Ekosocijalisti smatraju da se klimatske promene mogu zaustaviti napuštanjem kapitalizma

Mi Zemljani nedavno smo bili prinuđeni da prihvatimo sumornu realnost. Posledice klimatskih pomena su bliže nego što se očekivalo, a svet je daleko od ostvarenja zadatih ciljeva na putu ka izlasku iz krize, jasno je ne samo iz izveštaja nadležnih međunarodnih institucija, već i niza dramatičnih vremenskih anomalija koje beležimo širom sveta.

Lako je odati se beznađu, zaključiti da nam spasa nema ako nas manje od jedne generacije deli od uništenja planete. Ali jedna sekta smatra da poseduje odgovor na problem klimatskih promena, koje bi mogli da zaustave ako bi samo ceo svet stao na njihovu stranu. Ovo su ekosocijalisti, a njihov predlog je taman toliko radikalan kao što im i ime zvuči.

„Ekosocijalizam je ideologija koja spaja ekologiju i socijalizam, zalaže se za društvo bez klasnih podela koje živi u nekoj vrsti sklada sa prirodom,” kaže u telefonskom razgovoru Viktor Valis, autor knjige Red-Green Revolution: The Politics and Technology of Ecosocialism. „Ako se rukovodimo profitom, nećemo moći da donesemo odluke neophodne za očuvanje životne sredine.”

Ekosocijalizam je počeo da se širi osamdesetih godina uz pokret za zaštitu životne sredine, iako neki smaraju da koreni ovog pokreta leže još u teorijama Karla Maksa. Osnovni koncept glasi: zaštita životne sredine je u kapitalističkom sistemu neizvodljiva, pa je zato najbolji (ili čak jedini) način da zaustavimo klimatske promene leži u usvajanju socijalističkog društva. Kapitalizam se bazira na stalnom rastu proizvodnje i potrošnje, što je velikim delom uzrok današnjeg problema.

Zagovornicima ovog pokreta ekološke i socijalističke ideje su neodvojive, ali ostatku sveta nije najjasnije gde je presek tih ideologija. U ostalom, borba protiv klimatskih promena može biti motivisana profitom: obnovljive energije, električni automobili, to su industrije koje se ne baziraju na altruizmu korporacija već na sposobnosti da ostvare zaradu. On sve brže rastu: 2017. godine je u svetu bilo otvoreno pola miliona novih radnih mesta u sektoru obnovljivih energija, u kom ukupno radi 10 miliona ljudi; količina novih ulaganja procenjuje se na 335.5 milijardi dolara.

Ali ekosocijalisti na to kažu da, iako jedan deo kapitalističkog tržišta radi u korist životne sredine, veći deo radi protiv nje i stoga nikad nećemo stići do cilja.

„Ako se ne lišimo kapitalizma, uvek će biti uticajnijih i većih kompanija, na primer naftna industrija”, kaže Valis. „Na širem planu javiće se sukob interesa, pa makar jedan sektor kapitalističkog tržišta bude pozitivno reagovao na brige javnosti u vezi sa očuvanjem životne sredine.”

Još jedan aspekt socijalizma koji po Valisu predstavlja prednost jeste opšta nivelizacija. Možda se čoveku ne sviđa što radi u rudniku uglja i tako doprinosi kataklizmičnim klimatskim promenama, ali šta se tu može, mora nekako da prehrani porodicu i plati račune. Osim ako izravnamo klasnu hijerarhiju pa da više ljudi ima slobodu da aktivno doprinese neophodnim promenama.

Ali kako bi izgledalo ekosocijalističko društvo? Da li bismo svi živeli u velikim vertikalnim farmama, delili useve, okretali pedale da napunimo električne generatore? Meteorolog i reporter Erik Holthaus kaže da promena ne bi morala da bude toliko drastična.

„Nećemo morati da se odričemo imovine i selimo na selo da ceo život obrađujemo zemlju”, kaže on.

Holthaus tvrdi da već postoji tehnologija kojom bi svet mogao da zadovolji energetske potrebe bez potrošnje fosilnih goriva, ali to postojeća struktura odbija da dozvoli jer ovako korist ubiru oni na vrhu. Ističe rezultate istraživanja koja su pokazala da samo stotinak kompanija izaziva 71% emisija gasova staklene bašte. Država spremna da na te kompanije primeni stroge zakonske regulative otvorila bi put ka budućnosti kojom dominiraju čisti izvori energije.

Sve ovo zvuči simpatično ali neizvodljivo, posebno pod trenutnom administracijom SAD koja odbija da prizna da se klimatske promene dešavaju. Ne deluje kao da imamo vremena za gigantske društvene pomake na globalnom nivou pre nego što voz sleti sa šina. Valis se slaže, ali smatra da je ta mala šansa „jedina opcija koju imamo na raspolaganju”. Holthaus je ipak nešto optimističniji.

„Setite se 1988., svet je bio potpuno drugačiji pre trideset godina”, kaže on. „Ja se uvek vraćam na primer gej brakova. U jednom trenutku deluje nemoguće, nikad to neće proći. Ali pošto je mnogo ljudi vredno radilo decenijama, bilo je potrebno samo par godina da se ta korenita promena sprovede.”

Holthaus smatra da bi slične ubrzane promene mogle da se odigraju na planu životne sredine, kako ljudi budu postajali svesni opasnosti koja preti, i odlučili da ipak moraju nekako da sačuvaju planetu.

Ovaj poket nije sasvim marginalan. Stranka zelenih u SAD je 2016. usvojila model ekosocijalizma kao deo platforme. Ove godine je sve popularnija socijal-demokratija, pa je Aleksandrija Okazio-Kortez letos u Njujorku uspela da pobedi kandidata za mesto u kongresu koji je prethodnih deset izbornih ciklusa držao mandat. Demokratski socijalisti Amerike su pokret koji takođe prihvata filozofiju ekosocijalizma i sprovodi aktivnosti na tom planu.

Ove ideje nisu prisutne samo u SAD. Džeremi Korbin, lider britanskih laburista, odavno zagovara ekosocijalistički pristup rešavanju klimatskog pitanja.

Ma koliko se vi primili na koncept ekosocijalizma, i Holthaus i Valis preporučuju aktivizam na planu političke zaštite životne sredine. Nađite istomišljenike, učlanite se u grupe građana ili stranke, počnite da živite na način koji će vam olakšati ovu vrstu tranzicije. Možda nije idealno rešenje, ali imajući u vidu koliko se blizu kolapsa nalazimo, ja bih bila spremna na bilo kakve ideje koje bi mogle da nas na vreme odvuku od ivice ponora.

„Mislim da je moguće imati i svet kakav želimo i svet kakav nam je potreban”, kaže Holthaus. „Želim da verujem u to.”