Pitali smo "večite" studente da li će iskoristiti poslednju šansu da završe faks

Kraj ere večitih studenata se izgleda konačno bliži. Ali, da li oni to uopšte žele?

|
okt 12 2018, 8:07am

Najjači ostaju. Foto: Vladimir Živojinović

Kada u Srbiji kažeš „večiti“, prvo što će sagovornik da pomisli je ili „derbi“ ili „student“, što ima veze i sa trenutnom pozicijom Zvezde ili Partizana u odnosu na evropska takmičenja, kao i sa količinom studenata u neposrednoj familiji.

Pravi hardkor old skul večiti studenti su se oformili kao specifična grupa sticajem raznih okolnosti. Prvo su to bili oni klasični momci i devojke koji prosto ne mogu da očiste godinu ni do oktobra dva, pa padnu sa budžeta na samofinansiranje, pa nekako skupe tih 200 maraka da plate još jednu godinu sviranja spolovilu, pa onda daju neki ispitčić čisto da se održe u formi, pa tako jedno 10-12 godina.

Ali, negde u tome se dogodila i tzv. Bolonja, koja je poslužila kao neki neočekivan, ali prirodan i razuman rok za večite da se to sranje privede kraju pre nego što se program skroz promeni. Ali večiti su ipak bili jači i nisu popustili ni uvođenjem Bolonje. Onda su dobili ležeran rok da diplomiraju do akademske 2011/2012. godine. Ali večiti se umirit ne mogu! Taj rok je prvo produžen na 2014, zatim na 2016, pa konačno na 2018. godinu.

I sada su dobili još jedno, kako stvari stoje, poslednje produženje - najnovijim izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju koji je krajem septembra prošao Skupštinu, dobili su sada valjda stvarno finalni rok od godinu dana da privedu agoniju kraju.

Svi znamo šta znači večiti student, ali nije naodmet malo obnoviti gradivo, što bi rekli večiti studenti hehe. Dakle, to su, jednostavno rečeno, oni koji su upisali faks, ali ga nikada nisu ispisali, iako ne idu na predavanja, a ispite polažu frekvencijom ulaska domaćih klubova u Ligu šampiona. Oni postoje u nekom nedefinisanom prostoru između normalnog čoveka ne-studenta i studenta.

„Ne osećam se kao student ali ne osećam se ni kao da sam prestala da budem student - čardak ni na nebu ni na zemlji“, kaže mi Marta, 41, koja i dalje nominalno studira režiju na FDU, još od 1998. Marta je dogurala do dva ispita i diplomski pred kraj, ali tu se zakucala odavno i nikako da probije tu barijeru. Priča poznata mnogima. Samo što neki uspevaju da to savladaju, dok neki drugi nikako.

Među ovim drugima je i Ema, 38, studentkinja filozofije još od 1999. godine, kojoj je ostao samo jedan ispit i diplomski, i koja takođe ne zna da li uopšte sebe može više da smatra studentom. „Generalno, otkad imam decu, malo mi je teže da se predstavljam kao student. Kad sam jednom, prilikom upisa deteta u vrtić, u formular napisala da sam student, teta me tako pogledala da sam brzo uzela hemijsku, prežvrljala ono i iznad napisala ’nezaposlena’“, kaže mi Ema i nastavlja: „Nekako je neozbiljno biti student u ovim godinama, a majčinstvo, kao, zahteva ozbiljnost u nekim situacijama. Ipak, nisam odustala od studija i u tom smislu jesam student; ne osećam se ni kao nezaposlena: ne tražim aktivno posao, a nisam ni u fazonu da neću da radim, nego, eto, imam tu nešto da završim iza ćoška... i tako već godinama. Zaglavljena.“

Fenomen večitih studenata je specifičan za naše podneblje, mada ga donekle poznaju i druge zemlje ispale iz SFRJ šinjela. Daleko od toga da „svuda u svetu“ nema ljudi koji upišu faks pa odustanu, pa se vrate, pa plate, pa se klate, ali samo kod nas su ovi studenti klasifikovani kao nekakva posebna grupacija, segment društva, čak imaju i svoju grupu na Fejsu koja broji preko četiri hiljade članova. Kako stoje stvari, mogli bi i stranku da osnuju i verovatno ubrzo i da imaju poslanika, pod uslovom da se naravno priključe vladajućoj kolaciji koja bi ih sigurno primila pod svoje okrilje, jer jebiga, ni taj studentski glas nije za baciti.

„Večiti“ je, naravno, hiperbola, ali ipak „večiti“ veoma dobro opisuje suštinu fenomena predugog studiranja, jer u korenu njihove situacije se često nalazi nedostatak želje za preuzimanjem odgovornosti i samostalnosti, dakle neke potrebe za večitom mladošću - potrebe koja je onako, pa, ljudska.

„Verovatno je u osnovi neki strah od odrastanja...“ nesigurna je Ema. „Ali ne bih rekla da je baš samo to; ne umem da otaljavam stvari, a da bih se uopšte pokrenula, mora da se poklopi par faktora: da trenutno nisam preokupirana nečim drugim, da sam u životnoj fazi kad mi je volja jaka, i mora da me goni neki tesan rok, da ne mogu da se izgubim u prokrastinaciji. Za spremanje ispita se još nekako priberem, ali pisanje seminarskih je teška borba. Ne znam zašto, inače volim da pišem“, pita se.

Marta ima slične, ali malo šire razloge zbog kojih do sada nije završila faks.

„Pored svakako ličnih i karakternih falinki, tu je i razočarenje u edukativni sistem - šta mi donosi, šta mi pruža, ka čemu stremi. Razočarenje u samu profesiju (režisera - prim. aut) i šta je nastalo od nje (u Srbiji - prim. aut). Razočarenje u film i šta je nastalo od njega. Visoka očekivanja - želim da napravim nešto dobro - ne želim da samo zadovoljim formu. Da bi napravio nešto dobro moraš da veruješ u to. Da bi verovao u nešto to mora biti i izvodljivo i svrsishodno. Tako da je gubitak vere možda glavni uzrok“, zaključuje.

„Do sada mi u životu nikada nije bilo bitno da li imam diplomu i nešto čisto sumnjam da i hoće. Mada bi se moja keva opasno obradovala kada bih joj konačno doneo - ’za na zid’“

Naravno, postoje tu i brojne objektivne okolnosti, naročito u generacijama koje čine dobar deo večitih, a koje su faks upisale tokom burnih devedesetih, kada smo svaki semestar imali po neki protest, blokadu, sankciju ili ratčić. A postoje i oni koji prosto više ne vide smisao, i nemaju neke izgovore niti krive sebe.

Takav odgovor sam dobio kada sam pitao Bojana, 42, zašto još uvek nije završio Informacione sisteme i tehnologije na FON-u. „Do sada me bukvalno niko nikada nije pitao za diplomu. Zapravo jedini razlog zašto bih se iscimao je činjenica da bih stvarno mogao da naučim nešto korisno. Da mi je ostao neki bubački predmet za koji znam da mi nikada u životu neće trebati, sigurno ne bih ni razmišljao da se trudim“, kaže Bojan. „Do sada mi u životu nikada nije bilo bitno da li imam diplomu i nešto čisto sumnjam da i hoće. Mada bi se moja keva opasno obradovala kada bih joj konačno doneo - ’za na zid’“, dodaje uz smeh.

Zajedničko ogromnoj većini večitih je da su započeli neki drugi život i da je sada užasno teško vratiti se nazad u klupu da te smara neki lik koji je verovatno mlađi od tebe da mu doneseš 20 strana o Kjerkegoru ili o arhitekturi mikroprocesora.

„Ostao mi je jedan ispit i diplomski. Zapravo, pola tog posla sam već uradila pre dve godine, što mi otežava situaciju jer mi nije više tako zabavno, a mnogo toga sam zaboravila u međuvremenu“, kaže Ema.

Na pitanje šta radi umesto da, kao što bog zapoveda, završi te studije i pokida to, Ema je negde između odmahivanja glavom i slezanja ramenima. „Svašta i ništa. Ne mogu ničemu da se posvetim kako treba, jer mi taj nezavršeni fakultet visi nad glavom. Imam decu, to mi je dobar izgovor za poslednjih 9 godina, ali ni pre toga se nisam proslavila brzinom studiranja. Radim honorarno kad nešto uleti. Trudim se da uživam u životu i da ostanem koliko toliko normalna i u toku sa stvarima koje me zanimaju...“

Marta je u sličnom fazonu. „Radim u struci. Radim van struke. Prokrastiniram. Kajem se. Pravim se blesava.“ kaže mi uz smeh.

Bojan, s druge strane, deluje zadovoljno svojim izborom. „Radim za jednu češku firmu koja se bavi distribucijom mobilnih telefona. Uz to pomalo fotkam i snimam, ali to mi je više kao hobi. Održavam neke servere za kriptovalute, tako da mi je i to deo prihoda“.

Posle toliko godina, razumljivo je da je teško vratiti se nečemu što ti je u međuvremenu možda postalo i strano. Kako će večiti da se motivišu da iskoriste ovu još jednu dodatnu godinu, osim ako im se jasno ne stavi do znanja da je to to, i da nema dalje? Niko od mojih sagovornika baš nije siguran.

„Ne nalazim razlog da završim, osim onog glasa iznutra koji kljuca godinama"kako da kažem mami zašto nisam završila fakultet'?" - jer nema realnog razloga ni za to, osim što se treba nacimati i proći torturu ponovnog povratka u klupu“, govori mi Marta.

I Ema misli slično: „Iscimam se svakih par godina, dam neki ispit, ufuram se u priču i onda se nešto desi - posao, nešto privatno, trudnoća... zbog čega kao pauziram studiranje na nekoliko dana, nedelja, samo dok prođe frka. U međuvremenu se faks udalji iz moje svesti dok si rek'o keks, i vrati se u svoju uobičajenu poziciju poslednje rupe na svirali. Posle mi je jako teško da se ponovo vratim u formu, mozak mi se našteluje na praktično i treba mu baš dosta vremena da ponovo počnu da ga zabavljaju apstraktne filozofske teme“.

Bojan na to dodaje da ga je jednostavno do sada mrzelo i da nije preterano pratio te rokove i produženja za večite. „Mislim, nije malo cimanje da se vratim ponovo u celu priču, pošto nisam aktivno programirao već duže vreme Ono, cost/benefit je upitan“, poentira Bojan s osmehom.

I šta ćemo sad? Da li Marta, Ema i Bojan, kao reprezentativni uzorak vaskolikog večitog studentskog pučanstva planiraju da iskoriste ovaj (ne)očekivani novi gratis period garancije od jedne godine? Evo šta kažu.

Marta: "Uskoro punim 42 godine i oduvek sam smatrala da je to moj srećan broj, tako da ako postoji ijedna godina u kojoj postoji velika šansa da završim fakultet - onda je to ova godina koju mi je velikodušno poklonilo ministarstvo."

Ema: "Probaću. Probaću i ovaj put, kao što sam probala kad god mi je otkucavao sat. Uspela bih i prošli put da nisam čula da će produžiti rok."

Bojan: "Zapravo ne bi trebalo da bude toliko teško, pošto mi je ostao stručan ispit, vezan za programiranje, koji ni nema usmeni, već se rade zadaci. Ustvari, možda bi zaista trebalo da odradim to do kraja... Treba samo da se pojavim jednom na vežbama da mi omoguće pristup kursu za ovu godinu. Inače se skoro sve radi on-line, imaš samo odbranu na kraju."

Moguće je da je ovaj poslednji podsticaj Ministarstva ipak nešto što će motivisati večite da stave tačku na svoju večitost. Moje troje sagovornika bar odaju takav utisak, makar i i mali različite razloge zbog kojih su (skoro pa) odustali od studiranja.

Želim im sreću i da završe to sranje, kao neko ko je dugo bio u istoj priči i zna kako je teško iz nje se izvući. AJMO, KOLEGE, DOK SMO JOŠ MLADI!

Više na VICE
Vice Channels