Film

Glumac Leon Lučev o tome šta mu "Teret" znači iz perspektive oca u filmu i van njega

Koristeći gostovanje glumca Leona Lučeva na Festivalu autorskog filma i jedno dragoceno poznanstvo, iskoristila sam priliku da ga bolje upoznam i sagledam dugoočekivani „Teret“ iz dvojake perspektive.

pisao Sara Radojković
25 Novembar 2018, 1:24pm

Autorka svih fotografija: Staša Bukumirović

Na konferenciji za novinare povodom filma „Teret“ a u okviru tekućeg Festivala autorskog filma, nekakva težina lebdi vazduhom. Za dugačkim stolom iznad koga se mikrofon šeta levo – desno sede reditelj filma Ognjen Glavonić i moderator na jednom kraju, a producenti filma Stefan Ivančić i Dragana Jovović na drugom. U njegvom centru je nosilac tereta Leon Lučev i jedan od njegovih glumačkih partnera, dugokosi tinejdžer Pavle Čemerkić. Leon koncentrisano gleda pred sobom. Ova konferecija za medije je još jedna u nizu koja se odigrala otkad je „Teret“ izašao pred ljude, ali je činjenica da se događa dan uoči beogradske premijere ipak čini drugačijom.

1543150564032-DSCF1933

„Teret“ je konačno došao kući, a kod kuće se o filmu pričalo kao o odbeglom sinu - niko ne zna šta je to što je radio od kad je otišao u svet, ali svako o njemu ima nekakav stav. Malo je onih koji su se pre etiketiranja zapitali šta o filmu uopšte govori činjenica da mu je bilo potrebno čak osam godina da se skupe sredstva te da od zamisli preraste u konkretno umetničko delo.

- Teret je film o čoveku koji ne zna šta je ono što prevozi, ali koji na tom putovanju saznaje istinu, a zatim i sa tom istinom odlazi kući. Zbog toga što sam u dokumentarcu „Dubina dva“ rekao više o samom događaju, „Teret“ je postao priča o tome šta jedna generacija ostavlja drugoj. Mi ne bismo izdržali ovako dugo da se nismo u sve uključili lično. Znao sam da moram da uključim sebe i svoje sećanje. Morao sam da razmišljam o svom ocu koji je bio u ratu u Hrvatskoj, o strahu koji sam osetio tokom bombarodvanja. Film je nastao kao sudar svih mojih sećanja i slika, kao i svega onog prećutanog i onog o čemu nam je bilo zabranjeno da govorimo - priča reditelj Ognjen Glavonić i načinje temu očeva i sinova koja će postati lajtmotiv celog dana a koji je žila kucavica filma.

1543150673450-DSCF1950
Leonov najstariji sin Ivan

Upravo preko takvog odnosa, ali i maestralnog načina na koji je ispričana jedna bolna priča, svi koji će to veče biti na premijeri shvatiće zašto je istina ono najvrednije što možemo kao generacija predati odnosno naslediti. Ma koliko to bilo teško sagledati u svoj specifičnosti sadašnjeg trenutka u kome se fikcija i realnost prepliću na potpuno pogrešne načine.

Ognjen tvrdi, a filmom koji je snimio i dokazuje, da je istina neuništiva u svojoj neporecivosti.

Moli Leona da ispriča situaciju koja se desila na snimanju, a Leon pristaje poput oca koji sinu ne može reći ne.

- Čovek je došao i pitao me da li mi radimo priču o belom kamionu, na šta smo mi rekli da. On je stao, gleda i kaže - ja sam ga tovario, kada sam utovario nogu devojčice u crvenoj čizmici, doživeo sam nervni slom i godinama sam se lečio od toga. A najgora stvar koja mi se dogodila posle svega je to što su mi govorili da to što sam video, nisam video. On je posle bio svedok na suđenjima koja su usledila. Ranjen je čovek dosta. Trebalo mu je puno vremena da dođe sebi mada ne znam ni da li je došao - priča Leon.

1543150817789-DSCF1900

Nešto kasnije, podstaknut konstatacijom iz publike, on govori o ljudima koji su doživeli iskustvo rata kao učesnici, o osećaju strašne izolacije, napuštenosti, iskorišćenosti, izmanipulisanosti, odbačenosti i ogromne usamljenosti kroz koju prolaze, o svim vidljivim i nevidljivim ranama koje nose. Govori da ga ta tema lično jako interesuje. Što zapravo ne čudi. Leon je preživeli učesnik rata. Leon je glumac. Leon je otac troje dece i jednog koje je tek na putu.

Leonovo najstarije dete sa njim igra u ovom važnom filmu. Njegovog osamnaestogodišnjeg sina Ivana Lučeva upoznajem kasnije tog dana.


Nakon što smo se Leon, Ivan, Leonova partnerka Jelena, fotografkinja i ja smestili u nešto skučeniji prostor jednog beogradskog restorana razgovor je otpočeo klasičnim blamiranjem koji svaki otac tinejdžera mora sprovesti nad svojim sinom kada se ovaj nalazi pred grupom nepoznatih ljudi.

1543150956923-DSCF1871

- Ivana sam video sinoć kada je izlazio i jutros kada je spavao. Ali danas sam u tri sata dobio mnogo dragu poruku. Izvini, slučajno sam prespavao presicu – citira ga Leon čemu se svi smejemo i tako probijamo led. Ivan milo i dobroćudno priznaje svoje „nedelo“ u koje upliće i Pavla, pošto mu je kolega, koji je za razliku od njega bio na presici, bio domaćin i vodič kroz noćni život Beograda. Pavla još „krivi“ za to što ga je na probama i snimanju učio kako se govori srpski i kako da savlada to tako teško tvrdo „č“ u reči upaljač, koji je važan predmet za radnju i doživljaj celog filma.

Ivan je oduvek zainteresovan za glumu ali mu je snimanje „Tereta“ bilo prvo glumačko iskustvo. Na moje, au prvo pa sa ćaletom Leon se nadovezuje – prvo pa sa ćaletom a još mu je u filmu ćale i ćale.

1543151060322-DSCF1954

Pitam Leona kako se oseća nakon ne znam koje po redu „presice“ i da li se polako odaljavaju od filma na šta on govori da je film još uvek aktuelan u svakom smislu ali da osećaju kao da se sa Beogradom jedan krug i jedna celina zatvaraju. Priznaje da nisu znali šta da očekuju u Beogradu ali da misli da je sve prošlo super, jer u svakom nastupu pa i na konferenciji Leon kao glumac pokušava pronaći istinitost tog trenutka.

A istinitost trenutka je ta da prisustvujemo retkoj situaciji u kojoj filmski i realni otac i sin sede jedan naspram drugog. Leon podbada Ivana u vezi sa njegovim spremanjem za upisivanje glume na zagrebačkoj akademiji. Pitam Ivana da li mu činjenica da je prvi film u kome je igrao završio u Kanu predstavlja neku vrstu tereta, ali on govori kako je čuo da stvari na prijemnom više ne funkcionišu tako.

- Rekao mi je nakon neke premijere filma da ne zna kako će mi nadalje biti u njegovoj senci – podseća na njegove reči kroz smeh Leon.

1543151204734-DSCF1880

Ja zatim pitam ono što se sve vreme nameće samo od sebe – kako im je bilo da snimaju film zajedno. Leon ga opet začikava kako je u završnom i najtežem monologu u jednom od tejkova zaboravio da kaže ključnu rečenicu. Ali nakon malo šale Leon postaje ozbiljan.

- Ivić ne znam koliko si svestan šta si uradio i koliko je to bilo teško? Mislim da nije svesan, priznajem da sam mu ja nabio ogroma pritisak za taj film. Je l' sam ti nabio pritisak? - pita Leon direktno sina.

1543151310817-DSCF1958

- Pa ne baš. Mislim ti si meni svašta pričao i slušao sam te ja, ali na kraju nisam mislio o tome. - opet je iskren Ivan. Leon dodatno objašnjava kako mu je nabijao pritisak u smislu da mora da shvati da je u pitanju ozbiljna stvar, da imaju jako malo vremena zbog finansija, što je Ivan vrlo profesionalno samo isfiltrirao baveći se svojim poslom i radom sa rediteljem.

Pitam Leona da li je on osećao pritisak, ili ga je „Teret“ na neki način njega rasteretio?

- Teret me je suočio sa nekim stvarima od kojih ja bežim ali mi je dao i snagu. Stavio me je u poziciju koja je moja i nije moja, ali imam potrebu da se njome bavim i da tu poziciju zadržim tokom promocije filma. Užasno mi je bitan i vredan film. Jako mi je važno da Ivan igra u njemu i bio mi je bitan moj i njegov odnos u toku snimanja. Na to gledam i kao na fazu njegovog odrastanja, jer to je prvi put da je Ivan, za mene makar, Ivane ti me ispravi ako grešim, preuzeo svoju odgovornost. I odlično je sve uradio, mada ne znam šta on misli. Kako je tebi bilo? - prebacuje Leon loptu na sina.

1543151474832-DSCF1876

- Pa ja sam mislio da sam ga užasno napravio, ali nakon što sam šesti put pogledao film mislim da je ipak dobro - opet iznenađuje Ivan, a Leon komentariše kako se i njemu dešava da mora nekoliko puta gledati film i preživaljvati ga iznova i iznova kako bi zapravo prestao da gleda sebe i krenuo da gleda film.

Budući da Ivana sve ozbiljnije shvatam kao kolegu glumca jer su mu odgovori iako jednostavni vrlo precizni i tačni pitam ga kako je izgledao njegov proces za pripremanje filma.

- Pa ne znam, ja sam došao spreman sa naučenim tekstom, ali tek kad sam video kako izgleda snimanje, i tek kada sam čuo tatu kako govori svoj tekst, tek sam onda zaista osetio celu stvar - priča mi.

Nakon što mi govori da je ta prva premijera ikad koja mu se desila u Kanu bila genijalna, pitam ga da li se njegov život nakon filma na bilo koji način promenio.

- Zbog filma se u mom životu baš ništa nije promenilo. Osim samog pogleda na tu temu. Mislim da ja to možda još ne mogu sve da shvatim, koliko je to ono... – govori i pravi pauzu. Kao da se nad tom temom za sekundu iznova pomalo zamislio. U tom jednom trenu jasno mogu videti ozbiljnog čoveka koji će Ivan, koji sada mangupski sme zapaliti cigaru pred ocem, vrlo brzo postati.


Nekoliko sati kasnije svi se nalazimo u zajedništvu gužve ispred ulaza u bioskopsku salu Kombank dvorane. Atmosfera je dinamična i vedra, čini se da se svako sa svakim zna a akteri, autor i delovi ekipe filma raštrkani su među publikom.

1543151557403-DSCF1979

Mi publika još uvek ne znamo šta nas zapravo čeka, jer stvar je u tome što je „Teret“ film o kome se jako teško govori i o kome se dosledno još teže piše. On prosto mora da se doživi i preživi. Neizgovoreno a naznačeno gradira u filmu zajedno sa osećajem težine u stomaku sve dok na kraju istina ne odjekne jako kao nezaustavljivi eho, kao aplauz preplavljenih gledalaca koji se glasno prolomio salom.

1543151676419-DSCF1990

Čini mi se da nije bilo stajaćih ovacija jer niko nije imao snage da ustane nakon putovanja koje su prošli zajedno sa glavnim junakom. Publika je samlevena dok joj se jedna filmska porodica klanja na bini i hteli oni to ili ne, predaju joj vatru istine, kao upaljač koji ide iz ruke u ruku. Na publici je da odluči šta će sa tim plamenom uraditi i šta je ono što će preneti narednim generacijama. A kako junak Pavla Čemerkića izgovara – teško je samo dok ne napraviš odluku.

1543151753853-DSCF2004

Film „Teret“ će se nakon Festivala autorskog filma naći u regularnoj bioskopskoj distribuciji.

Tagged:
festival autorskog filma
teret
Leon Lučev
Ognjen Glavonić