Nove komšije

Kako su mi knjige pomogle da pobegnem od užasa rata

Kako sam počela da čitam, vrištanje i sirene utihnuli su u pozadini.

pisao Mia Z.
29 Maj 2017, 7:00am

Illustracija: Ana Jaks

Ovaj tekst je deo našeg serijala Nove komšije, u kojem mlade izbeglice širom Evrope gostuju kao urednici VICE.com. Pročitajte poruku urednice ovde.

--------

Mira M. Zarur ima 18 godina i dolazi iz Homsa u Siriji. Trenutno živi u Barseloni, u Španiji.

Bilo je jutro jednog ponedeljka 2011. godine kada se moj život iz korena promenio. Imala sam 12 godina i krenula sam u školu sa drugaricom kada je započelo bombardovanje. Moja prijateljica i ja smo pobegle da spasemo život, nazad do moje kuće. Bila sam u šoku i bila sam sama – mama je bila na poslu, a sestre na fakultetu. Bila sam izbezumljena od straha i želela sam da zaboravim sve što sam videla i u panici odlučila da počnem da čitam knjigu. Kliktala sam neko vreme po internetu dok nisam našla jednu sa naslovom Nepokoren. Nisam volela mnogo knjige u ono vreme, ali čim sam počela da čitam, osetila sam kako sam se smirila, a glasovi, vrištanje i sirene utihnuli su u pozadini. Bilo je to nešto na šta sam stvarno mogla da se usredsredim i mnogo mi se dopalo. Čitanje je postalo moj način da pobegnem od užasa koji se događao oko mene.

Nepokoren je dokumentarna knjiga o poručniku Luisu Zamperiniju, čiji je avion tokom Drugog svetskog rata pao u Pacifik. Dok je nedeljama, plutao na moru, morao je da lovi ptice i ribe da bi preživeo. Čitanje ove knjige prizvalo mi je uspomene na poznate ljude koji su se mučili da dođu do hrane. Naročito moj rođak, koji je jeo lišće sa drveća i insekte kad nije bilo hrane u njegovom kraju grada. Pomislila sam na svoju majku i sestre – šta ako jednog dana ne budemo imali šta da jedemo? Šta ćemo da radimo kako bismo preživeli?

Sa prozora kuće, gledala sam kako policija odvodi ljude i nisam mogla ništa da uradim.

Kad je Zamperini konačno stigao na kopno posle 47 dana, zarobljen je i odveden u japanski zatvor. Tamo je dve godine nemilosrdno batinan i mučen. Pročitavši to, setila sam se zarobljenika u Siriji, koje takođe tuku i muče. Imala sam mnogo prijatelja i članova porodice u zatvoru – nekolicina je uspela da pobegne, drugi su umrli tamo. Na sreću, Luisova priča ima srećan završetak – njegova strana je dobila rat i on se oženio sa svojom devojkom. U svakoj novoj knjizi koju čitam, jedva čekam srećan završetak.

Čitavo vreme dok sam bila u ovom ratu, nisam prestajala da čitam. Čitala sam Ljubav u doba kolere Gabrijela Garsije Markesa. To je priča o Fermini i Florentinu, koji se zaljube jedno u drugo mladi, ali zasnivaju brak tek pod stare dane. Još se sećam trenutka kad sam pročitala deo u kom Ferminin otac zabranjuje ćerki da viđa svoju ljubav Florentina i seli je u drugi grad. Ona je odsečena od svog doma, kao drvo koje je posečeno i otpremljeno kao drvo za potpalu. Tako sam se i ja osećala kad sam bila primorana da napustim Siriju.

To me je podsetilo i na vreme dok sam još bila u Siriji, kad sam prestala da govorim sa najboljom prijateljicom. Ona i njena porodica su podržavali predsednika, dok je moja bila protiv njega. Često smo se svađale oko toga, a na kraju smo prestale da govorimo.

Da budem sasvim iskrena – nisam završila tu knjigu. Nisam mogla da podnesem pomisao na dvoje ljudi koji se vole, a više se ne viđaju bez jakog razloga.

________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film Duhovi Alepa

_____________________________________________________________________________________________________

Kad sam stigla u Barselonu, ni tad nisam prestala da čitam. Dokopala sam se knjige po imenu Colonia Dignidad, koja govori o jednom paru, Leni i Danijelu. U jednom delu knjige, policija stiže na protest i počinje da mlati ljude i puca u njih – to me je podsetilo na početak revolucije u Siriji, kad je policija – predsednikova vojska – ubijala i hapsila ljude na protestima, samo zato što su iskazivali šta misle, iskazivali svoju mržnju prema predsedniku. U knjizi su pred svima uhapsili Danijela – a niko nije mogao ništa da uradi. Nisu imali moć, kao što mi nismo imali moć.

Sa prozora kuće, gledala sam kako policija odvodi ljude i nisam mogla ništa da uradim. Kad su ubacivani u policijska kola, znala sam šta ih posle čeka. Mi smo odrastali uplašeni – uplašeni da iskazujemo sopstvene misli, uplašeni od svega. Nismo mogli da glasamo protiv našeg predsednika, nismo smeli da govorimo ništa loše protiv njega.

Devojka u ratu Sare Nović prva je knjiga koju sam pročitala a da je izravno govorila o ratu. Njena glavna junakinja je devojka iz Hrvatske, Ana Jurić, koja je imala 10 godina kad je izbio građanski rat u Jugoslaviji. Mogu da se poistovetim sa njenom ispovesti o jezivim događajima kojima je prisustvovala, i šta je radila da bi preživela i ostala normalna. Naročito kad piše: "U Hrvatskoj, život za vreme rata značio je gubitak kontrole, rat se uvukao u svaku misao i pokret, čak i dok ste spavali."

I ljudi u Siriji su izgubili kontrolu. Ana je imala 10 godina kad je izbio rat, ja sam imala 11 kad je započeo moj. Ona je pobegla u Sjedinjene Države da bi započela normalan život, morala je da se ponaša normalno u društvu ljudi – čak i nakon svega čemu je prisustvovala. Ja sam morala da proživim isto to i bila je to najteža stvar koju sam u životu uradila. Ponekad se osećam kao glumica koja govori ljudima da je s njom sve u redu – na primer: "U redu je, ne mislim ni na šta, mislim samo na domaći zadatak." Ponašam se normalno kad čujem kako leti avion dok sam na času u školi, pretvaram se da se na tresem ispod klupe.

Veoma se plašim aviona. Sećam se kad su avioni nadletali Homs, bombardovali kuće, rešetali ljude. Plašim se svakog dana kad vidim policajce na ulici Barselone, zato što se sećam kad sam gledala kako policija tuče moje komšije. Sećam se glasova, zvukova, u školi, kod kuće, na ulici, svuda. Znajući da sam kao Ana ne pomaže mi da to prođe, ali mi pomaže kad znam da nisam jedina.

* Ime autorke je promenjeno zbog bezbednosnih razloga

Potpišite UNHCR peticiju koja poziva vlade da obezbede sigurnu budućnost za sve izbeglice ovde .

Ovde možete da uplatite donaciju Casa Nostra Casa Vostra, katalonskoj dobrotvornoj organizaciji koja pomaže izbeglicama u ovoj oblasti.

Ilustracija Ana Jaks