Kako su Kamerunci postali prvi moderni afrički fudbalski heroji

“Snažni momci. Snažni! Ali, i dobri tehničari – ja tu nemam šta da ih naučim, lopta im se prosto lepi za noge. Samo, taktika im nije jača strana. Ali, naučiće…naučiće. A onda, ostali neka se pripaze."

Ovako je davne 1970. govorio čuveni belgijski stručnjak Rejmon Hutals, tada član tehničkog komiteta FS Belgije koji su te godine ugostili selekciju sveže nezavisnog Zaira. Hutals, nama inače poznat kao čovek koji vodio Olimpik u mitskom finalu Kupa Šampiona 1991. na stadionu Sveti Nikola u Bariju, bio je vidno impresioniran prirodnim talentom afričkih fudbalera koji su posetili zapadnu Evropu. Ipak, on je u tom trenutku i tačno ocenio da Afrikancima fali taktičke discipline, i da će im trebati malo „drila“ dok ne dođu na nivo evropskih selekcija.

Zaista, sve do sredine osamdesetih afričke selekcije bile su tek fusnota na svetskim prvenstvima. Nakon 1934., kada je Egipat izgubio 4-2 od Mađarske, svet je čekao ravno trideset i šest godina na novi mundijalski nastup ekipe sa crnog kontinenta. Čast je pripala Marokancima našeg stručnjaka Blagoja Vidinića, koji su remijem protiv Bugarske osvojili i prvi afrički bod. Od te 1970., Afrika ima stalnog predstavnika na najvećem svetskom fudbalskom takmičenju. Ali pravi rezultati stigli su tek šesnaest godina kasnije.

U Meksiku, ponovo je Maroko skrenuo pažnju sveta na sebe. U prve dve utakmice iznenadili su Poljake i Engleze odigravši dva puta po 0-0, da bi onda pobedom od 3-1 nad Portugalom overili plasman u istorijsku osminu finala. Tamo ih je nakon rovovske borbe eliminisala Zapadna Nemačka pogotkom Lotara Mateusa. Ruku na srce, moglo se sve ovo desiti i četiri godine ranije da se nije dogodila utakmica koja se danas pamti pod nazivom „Sramota u Hihonu“, kada su Nemačka i Austrija režirali minimalni trijumf „pancera“ kako bi izbacili Alžirce iz daljeg takmičenja. Ovako, čast prvog afričkog tima koji je prošao grupe pripala je njihovim berberskim komšijama.

Dok su arapski timovi sa severa Afrike polako zauzimali svoje mesto na svetskoj pozornici, još se čekao proboj „crne“ strane kontinenta. Već spominjani Zair se 1974. (notirajmo da ih je vodio taj guru afričkog fudbala Blagoje Vidinić) vratio kući sa gol razlikom 0-14, od čega im je devet uterala SFR Jugoslavija. Kamerun je časno debitovao u Španiji ’82. sa tri remija, od kojih je jedan bio protiv budućeg prvaka sveta Italije. Nagovestili su tada „neukrotivi Lavovi“ da podsaharska Afrika ima itekako šta da ponudi – i svet je to video u punom svetlu u Italiji, osam godina kasnije.

Koju god stranu literaturu uzmete da proučite na temu svetskog prvenstva u Italiji 1990., naićićete na sveopštu ocenu da se radilo o jednom od najslabijih Mundijala ikada. Prosek od svega 2.21 golova po utakmici, rekordnih šesnaest crvenih kartona i gomila ekipa poput Irske koje su svele procenat napada na utakmici na statističku grešku umnogome kumuju ovakvim ocenama. Pa ipak, za mene taj turnir ostaje jedna od najlepših dečačkih uspomena. Malo zbog Piksija i njegove bravure protiv Španije, a malo i zbog neskrivenih simpatija prema prvom velikom uspehu Afrike na Mundijalu koji je ostvario Kamerun.

Kamerunci su na svoje drugo ikada svetsko prvenstvo stigli nakon uspešne kvalifikacijske kampanje u čijem je finalu savladan Tunis. Ekipa je bila sastavljena ili od fudbalera domaćih ekipa, ili iz internacionalaca iz francuske prve lige – izuzetak je bio iskusni golman Tomas Enkono, veteran iz ’82, koji je branio za španski Espanjol. Enkono nije bio jedini „Španac“ u sastavu – pored njega, tu je bio i defanzivac Emanuel Kunde, ali i tridesetosmogodišnji napadač Rože Mila, kojeg je predsednik Kameruna lično ubedio da se vrati u reprezentaciju nakon objavljene penzije.

Selektor je bio sovjetski stručnjak Valeri Nepomnjaši, kome je ovo bio prvi posao van SSSR-a. Nepomnjaši je veći deo karijere proveo kao zaposlenik FS sovjetske republike Turkmenistan, preko koje je došao do funkcije u nacionalnom savezu. Odatle su ga redovno slali na obrazovne „misije“ u tada nerazvijene fudbalske zemlje poput Alžira, Tunisa, i Surinama – posao šefa struke Kameruna dobio je potpuno slučajno kada je Francuz Klod Le Roa otišao u Senegal.

Sudbina je uredila da upravo ovi momci otvore turnir, i to protiv Argentine na stadionu San Siro u Milanu. U to vreme, Mundijal su otvarali aktuelni prvaci – ne domaćini, kao danas – i Argentina je došla u zaista moćnom sastavu. Glavne poluge iz 1986. bile su još uvek na svom mestu – prve svih, legendarni Diego Armando Maradona, zatim strelac pobedonosnog gola u prethodnom finalu Horhe Luis Buručaga, a sa njima i golman Neri Alberto Pumpido. Mlade snage predstavljao je plavokosi napadač Klaudio Kaniđa, kao i centarfor Udinezea Abel Balbo. Kamerunu niko nije davao ni promil šanse protiv „El Pibea“ i njegove družine.

Afrikanci su se pokazali kao više nego ravnopravan rival. Nakon relativno solidnih šezdeset minuta, sudija Mišel Vautro isključio je vezistu Kameruna Andre Kana-Bijika zbog navodnog nepropisnog zaustavljanja Kaniđe sa leđa (usporen snimak vam jasno pokazuje da kontakta tu uopšte nije bilo). Svi su tada očekivali da će Argentinci ubaciti u petu i otresti neugodnog rivala, ali desilo se nešto sasvim suprotno.

Vautro je, ispostaviće se, isključio pogrešnog člana familije Bijik. U 67. minutu, Kamerunci su izveli jedan rutinski slobodnjak sa leve strane, koji je napadač francuskog Tulona Sirili Makanaki nezgodno zahvatio okrenut leđima ka golu i poslao loptu nebu pod oblake. Između trojica Argentinaca najbolje se u igri iščekivanja snašao Fransoa Omam-Bijik, koji je skočio više od svih i glavom tukao pravo u Pumpida. Iskusni golman imao je ruke na lopti, ali mu se ona nekako izmigoljila i završila u mreži.

Jedan-nula. Šok. Argentina se do kraja utakmice nije otreznila od toga, i tako je Kamerun svoj Mundijal otpočeo onako kako niko nije očekivao, verovatno čak ni oni sami – pobedom nad aktuelnim svetskim prvakom.

U drugoj utakmici, red je bio na veterana Milu da potvrdi kvalitet svoje selekcije. Mila, brzonogi napadač širokog tehničkog znanja i još šireg osmeha, je inače tu sezonu odigrao za San-Pjer, klub koji se takmiči u prvoj ligi Reuniona, ostrvceta u indijskom okeanu kojih par stotina kilometara istočno od Madagaskara. Ipak, predsednik Pol Bija (koji je, da čisto spomenemo, još uvek na vlasti danas) očigledno je znao da njegovim zemljacima treba jedan ovakav iskusan bećar u sastavu. Nije pogrešio, što je valjda i razlog zašto narod i dan danas zaokružuje njegovo ime na izborima.

Mila je u igru protiv Rumunije ušao u 58. minutu umesto veziste Emanuela Maboanga, i momentalno počeo da okreće stvari u Kamerunovu korist. Nakon prvog poluvremena u kojem su Rumuni dominirali, Kamerunci su pažljivo sačekali svojih pet minuta i iskoristili date prilike.

U 76. minutu Mila je prosto „odneo“ Jona Andonea u jednom vazdušnom duelu, a zatim i matirao golmana Silviju Lunga za 1-0. Usledio je danas već čuveni „ples“ pored korner zastavice, koji je Rože inače patentirao još kao mlad fudbaler – naravno, sada je imao mnogo veću publiku koja ga je momentalno zapamtila.

Deset minuta kasnije, Omam-Bijik namešta glavom Mili loptu na desnom roglju, a ovaj topovskim udarcem postiže i svoj drugi gol na meču i tako definitivno rešava pitanje pobednika (Gavril Balint je do kraja smanjio na konačnih 2-1). Kamerun je u osmini finala!

Treći meč protiv Sovjetskog Saveza završen je ubedljivim porazom od 4-0 koji nije mnogo uticao na poedak na tabeli. Mila i drugari su sa prve pozicije „gađali“ Kolumbiju, u kojoj su igrali majstori poput Karlosa Valderame i Fredija Rinkona. Bio je to sasvim neugodan žreb za Afrikance, koji su i pored svega prikazanog i dalje slovili za autsajdera.

Ipak, svesni su bili Nepomnjašijevi momci da se istorija neće sama ispisati, već da su stvari u njihovim rukama. Devedeset minuta igre prošlo je bez golova, prvih petnaest minut nadoknade takođe, a onda je mesje Rože ponovo rešio da nas obraduje svojim vragolijama. I dozvolite samo da vam kažem ovo - ko je imao priliku da to pogleda tada, sigurno će pamtiti doveka šta je video.

U 106. minutu, ponovo je sve počeko od Omama-Bijika. „Ubica Argentinaca“ je odigrao odlično dodavanje za Milu, koji je prošao levo iskosa, izbio sam pred golmana Renea Igitu i snažnim šutem doveo Kamerun u vođstvo. Svega dva minuta kasnije, Igita je izleteo na trideset metara od gola da primi ispucavanje Kamerunaca i krenuo da se dodaje sa jednim saigračem. Rože Mila je agresivno uleteo između njih dvojice, oteo loptu Igiti i pogodio za 2-0.

Dok je veteran plesao svoj četvrti tango sa korner zastavicom, kamere su se fiksirale na zblanuto lice kolumbijskog golmana kome je urođena ekscentričnost konačno došla glave. I danas kada me pitate čega se prvog sećam vezano za Renea Igitu, to sigurno neće biti onaj „škorpion“ sa Vemblija ’95 – ne, ja ću se uvek sećati kako se izmajmunisao protiv Kameruna.

Nažalost, Kamerun je zaustavljen u četvrtfinalu od strane Engleza, ali ne bez velike borbe. Dejvid Plat, džoker ser Bobija Robsona, doveo je „Albion“ u rano vođstvo – naravno, u drugom poluvremenu ušao je Mila i prvo iznudio penal za izjednačenje, a zatim namestio i gol za vođstvo koji je postigao Ežen Ekeke.

Ipak, prisebnost i iskustvo Engleza su ubrzo došli do izražaja. U 82. minutu, Gari Lineker je oboren u šesnaestercu i sudija je dosudio najstrožu kaznu. Lineker lično je hladnokrvno izveo penal – u 105. minutu, ista scena, ponovo jedanaesterac za Engleze, ponovo opravdan, i ponovo Lineker siguran sa bele tačke. Kamerunski san se raspršio, i Engleska je otišla u svoje drugo polufinale.

Kamerun možda jeste ostao bez medalje u Italiji, ali je nakon njihovih odličnih partija svet konačno počeo da obraća pažnju na svu lepotu afričkog fudbala. Prva je reagovala FIFA, koja je upravo zahvaljujući „lavovima“ nagradila Afrikance sa tri umesto dva mesta na idućem mundijalu – kada je u Francuskoj 1998. svetsko prvenstvo naraslo na trideset i dve ekipe, Afrika je dobila čak pet pozivnica. Za dalje su se pobrinuli sami fudbaleri sa ovog kontinenta.

Četiri godine kasnije u Americi, Mila je ponovo plesao uz korner zastavicu – ovaj put kao četrdesetdvogodišnjak i najstariji golgeter u istoriji Mundijala, ali glavna priča turnira bili su fantastični Nigerijci koje su predvodili Danijel Amokači, Rašidi Jekini i Džej Džej Okoča. Nigerijci su briljirali i 1998. u Francuskoj, gde ih je vodio naš Bora Milutinović – 2002. u Južnoj Koreji i Japanu ponovo je jedan afrički tim šokirao svetskog prvaka na otvaranju, bio je to Senegal koji je tukao Francuze i zamalo stigao do polufinala. Gana Majkla Esijena i našeg stručnjaka Ratomira Dujkovića se 2006. probila na veliku scenu – isti tim će četiri godine kasnije, samo sa drugim srpskim selektorom na klupi (Milovanom Rajevcem) biti bliža polufinalu nego ijedan afrički tim dotad.

Danas, Afrikanci su mnogo uznapredovali od one rečenice kojom počinje ovaj tekst. Abedi Pele (koji je igrao baš u Hutalsovom Marseju), Žorž Vea, kasnije i Didije Drogba, Samuel Eto i mnogi drugi ostavili su veliki trag u evropskom klupskom fudbalu. Što se reprezentacijama tiče, još uvek im fali to „nešto“, ali sada barem znaju u kom pravcu da gađaju. Rika „neukrotivih lavova“ i vođe čopora Rožea Mile koju je svet čuo na leto 1990. utrla je stazu svima.