Ovaj tekst je deo našeg serijala Nove komšije, u kojem mlade izbeglice širom Evrope gostuju kao urednici VICE.com. Pročitajte poruku urednice ovde.---Helal al Barini ima 21 godinu i rođen je u Homsu, u Siriji. Izbegao je u Jordan 2012. godine, a u Englesku je stigao u februaru 2016. godine.Ja sam izbeglica, ali sam i fudbaler. U ovom trenutku igram za Bilston Taun – tim čije je sedište blizu Birmingema u kom živim. Ja sam vezni igrač i mogu da igram na oba krila ili iza napadača. Neki moji saigrači me zovu 'Kutinjo', zato što negujem isti stil kao i on – mogu da dajem golove, ali se uglavnom usredsređujem na stvaranje šansi i često asistiram.
Reklame
San mi je bio da igram u Engleskoj još otkako sam bio dete – mislim da je Premijer liga najjača liga na svetu. Navijam za Liverpul, ali bih voleo da igram profesionalno za bilo koji klub ovde. Igrao bih za svakog ko mi da šansu.Potičem iz Homsa. Moj brat i ja smo pobegli od rata u Siriji 2012. godine – moji roditelji su želeli da napustimo svoju porodicu i sklonimo se od nasilja i borbi. U to vreme sam igrao za Al-Karamah, jedan od najjačih klubova u zemlji i jedan od najjačih sportskih klubova u Aziji. Prvi put sam postao član Al-Karamaha sa sedam godina i završio igrajući za njihov tim igrača ispod 17 godina. Pre nego što sam napustio Siriju, čak sam bio proglašen najboljim igračem u kategoriji ispod 17 godina. Život je bio lep pre nego što je izbio rat. Bilo nam je teško da napustimo zemlju, ali rat je uništio sve što smo voleli, sve što smo poznavali. Bilo je opasno čak samo prošetati se ulicom.
Helal, koji igra za Bilston Taun, zagreva se pre utakmice protiv Vulverhepmton Kežualsa. Sve fotografije: Simon Hadley.Kad smo otišli, imao sam 16 godina, a moj brat 18. Ušli smo u autobus za Aman u Jordanu zato što je moj brat imao prijatelja koji je tamo živeo. Proveli smo četiri godine u Amanu – jeli smo, spavali, živeli zajedno u istoj sobi. Posao mi je bio da kuvam kafu i radio sam mnogo u pokušaju da uštedim, ali sve u Jordanu bilo je veoma skupo. Nikad nismo imali novca, bilo nam je mnogo teško. Svaki dan sam išao da vežbam u teretanu; da bih uštedeo novac, pešačio sam do tamo 12 kilometara.
Reklame
Prva dva ili tri meseca samo sam trenirao sam, ali onda je Al-Faisali, jedan od najvećih klubova u Jordanu, organizovao probu za nove igrače. Posle prvog treninga, pozvali su me da se učlanim u klub, što sam i uradio. Dok sam igrao za njih, sirijska reprezentacija tražila je od mene da im se pridružim, ali sam im rekao da ne mogu da se vratim u Siriju. Mogao bih da im se pridružim samo kad igraju u Jordanu ili Libanu. Na kraju sam odigrao dve utakmice za sirijski nacionalni tim protiv Libana.Dok smo igrali u Libanu, pozvao me je menadžer jednog od najistaknutijih sirijskih klubova i ponudio mi da potpišem ugovor za njih. Ponovo sam to morao da odbijem – već sam igrao za Al-Faisali u Jordanu, ali uglavnom zato što bi i to značilo da moram da se vratim u Siriju. U jednom trenutku sam se pridružio našoj sirijskoj reprezentaciji kad smo igrali na jednom takmičenju u Palestini, ali nam nije dozvoljeno da uđemo u zemlju zbog naših sirijskih pasoša. Tim se vratio za Siriju, a ja sam se vratio u Jordan. Igrao sam za Al-Faisali godinu i po dana, a posle za prvi tim Dar Al-Dave.Prošle godine su Ujedinjene nacije pomogle mojoj porodici da stigne u Englesku. Moji roditelji i mala sestra doputovali u Jordan da bi se sastali sa nama i zajedno smo leteli dovde. Moj otac je mehaničar, ali nije radio još od nedavnog srčanog udara. Moja majka je medicinska sestra, ali ni ona trenutno ne radi, jer ne govori dobro engleski. Oboje trenutno uče engleski. Moj brat studira kompjuterske nauke na Univerzitetu u Birmingem Sitiju, a moja sestra, koja ima 13 godina, ide u školu. Ja učim za drugi nivo kvalifikacija iz engleskog. Planiram da uradim pripremnu godinu za upis studija ili osnovni kurs za sportske trenere.
Reklame
Kad sam se preselio u Englesku, igrao sam za Kontinental Star, ali sam ih napustio da bih igrao za Bilston Taun. Pre nekoliko meseci dobio sam priliku da se pokažem pred Birmingem Sitijem. Moj socijalni radnik pri lokalnim vlastima ih je pozvao i rekao im da sam fudbaler, pa su me pozvali da treniram s njima. Uživao sam, a i oni su bili zadovoljni, ali mi nisu ponudili da potpišem za njih zato što su već angažovali igrače na istoj poziciji. Voleo bih da dobijem novu šansu u nekom velikom klubu – znam da mogu da se dokažem samo ako mi to omoguće.Iako je igra ista, igrati fudbal u Siriji veoma je drugačije nego igrati ga u Engleskoj. U Siriji, ako ste mlađi od 20 godina a trener vas voli, potpišete na pet godina i zarađujete oko 250 funti mesečno. Ne možete da odete pre isteka tog petogodišnjeg perioda i svi zarađuju isto. Kad sam stigao u Birmingem Siti, bio je to potpuno drugi svet. Trava, svlačionice, sve je bilo drugačije. U Siriji ne igramo na prirodnoj travi, već na 4G veštačkoj travi. Mislim da morate da budete malo brži i malo jači ako želite da igrate profesionalno u Engleskoj. Tamo odakle ja dolazim, nemamo igrače koji potpisuju ugovore vredne 10 miliona funti ili 25 miliona funti, mada imamo dobre igrače.
Zdravstveni i bezbednosni propisi su druga velika razlika između fudbala na Istoku i na Zapadu. Jednom, dok sam još igrao u Jordanu, igrač je umro tokom utakmice. Bio sam na terenu kad se to desilo – udario je glavu i progutao jezik, slično kao što se desilo Fernandu Toresu pre nekoliko meseci. Ali u našem slučaju, bolnička kola su stigla prekasno i nisu ponela kiseonik, što je značilo da igrač nije preživeo povredu.Ljudi ovde u Engleskoj bili su veoma prijateljski nastrojeni i predusretljivi prema meni i mojoj porodici, što veoma cenim – stekao sam mnogo prijatelja igrajući fudbal i studirajući ovde. Kad se sve sabere i oduzme, osećam se bezbedno, a to je sve što Sirijci traže – da žive negde gde je bezbedno, kao i svi drugi ljudi. Živimo u delu Birmingema po imenu Hendsvort, koji je veoma drugačiji od Sirije – i po jeziku i po kulturi. Ali svi nam pomažu. Kad sam prvi put došao ovamo, nisam uopšte govorio engleski. To se promenilo, sada mogu da pričam s ljudima.Rat u Siriji nam je sve uništio. Uništio je zgrade, uništio je snove. Nadam se da ću jednog dana moći da se vratim u Siriju, ali mislim da će proći mnogo vremena pre nego to budem u prilici. Iako se nadam da ću jednog dana tamo igrati fudbal, moja ambicija je da igram fudbal ovde i postanem profesionalni igrač u Engleskoj. Nadam se da ću dobiti šansu da ljudima pokažem šta umem.Potpišite UNHCR peticiju koja poziva vlade da obezbede sigurnu budućnost za sve izbeglice ovde .Ovde možete da uplatite donaciju za Refugee Action, dobrotvornu organizaciju koja pomaže izbeglicama u Velikoj Britaniji.