Reklame
severna koreja

Kako je jedna žena ponovo izgradila život nakon bežanja iz Severne Koreje

Veoma malo ljudi pobegne iz Severne Koreje jednom – a kamoli dvaput. Ali Džihjun Park, žrtva seks trafikinga i logora za prinudni rad, rešena je da govori o tome kako njen režim krši ljudska prava.

pisao Sirin Kale
03 Jul 2018, 8:33am

Fotografija je vlasništvo Džihjun Park

Prethodno objavljeno na Broadly.

Kada sam upoznala Džihjun Park u u neupadljivoj sali za sastanke u centru Londona, bila je razoružavajuće vesela. Ova živahna sredovečna žena (Park ima 49 godina) u plavom kostimu i sa svetlucavim dijamantskim brošom često prasne u smeh, čak i kada se priseća kako je trpela neke od najodvratnijih patnji koje mogu da zadese ljudsko biće; Park je begunac iz Severne Koreje i žrtva seks trafikinga i logora za prinudni rad, i jedna od šačice ljudi koji iz prve ruke mogu da posvedoče o brutalnosti režima njene zemlje.

Park je u Londonu da bi govorila na projekciji Malog Pjongjanga, novog, stilizovanog dokumentarca koji prati begnuca iz Severne Koreje, Džung Va Čoija, dok se muči da se adaptira na svakodnevni britanski život u jednom predgrađu na jugu Londona. Kao i Čoi, i Park je deo sićušne zajednice begunaca iz Severne Koreje koji trenutno žive u UK. I kao i Čoi, park je videla i iskusila realnost o kojoj oni van Severne Koreje znaju veoma malo.

Rođena u gradu Čongđinu, koji je poznat kao "Grad gvožđa“, zbog svoje industrijske prošlosti, Park se seća idiličnog detinjstva. "Moj grad je veoma lep“, kaže ona, "Zato što se na jednom njegovom kraju nalazi more, a sa druge strane se uzdižu planine, i kada sam bila dete, igrali smo se po planini ili pokraj mora“.

Kao i deca iz celog sveta, Park se igrala bilo čime što je mogla da nađe, kao što su kamenje i štapovi. Njen omiljeni sport? Ratne igre protiv najljućih geopolitičkih neprijatelja njene zemlje: Južne Koreje, ili Amerike. "Amerika bi uvek izgubila“, šali se Park.

Kao i mnogi drugi koji su se spasli iz despotskih režima, Park ne može tačno da odredi kada je počelo ispiranje mozga, osim što može da kaže da je počelo u njenom najranijem detinjstvu. "Mislili smo da je Južna Koreja siromašna zemlja u kojoj nose užasnu odeću“, seća se ona. "I uvek smo mrzeli Ameriku“!

Kada je završila školovanje, Park je radila kao profesorka u srednjoj školi, i bila je lojalna svom režimu. Ali stvari su se promenile 1996, kada je gledala kako joj pred očima ujak umire usled neuhranjenosti, nakon što je vlada Severne Koreje obustavila deljenje sledovanja pirinča, na koja su mnogi računali da bi opstali. "Tada sam počela da imam mnogo pitanja“, seća se ona. "Ali i dalje nisam dizala glas“. Pored državnog aparata Severne Koreje koji uliva strah, Park se takođe plašila i sopstvenog brata – aparatčika koji je bio lojalan režimu.

Ali nakon što je njenog mlađeg brata vojna policija umalo ubila od batina zbog nekog bezazlenog prekršaja, Park je rešila da pobegne. Prešli su preko granice u Kinu, gde je Park bila razdvojena od svog brata i upućena u kuću jednog kineskog farmera. I dalje ne zna gde joj je brat, ali Park veruje da je najverovatnije poslat nazad u Severnu Koreju, u gotovo sigurnu smrt. "Od tada je prošlo 18 godina“, kaže ona blago. "I dalje ne znam da li je živ ili mrtav. Ali neću prestati da se nadam, zato što nisam videla njegovo mrtvo telo. I dalje čekam“.

Kineski farmer je prinudio Park da rmbači na njegovim poljima. "Rekli su mi, ’Pozajmili smo mnogo novca da bismo te kupili, i ti sada treba da vratiš taj novac“, seća se ona.

Zatrudnela je sa muškarcem koji ju je porobio. "Preplavila me je misao da će mi to dete biti jedina porodica“, kaže Park. "Želela sam da zadržim dete. Pomislila sam, Možda će ono ispuniti moje snove i nadanja“. Nosila je vrećastu odeću da bi sakrila svoju trudnoću, iz straha da će je naterati da abortira, i nastavila je da radi kao rob, sve dok nije rodila svog sina, uz pomoć lokalne babice.

"Bila sam stvarno srećna, zato što sam ponovo imala porodicu“, priseća se Park. Ali otac njenog sina je bio zavisnik od kockanja, koji je želeo da proda svog sina da bi vratio dugove. Po prvi put u svom odraslom životu, Park je bila rešena da se odbrani. Okomila se na njega s nožem u ruci. Rekla sam mu, ’Ako pipneš mog sina, ubiću te’“, kaže ona, smešeći se. Ali druge sile su odvojile Park od njenog sina, kada je on imao samo pet godina. Komšija ju je prijavio kineskoj policiji, i bila je deportovana nazad u Severnu Koreju.

"Nisam imala priliku da poljubim ili zagrlim svog sina, ili da m kažem, ’Mama će se vratiti’“, kaže Park. "Bio je sasvim sam u Kini, a mene su poslali nazad u Severnu Koreju“.

Nazad u Severnoj Koreji, Parkovu su bacili u jedan od severnokorejskih jadnih zatvora. Nije bilo prozora, struje, ni svetla. Dobijali su jedan obrok dnevno. Na desetine zatvorenika su koristile jedan jedini smrdljivi toalet. Tokom čitavog tog vremena, ona je samo razmišljala o povratku svom sinu. "Kada si u zatvoru, tvoje mentalno stanje je veoma važno“, savetuje Park. "Ako misliš samo na hranu, nećeš opstati. Da bi opstao, moraš da razmišljaš o jakim stvarima“.

Prebačena je u logor za prinudni rad. Svakog dana, bosonogi su brali kukuruz i pasulj, da bi bili sprečeni da pobegnu. "Čak i kada staneš na staklo, nastaviš da radiš“. Park je uspela da pobegne i trgovci ljudima su je prošvercovali u Kinu da nađe svog sina. Tokom veoma rizičnog putovanja kolima, Park je ubedila jednog kineskog taksistu – koji često rade kao vladini špijuni, i zarad finansijske koristi prijavljuju begnuce – da je rođena kineska državljanka. Na kraju se ponovo spojila sa svojim detetom i prešla preko granice, u Mongoliju, odakle su se zaputili u Evropu, pre nego što su stigli u UK:

Sada Park strastveno želi da podeli svoje iskustvo života u Severnoj Koreji sa onima na zapadu koji ne znaju kako žive oni koji trpe njen režim.

"Rođena sam pod vladavinom diktatora i živela sam u ropstvu“, kaže mi ona. "Ovde u UK sam našla slobodu i sreću. Ja sam u raju. Ovo je raj“.

Fotografija: Dominik Marfi de Nif

A Park je puna prezira prema onima koji oslobađaju optužbi ili ignoršu zverstva koja vlasti Severne Koreje čine nad sopstvenim narodom – kao što je Donald Tramp, koji je ranije ovog meseca na pres konferenciji umanjivao kršenje ljudskih prava u Severnoj Koreji. "Mnogi drugi ljudi su radili neke stvarno loše stvari“, rekao je nonšalantno Tramp, kada su ga pitali da prokomentariše genocidno ponašanje Kim Džong Una. "On je čvrst momak“, dodao je.

Pitam Park šta misli o tome što su Tramp i Džong Un odnedavno posvećeni denuklearizaciji korejskog poluostrva. "Sporazum o nuklearnom naoružanju nije mir“, kaže Park sa podsmehom. "U Severnoj Koreji i dalje ima koncentracionih logora. Ljudi i dalje gladuju i bivaju mučeni. Zašto onda svetske vođe govore o miru? Nema mira bez ljudi, a ljudi nemaju mira kada umiru“.

Kao jedna od retkih koji su preživeli i pobegli od severnokorejskog režima, Park oseća obavezu da deli svoju priču – iako to može da joj bude traumatično. "Kada pričam svoju priču, govorim o boravku u radnim logorima, i dok govorim, ja sa vratim u logor“, objašnjava Park. "Ali ne mogu da prestanem, jer 25 miilona ljudi i dalje živi takvim životom. Ja sam preživela i svedokinja sam toga. Tako da ne mogu da ćutim“.

Tagged:
бег
Koreja
Aktivizam