Kako i zašto gledamo dosadne serije

Negde tokom trajanja Breaking Bad, nekako smo prihvatili da vrhunske serije ne moraju da budu vrhunske da bismo ih tako nazvali. Postalo je dovoljno da budu najbolje dostupne. Takođe, sa Netfliksom, bindžovanje je postalo način na koji konzumiramo ove vrstu zabave i tim postupkom smo nekako napravili dil sa njihovim proizvođačima. Kvantitet i dostupnost su postali primarna potreba, a kvalitet je žrtvovan. To ne znači da je sve što gledamo sranje, ali je postalo gluplje, pliće, ali šokantnije. Sopranosi su davna prošlost. Kao i iščekivanje naredne epizode. Ono što ga je zamenilo je gomila materijala koja je na prvi pogled intrigantna, u sebi ima nešto za šta možemo da se uhvatimo, ali najveći deo materijala je dosadnjikav.

U nekom trenutku, ne sećam se tačno ni kad, prihvatio sam da više neću uživati u serijama, već da ću ih podnositi i smišljati različite načine na koje ću preživljavati njihovo gledanje da bih došao do tih par momenata u svakoj sezoni koji me stvarno odrade.

Prošlog meseca sam konačno počeo da gledam Igru prestola. Kombinacija pritiska okoline, manjka kvalitetnih serija i želja za potvrdom davno uspostavljene predrasude da se radi o precenjenoj džank fud zabavi.

I ne, ovo nije tekst o tome kako sam se prevario i kako je ovaj arijevski spektakl u stvari najbolji dramski serijal od Sopranosa. Nije. Nije ni blizu. Još je i gori nego što sam verovao da jeste. U stvari, možda to nije fer. Ipak nije Girls. Ili Ubice mog oca. Univerzum serije je uspešno uspostavljen. Izgleda stvarno. Kostimi su uverljivi. Čak i neki glumci prave zanimljive uloge - iako se uglavnom radi o sporednim likovima. Uvodna špica je sjajna. Ali ključni problem je dosada.

Kako uđete unutra i počnete da se probijate, vrlo brzo mehanizam svake sezone postane očigledan. U prvih nekoliko sezona, budžeti još uvek nisu bili dovoljno veliki, tako da su sve borbe u offu i ono na čemu se sve gradi je gomila scena u kojima se zaplet minimalno pomera unapred. Ali zato su ekspozicija maskirana u dijaloge i ponovno uspostavljanje motivacija likova u izobilju. Je l' znate da Lanisteri uvek plaćaju svoje dugove? Je l' znate da su Starkovi časni? Je l' znate da je zavet Noćnoj straži večan? Je l' znate da Deneris ima prava na presto?

Sve ove crtice se iznova i iznova i iznova ponavljaju pošto u suštini, serija nema dovoljno materijala za celu sezonu pa „kora mora tanko da se razvlači". Da je ovo serija koju ne gledam u bindžu, već iz nedelje u nedelju, odustao bih vrlo brzo. Ali naravno, kontra-argument su „šokantni obrti". „Niko nije verovao da će Ned Stark biti ubijen".

Što je tačno. Ali to nije suštinska promena u žanru koja zauvek menja šablone po kojima se pričaju priče na televiziji. To je fora iz sapunica. Jeftini, kratkoročno delotvorni gimmick koji privlači pažnju i uvodi tenziju da „niko nije bezbedan", ali na najplićem mogućem nivou.

U ozbiljnim i uspešnim dramskim delima, heroj je uvek u opasnosti. Ali zbog sopstvenih postupaka i kontra-postupaka suparnika. Zbog toga navijamo za njega. Jer smo se saživeli sa njom, a on može svakog trenutka da doživi potpunu propast. Ovde se voajeristički pitamo ko će biti sledeći, pošto ni za koga ne možemo stvarno da navijamo. Možemo da imamo simpatije (Tirion je super) ali je u suštini, glavno zadovoljstvo pogoditi ko će sledeći da najebe. Što ima svojih čari, ali nije vredno stvarne emotivne investicije u gomilu scena u kojima se iznova ponavljaju iste stvari. Barem ne bi trebalo da bude.

Ali ja nastavljam da gledam. I dok gledam kako se ljudi oko Snežnog pretvaraju da ne treba da ubiju zbog njegovog manjka bilo kakvog koda i viška generalne bezvrednosti, smišljam kako da preživim bez vikanja na televizor iz frustracije.

Dobar način je prebacivanje likova na savremeno okruženje. U ovom slučaju, na političku situaciju u Srbiji. Starkovi su, jasno, politički lideri zabrinuti za opstanak srpskog naroda. Puna su im usta časti, tradicije i poštenja ali, u stvari, svako od njih uvek postupa isključivo po ličnom interesu. Nisu korumpirani u smislu „prodavanja vere za večeru" - za to stalno optužuju druge, ali i Ned i Rob i Ket su dubinski narcisoidni, gordi likovi kojima je lična čast, to jest, frka od toga šta će drugi misliti o njima glavna motivacija za sve postupke. Zbog toga i redovno ginu.

Pričaju kako im je posao koji imaju bitan, kako bi sve dali za porodicu, kako je zemlja odakle su sveta, ali uvek su spremni da sve to izdaju zbog lične uvređenosti (Ned), straha (Ket), seksualne želje (Rob) i ne baš dobro promišljenih planova (unilateralno ću pustiti Džejmija kući lol). I onda serija još očekuje da imamo simpatije, saosećanje i tugu za njih.

Sa druge strane, Lanisteri ne potpadaju ni pod jednu kategoriju srpskih političara pošto su, za razliku od njih, stvarno spremni na sve da bi postigli svoj cilj. Ti ciljevi su nemoralni, a njihove metode često jako gadne i bez skrupula, tako da njihov parnjak u Srbiji zavisi od toga koga kao gledalac najviše mrzite. A uglavnom se radi o trenutnoj vlasti - još uvek sam tek na trećoj sezoni.

Stanis Barateon je klasični srpski političar opsednut tajnim službama za koje veruje da su njegov tajni adut uz pomoć kojih će konačno uspeti da prigrabi vlast, iako su službe te koje manipulišu njime zarad svojih ciljeva. Deneris je večna nada svake srpske opozicije: časna liderka koja ima prava na vlast jer su pripadnici njene porodice/partije bili na tronu, i pun kofer para/zmajeva čiju je sadržinu sama porodila i koja je toliko nadmoćna da niko ne može da joj se suprotstavi. Ako promenite njen pol, dobijate otprilike situaciju u opoziciji pred gradske izbore.

Na kraju, naravno, tu je vrhunska ambicija svakog srpskog političara, da bude Voldon Frej, koji kontroliše prelaz između juga i severa i bez koga niko ne može ništa. On je ogavna, sitna, bedna figura koju čak ni ne interesuje vlast, već samo mali, lični interesi i velike osvete za male, sitne uvrede. Da li se sećate koalicionih i manjinskih vlada koje je podržavao SPS? E, ovo savršeno pasuje: nikakve odgovornosti, sitni ćarovi, sigurni prihodi od putarine/upravnih odbora i nezasluženi osećaj važnosti i veličine.

Postoje i drugi primeri, ali likovi u seriji sa kojima bih poredio te političare su uključeni u incestoidne odnose, pa bi to bilo jako ružno.

Ali sve ove stvari moraju da se „mikere". Moraju da se nameštaju i elementi moraju da se selektivno biraju da bi poređenja imala smisla. Zbog toga i igre ponovo vraćaju na frustraciju. I naravno da može da se kaže: „Što gledaš ako ti toliko smeta?" I to je potpuno legitimno pitanje. Što gledam?

Potencijalni odgovor je u ovoj seriji. Pošto su prve dve sezone bile jako dobre. Istorijska građa je upotrebljena i prilagođena dramskoj formi da bi se pokazao život čoveka koji je uspostavio savremeni način distribucije narkotika i izazvao „rat protiv droge", najgluplju inicijativu američke države posle Vijetnamskog rata. U Narkosima, Pablo Eksobar je lik sa jasnim ciljem, konkretnim principima i stvarnim motivacijama. Siromašni dečak je bio spreman na sve da bi postao najmoćniji čovek u zemlji. Ali kada je ispunio svoje ciljeve, nije uspeo da se promeni, pa su njegovi principi, motivacije i ti isti ciljevi izazvali propast isto kao što su bili zaslužni za njegov uspeh. Da se ne radi o prodavcu kokaina, on bi mogao da bude i tragički junak.

Međutim, sa njegovom smrću nije se završila i serija. Nova sezona je počela, Kali kartel, koji ga je nasledio, postao je glavna meta agenta Penja. Ali niti su ti likovi dovoljno zanimljivi, niti je bilo šta što se desilo posle Eskobara vredno tolike pažnje, pa u trećoj godini, serija gubi mnogo na kvalitetu. Ali isto kao i Igru prestola, i ovo nastavljam da gledam.

Ovde ne mogu da se igraju igre sa srpskim političarima, ne zato što nema osnova, nego zato što sve previše liči, pa nije toliko zanimljivo. Porediti srpsku politiku sa kolumbijskom izgleda neukusno, jer ovi naši samo kopiraju model koji su oni tamo uspostavili. Političari uzimaju reket od kriminalaca da bi ih zaštitili od zakona. Spoljni faktor počinje da pritiska političare da počnu da rade svoj posao, ali oni pokušavaju da zajebavaju obe strane sa nadom da će moći „i jare i pare". Ali, uglavnom završe ubijeni, kao što se to uvek desi sa sporednim likovima. Sve bi trebalo da me se tiče, ali me se ne tiče jer nije dovoljno zanimljivo, iako je dovoljno tačno.

I tu se baš i nalazi problem. Tu se uvek nalaze problemi kada gledate nešto za šta ljudi mogu da vas pitaju: „A što to gledaš kada te toliko nervira?"

Gledaš, jer ne možeš da prestaneš. Sa jedne strane, povezao si se na nekom nivou: bilo da se radi o pogađanju u Igri prestola ili "liči na Srbiju" u Narkosima. Loži te da otkriješ šta je dalje bilo, a sledeća epizoda je dostupna. Sa druge strane, najveći deo onoga što gledaš je dosadno, naporno i glupo. I onda si stalno na klackalici. Ne možeš da odustaneš jer si uložio već neko vreme i emocije i snagu, ali ne želiš da budeš izložen još jednom monologu u „starim bogovima" ili još jednoj Penjinoj neuspešnoj akciji hapšenja, koja je pritom puna logičkih i logističkih rupa - ko ide helikopterom u akciju hapšenja u kojoj želiš da iznenadiš metu?

Pre ili kasnije, shvatiš da je bindžovanje nalik svakodnevici. Ne velikim projektima na kojima neprestano radiš ispunjen nervozom, iščekivanjem i adrenalinom - to su bili Sopranosi, Wire, rane sezone Mad Men - već serija dnevnih, običnih stvari koje radiš zato što ih je potrebno raditi. I to može da bude pranje i sušenje veša, ili ubijanje dosade i iscrpljenosti posle posla bežanjem u Vesteros ili Bogotu, svetove koji su na površini drugačiji od stvarnosti, ali u suštini repliciraju iste šablone funkcionisanja. Šljaka te nervira, ali dobiješ kintu na kraju. Taj lik te nervira, ali vrat mu bude prerezan u devetoj epizodi. A savršen balans toga se nalazi u Stranger Things.

Da li stvarno ima bilo koga ko se sa radošću seća prve sezone ove serije? Serije koju smo, inače, svi proždrali istog trenutka kada se pojavila? Ceo taj vikend smo proveli gledajući osam epizoda koje su bile prepune referenci, klišea i fora iz, uglavnom, Spilbergovih filmova, ali zapakovanih u šljašteće pakovanje sačinjeno od slatke dece u glavnim ulogama i savremene CGI tehnologije. Tokom gledanja te serije nisam morao da se igram igara da bih je pregurao, već je ona sama bila igra: „Šta bi bilo da si dete koje je odraslo u osamdesetim?"

Ali unutar pakovanja nije bilo ničega. Ničega što bi ostalo, čega bi se sećali ili što bi nam pružilo bilo kakvo zadovoljstvo (a da ne pričamo o katarzi). Ubili smo vikend i omogućili smo četiri karijere koje će verovatno eksploatisati beskrupulozni roditelji. Ali naravno da ćemo gledati i drugu sezonu. I pored toga, gledaćemo još gomilu raznih drugih gluposti koje će biti simulakrum umetnosti.

Sopranosi će se teško ponoviti. The Deuce izgleda kao da ima mnogo potencijala, ali još nisam spreman da uđem u to. Čekam da se epizode nakupe. Jer je Sajmona, kreatora The Wire uvek tako mnogo lakše gutati. A i zato što je to način na koji sada konzumiramo serije.

Jer je bindžovanje refleksija naših života. Ako zadovoljava naše osnovne potrebe da preživimo, to jest, da se zabavimo, nastavićemo tako da živimo, to jest, da gledamo. Nadaćemo se najboljem, strahovaćemo od dosadnog, a zadovoljićemo se osrednjim.

Još na VICE.COM:

Apokaliptično štivo za čitanje sada kada je serija 'Leftovers' završena

Kako sam sebi upropastio Simpsonove

Druga sezona serije 'Westworld' doneće nam još paklenih parkova