv "kad se već sve to desi" i ja negde delim to stanovište. Cela ideja je preživeti raskid, umanjiti bol, a ne utvrđivati činjenično stanje koje je do njega dovelo. U vezama, nikada mi nije bilo bitno ko je u pravu. Naravno da bi bilo dobro da sam to uvek ja, ali to nije ono što me čini srećnom u ljubavi. Kada nisam srećna sa nekom osobom, potpuno je nevažno da li je to zbog mene ili zbog njega, mi se vrlo malo možemo promeniti.

Pojedine životne situacije samo učine vidljivim neke strane nečije ličnosti koje se pri razvodu braka navode kao "nepomirljive razlike". To praktično znači da je svejedno ko je kriv - da li je ona njega ostavila zato što je varao, ili je on nju ostavio zato što je urlala, na vagi suštine nebitno je sasvim. Poenta je da ne mogu biti srećni zajedno i da će jedno ili drugo patiti. Nisu važni argumenti, nisu važna tuđa mišljenja. Posezanje za sećanjem na mekoću ili miris nečije kože, seriju odličnog seksa, zajedničkih uspomena i hobija, stana ili prelepe dece, kao i sve ostalo tog tipa je bacanje prašine u oči. Na svetu je jebeno šest milijardi ljudi, vi niste jedini mogući par.

Svet je pun ljudi koji (ne) čekaju na nas

Moj omiljeni raskid je bio drugi po redu raskid u životu, kada mi je dečko (koji me je prevario i sa kim sam raskidala zbog toga) u ulazu zgrade u kojoj sam živela otkrivao smisao života crtajući mapu sveta i objašnjavajući koliko smo mi malo prošli i šta nas sve čeka, i da zbog toga treba da budemo srećni. Poenta je vrlo originalna (iako je on bazično mislio na broj devojaka širom sveta koje čekaju da ih on pojebe) – ono što ja tada nisam razumela, a sada vrlo dobro znam, je da se pri razlazu sa nekom osobom, osim primisli o drugima koji (ne) čekaju na nas, otključava beskonačni potencijal novih dimenzija nas samih. Nije baš da možeš sve ispočetka, ali skoro da možeš.

Da nikad nisam raskinula, nikada ne bih upisala doktorske, ne bih imala psa, ne bih se preselila, promenila profesiju, otišla na Karibe ili upoznala neke divne ljude, rečju - ne bih se pomakla. Nevolja je što smo mi pri raskidu još uvek vezani za tu osobu koja odlazi i još više - za sebe sa njom, osobu koja se u trenutku raskida nepovratno menja. Naravno, svi uvek imamo opciju da zauvek ostanemo s nekim ko čini naš život osrednjim ili mizernim, ali u tom slučaju najbolje da prestanete da čitate ovaj tekst i odmah napišete srceparajući ljubavni roman, unapred se radujem.

Još jedna napomena: Ne postoji stvar kao što je obostrani raskid, ali lepo je ako se bar dogovorimo o primirju, podeli prijatelja i imovine. Alternativa mirnom rešenju konflikta je specijalnost emocionalno nezrelih ljudi kao što sam ja, a sastoji se iz nerazgovaranja, mržnje i večnog progonstva u mentalni gulag. Tek nedavno sam evoluirala iz tih stadijuma.

Foto: autorka

Ne. Daj se Ines!

U slučaju raskida neophodno je da se što pre počne sa plakanjem, sažaljevanjem sebe i teške sudbine koja nosi samo bol i razočarenje. Neophodno je izdvojiti nekoliko dana vikenda ili čak uzeti bolovanje. Kako nisam nikada dovoljno verovala u to, vukla sam infekciju raskida mesecima, sve dok ne siđe na pluća, počnem da se gušim i zamalo umrem od posledica sloma, koga se niko sem mene više i ne seća. Zato je neophodno pravovremeno delovati i sebe (ako treba na silu) pretvoriti u potpunu jadnicu.

Recimo moj omiljeni scenario je gledanje zajedničkih slika, omiljenih filmova, slušanje muzike i zamišljanje kako se on sada jebe sa nekom drugom devojkom (po mogućstvu na našoj zajedničkoj posteljini), muva ribe na Tinderu (nisam se ni ohladila!) i šalje im moje omiljene pesme (izdajnik!) ili se užurbano sprema za dejt, pegla (sam pegla!!!) neku konkretnu košulju ("znam mu boju košulje/ja je kupila") i ima tremu (zaljubljen je!). Na to odlepim.

Mešavina tuge, ljubomore (koju sam tek u skorije vreme prevazišla) i zavisti eksplodira u plimu žalosti, samosažaljenja i jadnosti. Ubrzo u ogledalu više nisam ja, nego musava pobresita koja plače, povraća i ima proliv dok u pozadini ide "Ne daj se, Ines" što celu situaciju posebno čini dramatičnom i svečanom (u obzir dolaze i Rahmanjinov, Jason Molina i naravno Ana Ćurčin).

U prvoj fazi dozvoljen je najniži nivo potpunog patosa, jer je akcenat na patnji i njenom ispoljavanju, nikakva osveta, glumljenje ludila i bahato ponašanje nisu poželjni, jer je to neiskreno i fejk ponašanje koje svetu šalje poruku da nisam baš najnormalnija, a i poricanje produžava sveukupnu agoniju. Kada neko bitan ode normalno je patiti i suprotno: nije normalno ponašati se kao da se ništa strašno nije desilo (ovo je moj lični mental note, takođe). Primetićete, retorika i stadijumi kroz koje se prolazi su slični kao u slučaju smrti.

Noć bez sna, a pakla cigareta prazna je

U jednoj epizodi Sunđer Boba ima neki car koji kaže "Svako pre podne slomim ruke, a popodne noge, a noću ležim budan, sve dok me srčani udari ne uspavaju" i to bi otprilike bio opis prve faze posle raskida.

To spavanje je upravo bio oduvek moj najveći problem. Teško se navikavam na nečiju blizinu, ali još gore ide kad je obrnuto i kad treba da se odviknem. Pri raskidima sam preživljavala sve kako znam i umem (da ne kažem spartanski), ali kad dođe noć pretvarala sam se u slinu koja izdiše. Ono što ne pomaže sigurno je slanje poruka, dužih poruka, traktata o tome ili pisama. Sve sam to radila i nije pomoglo da se osećam bolje, često sam plakala još intenzivnije pokušavši da sažimem svoj iracionalni bol u smislene rečenice (#fail u najavi jer zvuči ko bastard Siorana i Virdžinije Vulf koji bunca u morfijumskom delirijumu). Dugotrajna nesanica izvlači iz mene patetične ispovesti teško obolele osobe bez igde ikoga, a nespavanje je u 21. veku rešivo lekovima, ili alternativno - šoljom čaja od valerijane ili mlekom i tablom čokolade sa lešnicima.

Zapravo najsmešnija situacija je kad nastupe NFP, odnosno Neodgodive fiziološke potrebe. Otkrila sam da, ma koliko me bolela duša, ne mogu plakati neograničeno, nekako - čim mi se pripiški, prispava, kad eventualno ogladnim (ljudi u uslovima patnje ili jedu kao mentoli ili ne jedu uopšte) ili poželim cigaretu, bar privremeno bih prestala da ridam i to je prvi pomak. To nikada nema u ljubavnom filmu jer je potpuno neromantično, ali je sto posto proverena fora. Lagana šetnja noću, kad izađem po cigare i nešto slatko, ako ništa, bar me ispuni strahom da će me neki manijak silovati, opljačkati ili/i ubiti, pa se setim da ipak želim da živim i uprkos ljubavnom bolu koji me izjeda.

U toplom disfunkcionalnom okruženju porodice

Raskid je grozan, ali ima i otežavajuće okolnosti. Možda se nekome čini kao dobra ideja da ode u topli porodični zagrljaj gde će jesti domaću supu, đakonije i kolače, ali to je jedna od većih gluposti koje sam ikada uradila (uz izvlačenje pramenova na kapu). Uz roditelje, braću i sestre, kao i pripadajuće bebe raskid poprima razmere epidemije, jer svi ti ljudi pate sa nama i za nama. Nusprodukt te patnje je kad se previše užive pa postanu zaštitnički raspoloženi, pretužni ili dosadni.

Jednom sam mami, dok je lamentirala o tome kako sam emotivno nedostupna, vrlo otvoreno priznala da joj nisam pričala o ljubavnim doživljajima samo zato što ne želim da izazovem njen bol, koji će biti nemerljivo veći od mog, i ne želim da me proganja svakoga dana (i bol i mama) nutkajući me čajem ili supicom i tako me zauvek zarobi u bivšoj ljubavi, umesto da krenem dalje. Ovako je bilo bolje za obe. Na moje iznenađenje, nije se protivila i nije slagala kako je dorasla ulozi alfamajke (da bar!), već je kratko zaključila – "U pravu si, ja bih verovatno mnogo više patila"

Zbog toga sam se u svojim najgorim danima okrenula kučetu, za sada jedinom potvrđenom obliku života koji moju patnju može shvatiti ozbiljno, pružiti nesebičnu ljubav i ne početi da priča o svojim iskustvima na sličnu temu koja obavezno usput sadrže i pouku.

'Love actually' je samo film

U fazi prelaza iz profesionalne paćenice u nešto manje jadno, kao i u svim najvažnijim stvarima u životu filmovi su značajni, jer odatle crpimo svoje ambicije i životne ciljeve. Ali naravno, kod raskida, filmovi su puni zamki, jer melodrame završavaju uspehom i pomirenjem onog para s početka (recimo Beležnica, kao bukvalna izvedba rečenice "srećno do kraja života"), ili nedajbože manje ili više tragično (Kazablanka, Ljubavna priča, Devojka koju sam voleo, Beti Blu, Nebo nad Berlinom, Titanik, Profesorka klavira,… zavisi šta ko voli).

Izuzeci pametnih stvari koje možete čuti na temu ljubavi su naravno retki i nalaze se u opusu Vudi Alena, Noe Baumbaha ili jednom od mojih omiljenih filmova Heartburn (kod nas preveden kao Ljubavna boljka). Najiše volim onaj deo kada otac kaže prebolnoj ćerki (Meril Strip) koju je trudnu varao muž (Džek Nikolson) "Ako si htela monogamiju, što se nisi udala za labuda".

U slučaju raskida, dobro je pogledati neki film pun krvi, kocke, nasilja ili nešto što izaziva smeh, a emotivno ne iscrpljuje (Love Actually). Egzistencijalne drame koje uključuju samoubistvo ili ubistvo, arthaus filmovi koji govore o komplikovanim ljudskim odnosima i sva pretenciozna fikcionalno-dokumentarna sranja (kriza kapitalizma, kišne šume, posledice hladnog rata, gladna deca, nestale bebe…) pogrešan su izbor iz više razloga. Postoji mogućnost da na dva-tri sata zaboravim na patnju, pa da joj se trčeći vratim posle filma ili uletim u depresivni vorteks što je najgora opcija. Sa druge strane, u slučaju da se oduševim nekim filmom, uvek postoji mogućnost da se setim nekog bivšeg s kojim sam delila filmski ukus i da mu nehajno pošaljem poruku što do kraja večeri može prerasti u nervni slom, seks ili teške oblike griže savesti, tako da to svesno treba izbegavati.

Kada bih imala drugaricu koja pati, bez razmišljanja bih joj otkrila podzemlje kinematografije i scenu turskih ljubavnih priča (poput Usamljenog čoveka) u kojima se dešavaju samo najbitnije stvari, ljubav, seks, raskidi, transplantacije srca i tako dalje. Posle dva pakovanja maramica i skidanja 5 GB turske muzike, shvatila bi da je zdravlje najbitnije, da će prava ljubav doći i da će sledećeg leta definitivno letovati u Antaliji.

Klabing, klabing zezanje do bola / u klubu ćeš me naći samo ispod stola

Posle faze kućne patike za koju je bitno da me što manje ljudi vidi, bitno je nekuda i nekako izgmizati. Ne znam kako drugi, koji izlaze na mesta puna svetla i srećnih ljudi, ali za nas koji izlazimo u klubove pune otuđenih milenijalsa, ovo nije najteža stvar na svetu, odnosno moguče je što kaže Ceca "da me niko ne vidi, i da nikog ne vidim".

Rad sa one stane šanka, učinio je da ipak nepogrešivo jasno uočim koja devojka upravo proživljava patnju i bol. Ekscesivno opijanje ili drogiranje, bučno radovanje i neotesano mlatanje rukama ili kosom, valjanje po podu ili separeima, žvalavljenje ili vaćarenje sa spektrom polusvesnih muškaraca ili žena i posledično afterisanje po sumnjivim gajbama su mi uvek bili izraz dubokog očajanja i stilski gnusnan način da se skrene pažnja sa emotivnog bola.

Iskreno, previše sam staromodna da mislim da ću upoznati čoveka svog života tako što će me savatati u veceu, pridržati mi glavu dok povraćam ili još gore, da ću neprežaljenu ljubav zameniti nekim pripitim dežmekastim strancem koji me progoni pola večeri. Deo kulture izlaska je da se izlazi radi druženja, muzike i međusobne radosti učesnika, a ne kao oblik samodestrukcije i masovnog uništenja (zaista nisam fan karasevdaha, krvavih ruku i ciroze jetre koja posledično nastupa).

Kad raskinem, 'de ste drugarice (i drugovi)

"Nije bitno kako se osećaš, bitno je kako izgledaš" je najveća istina preboljevanja raskida u javnom prostoru, a rekla ju je moja drugarica Ana dok me šminkala, iako je to mudrost dostojna Paris Hilton ili E! Channela. Jedna druga drugarica, napravila nam je playlistu "Dignity" na kojoj su se nalazile pesme koje vraćaju dostojanstvo i dižu iz mrtvih (od Beyonce do Vesne Zmijanac). Ne treba se stideti klišea. Ono što je pomoglo RIjani i hiljadama singl žena na svetu, možda pomogne i meni.

Drugarice. Topla kupka, sauna, zajednički ručkovi i večere, gledanje serija, menjanje haljina, šminkanje, pevanje u glas ima nešto zaista nezamenjivo u ženskoj solidarnosti. Drugarice su u stanju da me iz očajne i raspadnute ruine pretvore u kraljicu mature, dok kažem keks. I šta ima veze što sam unutra trula i vapim da se vratim u krevet i tamo umrem, kad prođem pored ogledala i vidim total makeover, na ivici sam da počnem da plačem od sreće i zahvaljujem se dva sata ko Kejt Vinslet na dodeli Oskara.

Drugovi opet, dokazuju intimno najznačajniju stvar, da postoje prezgodni, prelepi i predobri muškarci koji te vole neograničeno. Najgora posledica svakog raskida je upravo pad samopoštovanja, dostojanstva i ljubavi prema sebi kao i potpuno odsustvo nade da će se ikada išta promeniti na bolje. U tom trenutku, prisustvo drugih ljudi koji su topli, prisni i srdačni (aka Predivni), spremni da mi posvete pažnju i odvuku moje tmurne misli na daleku, ali srećnu budućnost, razmeste mi krevet ili zasmejavaju me ujutro uz ovsenu kašu i ostale zdrave (ali bezukusne) žitarice, može u potpunosti dati smisao životu bez voljene osobe.

Važna napomena: Prijatelji su nekoliko puta odigrali ključnu ulogu u mom oporavku od raskida, prebraženju u živu osobu i svojim nadljudskim naporima uspeli su da preokrenu moju gorku sudbinu, i na tome sam im neizmerno zahvalna. Ali to je za spomenar, u stvarnosti je neophodno ulagati u prijateljstva stalno i bez obzira na eventualne teškoće iz dana u dan prevazilaziti subjektivni umor ili objektivnu sebičnost kada su njihovi problemi u pitanju, kada su usamljeni, kada ih neko povredi ili kada nemaju par za stoni fudbal (koji mrzim, kao i ostale društvene igre). SIgurna sam da postoje statistike koje bi potvrdile da žene koje imaju puno bliskih prijatelja (oba pola) brže prevazilaze raskid i ostale katastrofe.

Only lovers left online

I za kraj, večna dilema: BITI ILI NE BITI prijatelj sa bivšim na Fejsbuku i ostalim društvenim mrežama. Zeleni krug pored imena onog ili one s kim sam imala najčešće interakcije bode u oči, uši, mozak i direktno u srce. Kad se začuje da je stigao online javi se hiljadu i jedna misao koja se poput raka širi i metastazira dok ne dovede do potpunog pada sistema.

Postoji nekoliko semiuspešnih rešenja i nažalost sve sam ih probala… i napustila. Da ubijem sebe na mreži, da ubijem njega, da blokiram ili mutiram, da kažem sebi da će mi crći komp ako odgovorim na poruku, da mučim opcijom seen i pravim se mrtva, stokujem, špijuniram probala sam sve to i - preglupo je. Društvene mreže su isto što i život, potpuno je besmisleno taktizirati, mučiti i proganjati ili uhoditi ljude.

Sasvim je okej nekoga isključiti iz prijatelja uz suzicu i objašnjenje da ti je teško "da ti treba vremena" dok ne prestane da boli, ali i vratiti uz zelju "da (p)ostanete prijatelji", sasvim je u redu čestitati rođendan ili pitati za zdravlje, popričati o muzici ili filmu, to je odraz ljudskosti kojoj treba dorasti. Uz neko vreme i dosta samokontrole i meditacije, bol će postati podnošljiv, odnosi će se normalizovati, novi ljubavnici će zauzeti mesta u najčešćim interakcijama, "a bivši ko bivši, nek skuplja prašinu" što kaže Tina Ivanović.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu