Šta je potrebno veganima u Srbiji

Dok ste listali storije na Instagramu ovih dana mogli ste da primetite slike od pre deset godina pod heštegom #10yearschallange. Lično se, ni da mi platite, ne bih priključila ovoj internet pomami, ali ako bismo ovaj čelindž ukrstili sa drugim Instagram fenomenom, a ovoga puta konkretno mislim na uslikavanje obroka, moram primetiti da bi me takođe bilo sramota da jednu pored druge izložim slike hrane koju sam jela tada, i koju jedem sada.

Da ste me tada, dok sam bila peti razred, pitali šta mislim o hrani, verovatno biste ušli u višečasovnu debatu sa devojčicom od 12 godina (bila sam pravi mali smarač) o tome zašto ona smatra da masovna industrija proizvoda životinjskog porekla nikako nije okej. Danas, koliko god me sramota zbog toga bilo, ne odbijam ni burgere, ni pastu sa punomasnom pavlakom za kuvanje, a pogotovo ne odbijam razne vrste kolača koji u sebi sadrže sve ono protiv čega sam se tada borila. I ja sam, kao i mnogi drugi svesni svih negativnih aspekata ovakov načina ishrane, popustila pred svojim hedonističkim htenjima, a moram reći da mi ni država, ni društvo, ni porodica nisu pomogli u tome da možda i postanem "pravi" vegan.

Moja mlađa sestra je, sa druge strane, mnogo jači karakter od mene, i već više od dve godine nije okusila ništa što je poteklo od životinja, bilo da je u pitanju meso, bilo da su to proizvodi koji u sebi sadrže bilo šta životinjskog porekla. I teško joj je. Pogotovo zato što živi u Srbiji. A nije jedina. Zato sam odlučila da pitam vegane koje poznajem šta im ovde u Srbiji fali, a u cilju shvatanja koliko kao društvo možemo učiniti za ljude koji su napravili tešku, a nesumnjivo i moralno ispravnu odluku da ne učestvuju u podržavanju masovne industrije proizvoda životinjskog porekla.

Činjenica je da samo prisustvo ovog slova u zelenom krugu na ambalaži bilo kog proizvoda znači oko 30-40 odsto skuplji proizvod nego njegova neveganska verzija. Trgovci su, po ugledu na kolege iz inostranstva, ukapirali da su neke grupe ljudi sklonije da daju veće svote novca u zamenu za proizvode koje smatraju odgovarajućim za svoje potrebe, a vegani su izgleda baaaaš izbirljivi, tako da zašto im ne nabiti cenu maksimalno kad već žele da budu tako dobri? Dobrota izgleda košta, tako da plati pa se klati!

Mnogi proizvođači i trgovci pogrešno označavaju svoje proizvode kao posne. Mali broj njih zna da osim što ne sme da sadrži laktozu, biljna, posna varijanta sira kako bi bila totalno veganska ne sme da sadrži mlečne proteine, kao ni natrijum-kazeinat, koji često biva zanemaren i proturen u proizvod koji bi trebalo biti posan. Vegani sa kojima sam razgovarala su mi ukazali na to da se u mnogim ugostiteljskim objektima, kao što su picerije, posna pica pravi sa zamenom za sir koja nije posna, što je, bar kako se meni čini, primer obmanjivanja potrošača. U Srbiji trenutno na tržištu, kako kaže moja veganska sestra, postoje samo 4 veganska sira bez mlečnih proteina i laktoze, dok sve ostale "zamene za sireve na bazi biljnih masti" otežavaju potrošačima kupovinu i dovode do zablude.

Sličnu priču mi je ispričala i Nikoleta, koja je takođe već nekoliko godina vegan. I ona je primetila da je veganski sir veliki problem u Srbiji, jer pored toga što većina u sastavu ima nekih mlečnih proteina, tužno je i što među veganskim zamenama za sir koje se mogu naći u prodavnicama u Srbiji, kako ona kaže, iskreno i nema nekog ukusnog. Ispričala mi je da ona svako leto provodi u Grčkoj, a tamo postoji mnogo više varijanti ove namirnice, i svaka od njih je daleko ukusnija od onoga što se prodaje kod nas. "Svakako se ti sirevi uvoze iz Grčke. Uvoznici samo treba kvalitetnije da odaberu šta će uvoziti, a ne da moram uvek sama da ih donosim ovamo, jer je njihov izbor sranje", kaže Nikoleta.

U toku istraživanja proizvoda koji su u ponudi u okviru maloprodajnih objekata u Beogradu, primetila sam nešto što me je, moram reći, naljutilo. Radi se o činjenici da napitak koji u sebi sadrži do deset posto vrlo jeftine mahunarke/žitarice/voća, dok ostalih 90% čine voda i neki od zaslađivača (šećer uglavnom), košta između 200 i 400 dinara po litru.

Pitala sam sestru da li možda zna zašto je to tako, i ona mi je navela da je jedan od parametara koji takođe utiče na cenu ove zaslađene vode to da li se na ambalaži nalazi ono čuveno "Napitak obogaćen kalcijumom, vitaminima bla, bla, bla, B12!!!". Ona mi kaže da je prisustvo ovih nutritijenata toliko zanemarujuće da je na granici da bude fake advertising, pogotovo kada se uzme u obzir činjenica da je unos vitamina B12 kod vegana od esencijalne važnosti, kao i da je dnevni unos ovog vitamina preko gorepomenutih napitaka nemoguće zadovoljiti, dok ambalaža navodi da verujemo suprotno.

Svaki put kada treba da se ode u neki "standardni" restoran, vegani u Srbiji moraju unapred da se psihički pripreme da postave pitanja koja su do sada pitali hiljadu puta, a da onda dobiju odgovore koje su do tada čuli isto toliko puta:

- Imate li u ponudi nešto bez životinjskih produkata?

- Hm. Pa možemo da vam napravimo grilovano povrće i pomfrit.

- Da li se pomfrit prži u ulju ili masti?

- U ulju, ali se u tom ulju prži i meso. (Neki ne budu dovoljno ljubazni da odmah kažu ovo, pa se onda mora postaviti i dodatno pitanje)

- Aha, pa okej, onda ću uzeti samo grilovano povrće.

Što se tiče slatkiša, i ovde je situacija slična. Počinjem da razmišljam da li je neophodno da budeš bogat kako bi bio vegan. "Veganske" poslastičarnice se trude da sve bude sa avokadom i bez šećera, jer misle da su im jedina moguća ciljna grupa, pored vegana, neke bogate žene na dijetama. "Prošle nedelje sam platila 400 dinara za palačinke koje sam mogla da napravim kod kuće i da platim 400 dinara za sve sastojke, a da pritom napravim dvadeset takvih palačinki", priča mi Nikoleta.

Rekla sam joj da iskreno mislim da je većina veganskih slatkiša koje sam probala zapravo bezveze, a ona mi je na to odgovorila da misli da nisu poslastičari jedini koji se trude da veganska hrana ima malo sranje ukus, a sve u cilju da se ljudi ne bi pitali da li je u pitanju stvarno veganska hrana, što je, moram priznati, baš loše. "Veganska hrana bi mogla da bude mnogo ukusnija, kao što je slučaj u nekim drugim većim evropskim gradovima gde se ni ne zna da li je nešto vegansko, pa samim tim i više ljudi kupuje ovu hranu."

"Ne bi bilo loše ni da konobari nauče šta je kazein, i prestanu da uz kafu uvaljuju onu roze slatku pavlaku sa kazeinom kao posnu", dodala je moja sestra.

Dok tržište u Novom Sadu cveta, Beograd nema niti jedan jedini veganski restoran (ako neko ima suprotne informacije, molim da mi javite da odvedem sestru)! Vegani glavnog grada nemaju gde u da sednu bez brige o tome šta mogu da pojedu (a da to nije grilovano povrće u vidu neslana 3 parčeta tikvice, dva parčeta paprike i 3 šampinjona), dok u Novom Sadu potrošači mogu da biraju između desetak restorana vrhunske veganske kuhinje.
"Mislim da se u Srbiji ne vide potencijal koji ima biznis sa ugostiteljskim objektima koji bi služili kvalitetne opcije za vegane jer su ljudi koji nisu vegani u Srbiji uglavnom zatvoreni kad je veganska hrana u pitanju", kaže mi Nikoleta. "Bila sam u dosta situacija gde ljudi neće da probaju stvari samo zato što su veganske."

Okej, izbor crnih veganski čokolada je još i na mestu, ali šta ćemo sa veganima koji su bili obožavaoci finih mlečnih i belih čokolada pre nego što su postali vegani? Veganske zamene za mlečne čokolade odavno postoje u svetu, nisu skupe za proizvodnju, niti su skupe u prodaji, ali iz nekog razloga, do pre svega par meseci na našem tržištu tako nešto nije postojalo. Međutim nedavno su na tržištu osvanule 3 vrste "mlečnih" veganskih čokolada, i možete već pretpostaviti - njihova cena je i do 4 puta veća nego cena obične mlečne čokolade.

A.K.A. grašak, kukuruz i karfiol kompresovani u nešto što bi trebalo da imitira burger. Proizvođače čak i nije sramota da tako nešto nazovu burger, a da to niti ima ukus, niti teksturu, niti nutritivnu vrednost kao konvencionalni burger, a pritom im je cena ista ili čak i viša.

Svakako bi trebalo da se uvozi više veganskih proizvoda, ako ih već sami ne proizvodimo. "U Grčkoj se takve stvari prodaju u prodavnicama koje izgledaju kao nešto što bi naše zdrave hrane volele da budu kad porastu, a u ponudi su razne veganske zamrznute stvari, kao što su burgeri, pice, mleveno meso, falafeli… Ovde je samim tim verovatno teže restoranima koji hoće da se bave veganskom hranom, jer neke stvari koje bi inače samo kupili moraju da prave sami", kaže mi Nikoleta.

"Ljudi moraju da shvate da vegansko ne znači samo sirovo i zdravo, i da jebeno hoćemo čokoladnu tortu punu šećera i teškog krema, sa četiri kore sa orasima, a ne kuglice od izblendanih urmi, badema i banana", objašnjava mi sestra. Ponovo, nije kao da vegani traže luksuz - jako je slab i izbor osnovnih veganskih namirnica u prodavnicama i pekarama, kao što su tofu, jogurti i zamene za meso i mlečne proizvode, a sve je to neophodno kako bi veganstvo moglo biti ne samo moralno ispravno, veći zdravo po pojedinca koji se pridržava ovakve ishrane.

Ovo je možda i problem od najveće važnosti, koji pod hitno mora biti ozbiljno shvaćen. Jako je malo stručnjaka u zdravstvu (uključujući i nutricioniste) koji su kvalitetno informisani o veganskoj ishrani. Mnogi nalazi potvrđuju da je celovita biljna ishrana pogodna i bezbedna za sva životna doba čoveka (osim odojčadi koja moraju da grade imunitet majčinim mlekom), ali medicinski radnici u Srbiji često nemaju znanje o tome, niti ih interesuje da ga nadograđuju, te pacijenti u bolnicama nemaju opciju da jedu nutritivno zadovoljavajuću vegansku hranu.

Isti princip važi za studente, koji u menzama uopšte nemaju izbor, što između ostalog, studentima iz unutrašnjosti koji već imaju velike troškove pravi ogroman problem.