Životinje koje ulažu više truda u zavođenje nego tvoj beskorisni dečko

„ Homo sapiens je postao beskoristan", peva Dejvid Bouvi u klasiku iz 1971, Oh! You Pretty Things. „Napravite mesta za homo superiora". Svako ko je u četiri ujutru dobio od svog jebača poruku sa tekstom „hej, 'esi budna" će se verovatno složiti.

Svuda oko nas, u životinjskom carstvu, sićušne ptice i krupno zverinje ulažu više truda u udvaranje i karanje nego tvoj beskorisni dečko. Ptice preleću čitave okeane mašući svojim krhkim, lomljivim krilima; zveri prelaze nezamislivo široka prostranstva, ne jedu nedeljama, pa čak i mesecima – i sve to za par minuta snošaja.

Za razliku od životinja, ljudska bića se uglavnom karaju rekreacije radi. Naš seks nije manični seks ptica selica, koje očajnički žele da dostignu besmrtnost prenošenjem svog DNK. U većini slučajeva, ljudi ne razmišljaju o smrti dok se karaju. Ako usred koitusa razmišljaš o sopstvenoj smrtnosti, verovatno ćeš morati da se pripomogneš palcem da bi ga ugurao. Kao rezultat toga, ljudi ne ulažu mnogo truda u karanje, što je šteta. Kada bismo svi malo više razmišljali o smrti, moguće je da bismo imali bolji seks. U svakom slučaju, odlutala sam.

Ali da li su zaista svi muškarci nezainteresovani homo inferiorsi, koji su isuviše lenji čak i za jebanje? Zarad novinarske nepristrasnosti, obratila sam se nekima od njih. „Stvarno ne moram mnogo da se trudim", odgovara mi moj prijatelj Luk. „To se jednostavno desi."

Nisu svi muškarci potpuno beskorisni. Neki su čak u stanju i da prevaljuju velike razdaljine (135 kilometara, da budem precizna) zbog seksa. „Jednom sam seo na autobus od Oksforda do Kembridža da bih spavao sa bivšom devojkom", kaže mi Kevin ponosno. „Ja sam platio devojci povratnu kartu iz Australije do Azije", kaže Aleks, koga je smaralo da sam pređe toliki put (pretpostavljam da je imao popust na često letenje).

Istragu o ljudskom, u poređenju sa životinjskim seksom, sam započela mejlom Bartu Kemepenersu, profesoru i doktoru sa Instututa za orintologiju Maks Plank. Kempeners, stručnjak za seobe ptica gazivoda, o udvaranju životinja zna koliko i ja o jebačima, pa sam pomislila da bi bilo dobro da počnem od njega.

Ako ste se ikada pomučili da ubacite nekoga u taksi od Menhetna do Bruklina, uprkos određenih očekivanja da će biti seksa, možda nećete poželeti da čitate dalje: mužjaci gazivode su poznati po tome što prelete i po 13 hiljada kilometara – otprilike sto puta više od razdaljine koju je Kevin prešao autobusom od Oksforda do Kembridža – da bi se pario sa što više ženki gazivode što je moguće.

„Tu se radi o ekstremnoj seksualnoj selekciji", objašnjava Kempeners. „Scenario ide otprilike ovako: mužjaci stignu u lokalnu oblast i otkriju da ima malo plodnih ženki, ili je konkurencija toliko oštra da imaju malo šanse da se razmnožavaju. Zbog toga produže dalje da na drugom mestu okušaju sreću".

Takozvana ekstremna seksualna selekcija se takođe događa i u svetu ljudi. Pametnjakovići iz Silicijumske doline, na primer, odavno se žale na nestašicu žena. Ali za razliku od mužjaka gazivode, koji junački i bez kukanja raširi krila i ode u potragu za romantičnim žarom, mužjaci iz Silicijumske doline imaju drugačiji pristup. Umesto da se nadmeću za pažnju retkih preostalih ženki, oni pišu kitnjaste eseje na Medijumu. Evo jednog pod nazivom „Kako rodna neravnoteža u San Francisku utiče na uparivanje na osnovu privlačnosti", sa sve tabelama (Gotovo sam sigurna da autor ovog članka nije ništa kresnuo na osnovu toga što ga je napisao).

Vratimo se gazivodama: „Ekstremna konkurencija među mužjacima, koja traje neprekidno i zbog koje jedva i da spavaju, javlja se zbog poriva za uspešnom reprodukcijom", kaže Kempeners. Zadivljuje to što su on i njegova ekipa uspeli da zabeleže da su raskalašni mužjaci gazivode obišli 24 lokacije za parenje u jednoj šestonedeljnoj sezoni. „Moraju da skrate spavanje i da se brane i udvaraju ženkama gotovo neprekidno, tokom beskonačnih arktičkih letnjih dana, da bi se uspešno razmnožili", piše u propratnom saopštenju za štampu.

Gazivode nisu jedine životinje koje su naložene i voljne da putuju. „Najveće razdaljine prelazi jedna ptica, arktička morska lasta, koja leti od Severnog do Južnog pola i nazad, svake godine", kaže Melis Baulin, asistentkinja biologije na Univerzitetu Mičigen-Dirborn. „Njima je preko cele godine leto, zato što lete oko sveta".

I veća stvorenja su takođe poznata po tome što su spremna da mrdnu dupe zbog karanja. „Grbavi kitovi, plavi kitovi, sivi kitovi – svi prelaze velike razdaljine. Karibui, gore, na severu – oni su cirkumpolarni, pa zimi lete na jug, a onda se vraćaju. Čak se i ugrožene vrste trude, kaže Baulin: „Morske kornjače takođe migriraju".

Neki od vas će možda reći: „Okej, dakle, mnoge životinje se više trude da bi se karale nego odrasli muškarci. Ali šta ćemo sa posvećivanjem"? Pa, pošto je stopa razvoda oko 50 odsto, rekla bih da ni u tome ne stojimo baš bajno. Ali ako vam je stvarno bezveze zbog toga koliko truda ulaže vaš voljeni, pomislite na skromnog albatrosa, koji je opasan ćale.

„Oni svijaju gnezda na dalekoj pučini, i u suštini, odleću na drugi kraj sveta u potrazi za hranom, i onda se vraćaju svojim mladuncima", kaže Baulin. I zaista, ženkama albatrosa je sve baš potaman.

PHOTO BY JAVIER PARDINA VIA STOCKSY

Još na VICE.com

Zašto tvoja sledeća veza verovatno neće biti ništa bolja od sadašnje

Muke po Stoji: heteronormativi i monogamija

Čega se mladi u Srbiji najviše plaše

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu