Hiljade ljudi je glasanjem izabralo najodvratniju stvar na svetu

Prvobitno objavljeno na Tonic.

Većina nas zrelih odraslih osoba mogu da se slože oko toga da je čačkanje nosa odvratno. Kao i pražnjenje creva u javnosti — bez obzira na to koliko ste popili ili koju ste filozofsku poentu želeli da napravite. Pokvarena hrana, gnojave rane, bubašvabe — većina nas slaže se da su i oni prilično gadni.

Ali zbog čega se mi tako osećamo? To je jedna duboko ukorenjena, refleksna reakcija; ne rezonujemo svesno, ali većina nas čini se da deli isti osećaj da su neke stvari prosto odbojne.

Istraživači odavno smatraju da gađenje ima evolutivno poreklo: možda je ono pomagalo našim precima da se lakše klone bolesti. Nova studija gradi se na toj ideji, sugerišući da nas gađenje štiti od ljudi, ponašanja i stvari koje bi mogli da predstavljaju opasnost po nas od bolesti. Ona takođe uspostavlja šest kategorija gađenja, svaku povezanu sa pretnjom od bolesti.

Lošu higijenu smatramo gnusnom, na primer, zato što čačkanje nosa i nekupanje povećavaju šanse za oboljevanje — a samim tim i naše šanse da zapatimo nešto od vas. Isto je sa izbegavanjem hrane koja izgleda (ili miriše) pokvareno, životinja koje prenose bolesti (bubašvabe, buve) i ranica ili lezija koje ukazuju na infekciju. A kad su u pitanju ljudi, obično su nam odbojne atipične pojave i rizične seksualne prakse, od kojih obe prosto ukazuju na povećani rizik od bolesti.

“To nam pokazuje da se gađenje kao emocija razvilo u evolutivnoj prošlosti kako bi nas teralo da radimo stvari koje su dobro po nas”, kaže Val Kertis, profesorka londonske Škole higijene i tropske medicine i koautorka studije. “Umesto da bude organizovana po kategorijama zaraznih bolesti, arhitektura mozga je organizovana po kategorijama stvari sa kojima je bolje ne dolaziti u kontakt.”

Da bi došli do tog zaključka, istraživači su anketirali više od 2.500 ljudi onlajn, dajući im spisak od 75 potencijalno odvratnih situacija, od onoga kad čujete da neko kihne do prizora gnojavih lezija na koži. Učesnici su potom ocenili svoje odgovore na skali od “ne osećam gađenje” do “osećam ekstremno gađenje”. (Inficirane rane koje proizvode gnoj ukupno su bile najodvratnije, a kršenja normi higijene bila su takođe posebno gadna.)

Jedan zanimljivi nalaz je zajednički za sve studije o gađenju, kaže Kertis: muškarci su obično malo manje zgađeni od žena, sa oko 12 odsto razlika u njihovim ocenama zgađenosti. Ta razlika takođe može da ima evolutivno poreklo. “Celokupno gledano muškarci obično više rizikuju”, kaže Kertis, “zato što su u prošlosti muškarci koji više rizikuju imali više potomaka, dok su žene koje su bile opreznije mogle uspešno da odgoje više dece.” Muškarci su, sugeriše studija, verovatno manje zgađeni znacima seksualno prenosivih bolesti i skloniji tome da nastave sa rizičnim seksualnim ponašanjem.

Kertis, međutim, ističe da je ovo internet anketa — pregled onoga što ljudi kažu da im se gadi. Iako bi bilo sjajno kad bi moglo da se obavi više empirijskog testiranja da bi se videlo kako ljudi zaista reaguju na odvratne situacije, “To bi bila velika, skupa i možda etički problematična studija”, kaže Kertis.

Ali to ne znači da su rezultati potpuno apstraktni. Istraživanje može da se iskoristi da bi se bolje uobličile poruke o javnom zdravlju, na primer, da bi se podstaklo na češće pranje ruku ili da bi se skinula anatema sa određenih bolesti. I na kraju, kaže Kertis, suština je u razumevanju kako su emocije uopšteno evoluirale kako bi se promovisala određena korisna ponašanja. Ako nam gađenje pomaže da ne ugrozimo svoje zdravlje, šta bi druge emocije mogle da urade po našu stopu opstanka? Upravo to Kertis i njene kolege žele više da istraže u budućnosti.