Šta bi bilo kad bi Severna Koreja detonirala hidrogensku bombu ispod vode

Prošlog četvrta, severnokorejski ministar spoljnih poslova Ri Jong-ho izjavio je za južnokorejsku novinsku agenciju Yonhap da Kim Džong-un razmatra testiranje hidrogenske bombe u Pacifiku kao odgovor na pretnje „totalnim uništenjem" predsednika SAD Donalda Trampa.

„Mogla bi to biti najmoćnija detonacija u Pacifičkom okeanu", tvrdi Ri. „Ne znamo tačno koje će akcije uslediti, očekuje se naređenje vrhovnog vođe Kima Džong-una."

Formulacija ukazuje na to da će se detonacija odigrati ispod površine vode, ne u vazduhu.

Možda ste već primetili, ali tenzije između Severne Koreje i SAD eskaliraju iz dana u dan. Trenutno američki bombarderi lete nedaleko od korejskog vazdušnog prostora da bi demonstrirali silu.

Ri je u subotu izjavio da je napad na američke teritorije „neizbežan". Posle ponoći, Tramp je preko Tvitera uputio nove pretnje Severnoj Koreji.

Šta bi izazvala detonacija hidrogenske bombe ispod površine okeana? Da li bi Havaji, Kalifornija, ili Japan mogli da očekuju radioaktivne cunamije ili oluje? Da li živim bićima u moru preti masovno izumiranje od zračenja? Pričali smo sa ekspertima za ova i slična pitanja da bismo utvrdili potencijalne implikacije ovakvog razvoja događaja.

Oliver Biler sa NYU, stručnjak za dinamiku fluida, kaže da talase definitivno treba očekivati u slučaju podvodne nuklearne detonacije. „Ispod ili iznad površine, eksplozija bi svakako prouzrokovala mnogo snažnih talasa".

Slične talase su već viđeni prilikom podvodnih nuklearnih testiranja, ali tadašnje oružje posedovalo je samo delić razorne moći kojim danas raspolaže Severna Koreja. Ipak, i ta testiranja bila su izuzetno opasna. Operacija Raskršće (1946) je zbog greške u proračunu pre detonacije uređaja od 23 kilotona zalila američke vojnike toksičnim zračenjem. Procenjuje se da je prosečni životni vek posmatrača skraćen za tri meseca.

Ipak, matematička analiza preciznije opisuje šta se dešava pod vodom. Jedna od najtemeljnijih studija ovog tipa je rad od 400 strana koji su 1996. Bernard Le Mehot i Šen Vang uradili za vojsku SAD.

Posle detonacije, očekuju se udarni talasi koji će nositi preko 140 kilotona energije. Američke obaveštajne službe javljaju da je severnokorejska bomba testirana 3. septembra imala sličan energetski učinak. Poređenja radi, bombe koje su uništile Hirošimu i Nagasaki sadržale su 15 odnosno 21 kiloton energije.

Kako se plazma oslobađa u vodu, ogromne količine vodene pare i raznog otpada šalju se u vazduh.

Voda se širi radijalno, u mehuru koji se uzdiže iznad površine. Ali zbog kolosalnih razmera ovog fenomena, u sredini se javlja prosek u kom talas kolabira. Kako mehur pada nazad, diže se novi stub vode koji se zatim rasipa u seriji talasa.

Kinetička energija i radijacija pobili bi sve životinje i biljke u neposrednoj okolini. Posle nuklearnih testiranja iz 1946., naučnici su prikupili 38,000 uzoraka mrtvih riba.

Ipak, Biler kaže da ovi talasi ne bi mogli da stvore cunami jer sadrže samo mali deo energije koja stvara cunami – za tako nešto potrebni su tektonski poremećaji koji zahvataju područje od više stotina milja.

„Bomba ovog tipa delovala bi više kao oluja", kaže Biler. „Bilo bi mnogo talasa, ali oni bi se rasuli. Energija kojom bi oni delovali ne bi bila momentalna kao u slučaju cunamija, već bi se rasipala tokom više sati, dana, čak nedelja."

U slučaju opisanih talasa i oluja koje nuklearna eksplozija izaziva, da li bi trebalo žitelji pacifičkih ostrva brinu o radioaktivnoj kiši? Okeanograf Metju Šaret kaže da takvih pojava obično nema posle nuklearnih testiranja.

On objašnjava kako nuklearna energija deluje na elemente prisutne u slanoj vodi, od natrijuma do raznih hlorida, koji onda postaju radioaktivni. Ipak, šteta koju bi oni mogli da nanesu zavisi od njihovih hemijskih osobina.

„Neki [elementi] su nerastvorivi – ostaće kao čestice u vodi, potonuti do dna na lokalu, i neće predstavljati opasnost po udaljene krajeve", kaže Šaret. „Drugi elementi se rastvaraju u slanoj vodi, kao na primer cezijum 137 iz nesreće u Fukušimi, i kreću se sa morskim strujama."

Šaret smatra da bi, zbog ogromne zapremine okeana, koncentracija ovih radioaktivnih elemenata bila suviše niska da predstavlja pretnju u vidu padavina.

„Ne bih se brinuo po tom osnovu kad su u pitanju nuklearna testiranja", kaže on. „Faktor rastvaranja bi bio zaista ogroman."

Ipak, Ken Beseler iz Okeanografskog instituta Vuds Hol kaže da ga ipak brine efekat ovih detonacija – makar on nikad i ne prišao kopnu.

Beseler smatra da je izuzetno teško predvideti kretanje okeanskih struja koje nose radioaktivne elemente posle nuklearne detonacije.

„[Radijacija] ne bi ostala na jednoj lokaciji kao u kolapsu onog nuklearnog reaktora – kretala bi se sa strujama. Ako detoniraš nešto u blizini ostrva, možda struje odnesu materijal daleko od obale relativno brzo. Ako detoniraš nešto na pučini, možda to struje vrate do obale. Veoma je teško pouzdano predvideti uticaj na naseljena ostrva."

Praktično rečeno nismo sigurni koja bi područja potencijalno bila zahvaćena, kako, i kada.

Šaret i Beseler kažu da su početkom ove godine posetili Bikini atol na Maršalskim ostrvima gde su između 1946. i 1958. bile održane 23 nuklearne probe.

Više od sedam decenija kasnije, atol se nije potpuno oporavio. Nivo radijacije na jednom od ostrva i dalje je iznad dozvoljenog po standardima SAD i Maršalskih ostrva.

Tokom posete, Šaret i Beseler su merili radioaktivnost morske vode, slatke vode, i uzoraka sa dna okeana. Rezultati ispitivanja još nisu objavljeni, ali Šaret kaže da je bio prijatno iznenađen.

„Impresionirao me je nivo oporavka na ostrvima, bar u smislu flore i faune."

Drugi naučnici potvrđuju da se biljke i životinje posle nuklearnih detonacija u moru uglavnom oporavljaju. Stiven Palumbi i Elora Lopez sa Stanforda ustanovili su da su se korali čak prilagodili višem nivou radijacije.

Ispitivanje biodiverziteta Bikini atola iz 2008. pokazalo je se 70% vrsta korala oporavilo od vremena nuklearnog testiranja, ali za tako nešto bile su potrebne decenije. Pod današnjim uslovima, taj nivo rasta i razvoja možda ne bi bio moguć.

„Ako bi ondašnji poremećaj bio ponovljen u modernom dobu, ne bi trebalo očekivati isti nivo oporavka zbog niza dodatnih uzročnika povezanim sa klimatskim promenama, kao i zbog izmena nastalih na atolu posle 50 godina ljudskog prisustva", navodi se u radu.

Šaret kaže da ne bi trebalo zanemariti biološki uticaj nuklearne detonacije zbog oporavka zabeleženog na Bikiniju – ne zaboravimo, čak sedam decenija kasnije atol se nije u punoj meri oporavio.

„Ono što bi trebalo da vas zabrine je radijacija u morskom lancu ishrane", ističe on. „Posebno u ribama i plodovima mora iz obližnjih regiona."

Beseler se slaže sa ovom procenom.

„Ljudi koji bi se hranili tom ribom uneli bi u organizam radioaktivne izotope, što znači da je lokacija detonacije od ključnog značaja. Lovišta riba morala bi da budu zatvorena u slučaju kontaminacije."

Ipak, Beseler smatra da najveća opasnost dolazi sa psihološke strane.

„Čim se pomene radijacija, ljudi odmah počnu da menjaju navike – ješće drugu ribu, kupaće se na drugim lokacijama", kaže on. „Makar ne bilo pretnje sa naučnog stanovišta, nastaće panika. A naravno, paniku će izazvati i pomisao da sledeća bomba padne na neko naseljeno područje."

—

U razgovorima koje smo vodili, Biler, Šaret, i Beseler listom ističu koliko je teško predvideti dalekosežne posledice nuklearnih detonacija. Biler kaže da su naučni radovi poput ranije pomenutog dokumenta od 400 strana nekada bili veoma česti.

„U vreme američkih nuklearnih testiranja, padala su nam na pamet svakakva pitanja. Da li će od eksplozije nastati cunami, da li će se zapaliti atmosfera… Jednostavno rečeno, sva istraživanja pokazala da takvih posledica neće biti. Ipak, to je bar donekle ohrabrilo ljude da kažu – pa onda nema veze, hajde da je bacimo."

Biler kaže da su ljudi zauzeli opušteniji stav prema nuklearnim probama zahvaljujući nauci koja je tvrdila da ne postoji direktan rizik od katastrofe. Amerika je zabranila ovu vrstu testiranja tek 1992., nekoliko decenija pošto je sa njima počela.

„Tek smo postepeno shvatili da ne možemo da kažemo šta će se dešavati na duge staze", objašnjava on. „Upravo zato je neodgovorno baviti se takvim testiranjem. Kratkotrajne posledice ljudi mogu da procene, ali šta će se desiti sledeće godine ili one tamo – to niko ne može da kontroliše."

Još na VICE.com:

Kako ćemo u Srbiji dočekati nuklearni rat Amerike i Severne Koreje

Istina o „nuklearnom ratu" između Severne Koreje i Amerike

Problem Severne Koreje sa metamfetaminima