Reklame
тело

"Fat Blokes" ekipa priča kakav je život krupnih tipova

Ekipa novog “zamalo plesnog” šoua, “Fat Blokes”, razgovarala je sa nama o svojim iskustvima.

pisao Michael Segalov; fotografije Alexander McBride Wilson
07 Novembar 2018, 10:40am

Ekipa 'Fat Blokes' 

Fat Blokes je novi šou umetnika Skotija, koji spaja pet debelih muškaraca koji govore o tome kako je biti debeo. “Zamalo plesni” šou istražuje kakav odnos svaki od članova ekipe ima prema svom telu, kako i kakva su njihova iskustva povezana sa hranom, seksualnošću, klasom, rasom, nasiljem i srećom.

“Želeo sam da napravim ovaj šou jer sam želeo da istražim šta se dešava kada spojimo zajedno grupu debelih ljudi, i kada damo publici ono što želi”, objašnjava Skoti. “Svi želite da se debeli ljudi znoje i vežbaju. U Fat Blokes, mi radimo upravo to, ali u zamenu za to da za uzvrat slušate naša iskustva.”

Razgovarao sam sa ekipom koja snima Fat Blokes o tome kako je živeti život u njihovoj koži.

Džiz, 29

1541423004448-Fat-Blokes-04

Kada sam bio tinejdžer, konstantno sam bio debeo, i osećao sam se užasno zbog toga. Uvek sanjariš o tome da imaš savršeno telo i savršen život. Onda sam izgubio dosta kilograma jako brzo i i dalje sam se osećao kao da sam ogroman. Onda sam počeo ponovo da dobijam kilograme. Osećao sam se užasno.

Primetio sam da su ljudi sa kojima sam radio odnosili prema meni snishodljivo – mesec dana bismo radili Fringe Festival u Edinburgu, gde moraš da hodaš puno i radiš naporno, i izgubio bih kilograme. Onda bi počeli komentari: “Stvarno si smršao, izgledaš sjajno!” – a ja sam se već osećao sjajno. Jeo bih salatu, jer volim salate, i neko bi došao i rekao “Vau, ti stvarno hraniš zdravo danas”. To je počelo ozbiljno da me smara. A onda sam pre četiri godine samo pomislio “Jebeš to, biću debeo i srećan.”

Polako sam počeo da percipiram sebe kao zgodnog. Kao da sam se ponovo zaljubljivao u sebe. Postao sam osoba koja sam uvek bio, ali nisam bio u mogućnosti da pokažem to svetu. Debeo je samo pridev – ne postoji ništa loše vezano za to. Postoji samo otrov koji drugi ljudi dodaju u ovaj koncept. A to je samo njihov problem. Uvredljivo je i naporno raspravljati o tome: da li su naša tela dobra ili loša? Uvek je ovako: mora da imaš problem, stoga treba da se menjaš. To nije čak ni mikroagresija, zapravo je vrlo nasilna stvar – mejnstrim poruka koju samo tvoje postojanje šalje je da si štetan, odvratan i da treba da se promeniš.

Sem, 27

1541423057153-Fat-Blokes-03

Ne mogu tačno da se setim pre koliko godina se to desilo, ali u Sohou sam se uvek osećao kao da me neko posmatra. Hodao sam ulicom kada je jedan čovek rekao nešto poput “Ti debelo sranje, treba da posetiš teretanu.” Bio sam dobro raspoložen, pa sam odlučio da mu se suprotstavim na vrlo opušten način i da mu objasnim zašto to što je rekao nije okej. Bio je prosto odvratan, tako da sam odšetao od njega. Dok sam to radio, on je uzeo čašu šampanjca i gađao me u potiljak. I sve to zato što sam bio debeo. Skoro kao da je bio uvređen jer nisam hodao okolo pognute glave, noseći svoju kesu iz šopinga, depresivan i jecajući.

O tome se radi – ne radi se zaista o debljini, radi se o osobi koja pokušava da upravlja svojim telom. Zbog čega bilo ko misli da ima pravo da komentariše telo druge osobe? Zašto debeli ljudi moraju da se susreću sa ovakvim nasiljem?

Opisao bih sebe kao debelog. Uvek postoji neko ko će reći “Ne, nisi debeo!”, i onda ja moram da kažem nešto poput “Ja sam muškarac sa sisama. Srećo, definitivno sam debeo.” To je snishodljivo. Uvek sam bio okej sa time da kažem za sebe da sam debeo, iako nisam bio okej sa time što sam debeo. Nije me činilo srećnim. Moje samopoštovanje je oscilovalo. U jednom trenutku bih bio okej sa svojim izgledom, a već u sledećem bih se osećao veoma neprijatno.

Držao sam dijete, sve do prošle godine. Onda sam odlučio da se više neću potresati zbog toga. Sve sam povezivao sa gubljenjem kilograma, i tada bih bio srećan; onda ću raditi ovo ili ono. Nešto je kliknulo u meni – odlučio sam da prestanem da pokušavam da promenim, i prihvatio sam svoje telo takvo kakvo je.

Asad, 31

1541423085152-Fat-Blokes-01

Prvi put sam shvatio da sam debeo na časovima plivanja u školi. Imao sam oko 12 godina. Oduvek sam znao da sam krupniji, ali sam tek u kupaćem doživeo da me zadirkuju zbog toga. Skinuo sam majicu i shvatio da se ne osećam udobno. To je definitivno bio prvi put.

Još uvek se ne osećam prijatno da sebe nazovem debelim –kada kažem ljudima naziv šoua, uvek se pomalo trznem. To je povezanost sa svetom. Obično kada koristim reč debeo, ljudi se zakikoću ili kažu, “Pa, barem nisi debeo-debeo?”, onda moram da pitam šta im je tu smešno; i šta misle kad kažu “debeo-debeo”.

Privlače me debeli ljudi, ali na sebi to mrzim. Odrastao sam sa idealom da treba da budem mršaviji, ali me nikada nisu privlačili mršavi ljudi. Kada pogledam u ogledalo, ne mislim da izgledam sjajno, ali kada pogledam svog supruga mislim da je zgodan – a on je još krupniji od mene. Zbunjujuće je. Moram tu još puno da otpakujem.

I dalje želim da ne budem debeo, da budem iskren. Ali mi je ovaj šou dao potpuno drugačiju perspektivu; video sam mnoge ljude koji su debeli i srećni, debeli i spremni za borbu. I dalje se borim sa time, i dalje ne želim da budem dabeo.

Skoti, 33

1541423104683-Fat-Blokes-05

Razmišljam o debljini kao o starenju i starosti: ako prihvatiš to, svi koji te vole će pokušati da te ubede u suprotno. Ljudi koji te ne gotive će probati da te ubede da si dupo veći nego što jesi. Kada si debeo, postaješ javno vlasništvo – ljudi vole da dođu i kažu ti šta misle o tvojoj ishrani, odeći ili mestu koje zauzimaš.

Jednom sam bio na stanici u Justonu, i grupa od deset momaka je počela da mi dovikuje “debeli pederu”; drugi put, kamion se skrenu na pločnik na kome sam stajao, a ljudi koji su bili u njemu dovikivali su uvrede. Svi ovi incidenti dešavali su se dok sam bio sam.


Pogledaj i:


Prajmtajm TV je posvećena rešavanju naših problema ili našem izlečenju, ali dok to rade, producenti stavljaju debele ljude jedne protiv drugih, predstavljajući nas kao gubitnike ili izgubljene slučajeve koje treba spasiti. Britain’s Biggest Loser, Embarrassing Fat Bodies. Debeli ljudi su uvek obezglavljeni u vestima, prikazuje se samo središnji deo našeg trupa. Mi smo epidemija, kriza, tempirana bomba. Teško da je uopšte čudo to što me ljudi smatraju neprijateljem.

Ovaj šou nije o nasilnom hranjenju svinja pitama i o pričanju kako su debeli. Ne tražim od ljudi da naprasno prihvate moje telo – to se ne može postići. Pitam ljude da li smatraju da je u redu količina nasilja i zlostavljanja koje debeli ljudi na dnevnoj bazi proživljavaju samo zato što su debeli.

Džo, 32

1541423135442-Fat-Blokes-02

Dosta mi je toga da mi ljudi neprekidno govore koliko sam hrabar samo zbog činjenice da postojim u sopstvenom telu. Uvek se na jako uznemirujući način govori o tome kako je “dobro” i “hrabro” to što prosto nisi posramljen sve vreme. Ja sam go-go igrač, tako da ovakve izjave često čujem. Mislim da je presmešno to što sam plesač – i dalje ne mogu da poverujem u to. Ipak, i dalje to nije konstantan osećaj ponosa. U pitanju je mešavina euforije i disforije; ponekad se osećam jebeno zgodno, a ponekad samo sjebano.

Debljina i klasa su povezane. Radnička klasa ljudi je demonizovana zbog debljine, i to je usađeno duboko u stereotipe o ljudima iz radničke klase. Mi smo lenji, neobrazovani i nemamo kontrolu. Na TV-u se uvek eksploatiše i ponižava radnička klasa. Hrana koja nam je dostupna je uvek predmet posmatranja. Hrana koju srednja klasa jede goji, ljudi se uvek zakače za pohovanu piletinu sa sosevima.

Najdžela Loson i dalje kuva najmasniju hranu, ali to nije nešto čega se treba stideti, zar ne? Odjebite. Zašto je u redu da Najdžela ima taj presmešan segment emisije gde pustoši frižider noću, ali kada radnička klasa radi isto to? Onda je odvratno.

@MikeSegalov

Tagged:
Debljina
Psihologija
Gojaznost
Muškarci