Mračna istina koja se krija iza naše opsesije brigom o sebi

Prethodno objavljeno na Toniku.

Ova priča objavljena je u VICE Magazinu izdanje Burnout and Escapism. Kliknite OVDE da se pretplatite.

Znala je da je sve ponovo počelo. Deceniju ranije, sa dvadesetak godina joj je bila postavljena dijagnoza depresije, pa je umela da prepozna znake tog poremećaja: loš san, povlačenje iz društva, nagli napadi plača. Ovo puta je depresija došla u paketu sa anksioznošću u obliku intenzivnih napada panike.

Baba se našla na listi za čekanje kod specijaliste u NHS, sistemu državnog zdravstva koji je na snazi u UK, jer joj zdravstveno osiguranje preko firme nije pokrivalo psihičke probleme. Dok je čekala, okrenula se samostalnom lečenju.

Čitala je knjige o anksiozno-depresivnim poremećajima, slušala podkaste na tu temu, i sledila savete koje su joj dali. Čula je da fizički napor leči anksioznost, pa je počela da trči jednom nedeljno. Na nagovor sestre, skinula je meditacionu aplikaciju. Pokušala je da vodi dnevnik misli koje su je opterećivale, ali u nadiru depresije obično nije bila sposobna ni da uzme olovku u ruke. Osnovni problemi – „samoprezir, krivica, pritisak, sumnja”, kako ih sama opisuje – ostali su netaknuti.

Babina priča dobro ilustruje dva srodna trenda: nesposobnost državnog zdravstva da odgovori na krizu duševnog zdravlja kod mladih osoba, i razvoj industrije koja prodaje puko obećanje duševnog zdravlja inspirativnim porukama kakvima se inače reklamiraju luksuzni proizvodi.

Procene kažu da se u 2016. godini anksioznost javila kod 275 miliona ljudi širom sveta, a depresija kod 268 miliona. Iste godine, National Institute of Health navodi da je 16.2 miliona Amerikanaca od 18 do 25 godina starosti iskusilo bar jedan ozbiljan napad depresije. I sama doprinosim ovoj statistici; celog života me je mučila i zbunjivala anksioznost, da bi mi u 26 godini utvrdili opsesivno-kompulzivni poremećaj.

Kriza nije samo dijagnostička; akutni su nedostaci odgovarajućih terapija. Po podacima za 2017. godinu neprofitne organizacije Mental Health America, 56.5% duševno obolelih Amerikanaca ne leči ove probleme, kao ni 64.1% mladih hronično depresivnih Amerikanaca.

Ovi rastući psihički problemi sa izrodili su jedno trendi, instagramsko rešenje: samostalno lečenje. Mi mladi, izloženi ovim poremećajima u nezapamćeno velikom broju, prinuđeni smo da se staramo sami o sebi uzdajući se u hešteg #selfcare.

Self-care je nebulozno ime za aktivnosti koja se mogu svesti na jednostavnu definiciju: samostalno lečenje. I to ne više samo meditacijom ili vođenjem dnevnika; sve na svetu može biti #selfcare. Jesti umereno ili preterano; samovati ili družiti se; vežbati ili odmarati; zapustiti se ili otići na manikir.

Trenutno na Instagramu postoji 9.5 miliona postova sa odrednicom #selfcare, što je za nekoliko stotina hiljada više nego kad sam počela da se bavim ovom temom. Razvili smo čitavo tržište za podaju artikala kojima se samo zarađuje na našoj muci: self-care šminka, self-care manikir, self-care maske za lice, self-care masaže, self-care detoks čajevi. Takođe, New Yorker ističe da se sada mogu kupiti rokovnici za self-care, kao i “privremene self-care tetovaže u obliku flastera sa porukama tipa sve će ovo proći, ili ja sam sebi dovoljna.”

Ove aktivnosti i ovi proizvodi nisu štetni sami po sebi. Svaki život trebalo bi da sadrži vreme za opuštanje, vreme provedeno sa dragim osobama, i vreme za vežbu. Ali kompanije nude konkretno #selfcare, mame nas zdravstvenim uslugama koje nam akutno nedostaju. Baba je sa vremenom shvatila da se anksioznost ne može lečiti ni gelom za tuširanje ni aplikacijom za meditaciju; opasna je zabluda misliti da može.

Da živimo u svetu u kom nam je dostupno pravo lečenje, da li bi nas samostalno lečenje toliko mamilo? Da li je #selfcare simbol generacije koja želi da bude sama sebi dovoljna, ili znak da nas je društvo izneverilo?

Dok je vežbala, trebalo je da naglas izgovara inspirativne poruke. Pričalo se o „samostalnom lečenju” i „pozitivnom razmišljanju.” Petržela je kao istoričarka i sociolog bila zabrinuta.

„Nudio se stav po kom će mi problemi nestati ako budem sebe ubedila da sam srećna, ako budem pozitivno razmišljala, ako budem radila serije od po deset sklekova više. Ovo je opasna ideologija, imajući kolike je sistemske probleme potpuno nemoguće rešiti na taj način.”

To je bio samo nagoveštaj današnjeg individualističkog velnes trenda. Uz samostalno lečenje, nudi nam se čista ishrana, zdravo življenje, #selflove, i fitnes termini od 30 dolara po satu. U paketu, ovi uglađeni jahači apokalipse razaraju osnove društvenog ugovora; praktično sugerišu obolelima da bi trebalo da se uhvate za perčin i sami sebe izvuku iz blata. „Uprkos svim dokazima, insistira se da pozitivno razmišljanje vodi ka smislenom postojanju, iako nam planeta gori po nogama”, pisala je na ovu temu Lori Peni za Baffler 2016.

Ljudski je osećati potrebu da se razvijamo i unapređujemo – fensi fitnes režimima ili na druge načine – ali #selfcare pokret ne predstavlja samo to, tvrdi Karl Sederstrem sa Univerziteta u Stokholmu. „Treba se zapitati zašto je pojava ovog tipa postala toliko popularna baš danas”, kaže on. „Jednim delom to odražava fragmentaciju društva u kom živimo jer je solidarnosti sve manje. Snažna retorika individualizma podržava takozvano samostalno lečenje, što je posebno popularno u državama čije vlasti smatraju da bi bilo baš zgodno prepustiti privatnom sektoru staranje o zdravlju stanovništva.”

U SAD, po rezultatima JAMA istraživanja iz 2015., više od polovine psihički obolelih ljudi se ne leči, primarno zato što ne mogu da priušte lečenje. Ista organizacija utvrdila je da su 2009. i 2010. polise zdravstvenog osiguranja pokrivale usluge psihijatra u samo 55% slučajeva; ostale specijaliste pokrivaju u skoro 89 slučajeva. Korisnicima socijalnog državnog zdravstva ( Medicaid) je još teže: tek četrdeset odsto psihijatara prihvata plaćanje ovog tipa, navodi se u JAMA Psychiatry. Samo dermatolozi u manjem procentu priznaju Medicaid.

„Živimo u društvu čije strukture moći izuzetno lako definišu ko su obični ljudi i kako žive”, kaže Sederstrem. „U isto vreme, nismo spremni da to sebi priznamo. Želimo da verujemo u američki san, u fantaziju po kojoj je individua sposobna da se sama postara za sve, samostalnim lečenjem, pozitivnim razmišljanjem, sujeverjem, ili kojim već sredstvima.”

Pol Rajan je svojevremeno predložio da se građanima postavi uslov da nađu lajf kouča pre nego što dobiju socijalnu pomoć, kako bi im se „pomoglo da nađu put iz siromaštva u koje su zapali.”

Tužna je ironija da se popularnom samostalnom lečenju često okreću upravo aktivisti koje su institucije zanemarile – žene, rasne manjine, LGBTQ grupe. Ovo je nekada bio protest, način da se marginalizovanom telu i duhu pomogne. Kako kaže Odri Lord, „Čovek se o sebi stara ne da bi sebi ugađao, već da bi preživeo; to je oblik političkog delovanja.”

Sederstrem, ko-autor knjiga The Wellness Syndrome i Desperately Seeking Self-Improvement, i dalje podržava osnovnu premisu: treba voditi računa o sopstvenom duhu i telu. Ali komodifikacija ovog pristupa, marketinško plasiranje sjajnih i skupih verzija – koliko je to lečenje, a koliko je nešto drugo?

Petrželi je bilo neprijatno zbog stavova koje je na treningu slušala, ali u sebi se lomila: trening joj je prijao. Sa vremenom je i sama postala instruktorka. Vežba je bila odlična, a i psihički joj je koristila. Uprkos svim teorijskim manama, zdrava ishrana, joga, i meditacija zaista su imale praktične koristi.

„Potrebna nam je pristupačna zdravstvena zaštita, kao i slobodno vreme za jogu i meditaciju”, kaže ona. „Veoma su važne te metode. Intelektualnim kritičarima akademskog tipa moram da objašnjavam da joga nije glupost, ni opijum za mase, već terapija kakve nema dovoljno; od velnesa čovek može da ojača. Opet, kad pričam sa hipi velnes ekipom, objašnjavam da treba razgovarati o politici a ne samo o biljnom čaju.”

Pol Đonfrido iz neprofitne organizacije Mental Health America smatra da decenijama unazad ne pružamo pravu zdravstvenu zaštitu duševno obolelima. Otkako je počeo da se bavi javnim zdravstvom, postao je svestan koliko je ono nizak prioritet.

Đonfrido je 1978., sa 25 godina, ušao u zakonodavne komisije države Konektikat. Pošto je bio najmlađi, poverili su mu najmanje bitan sektor: zdravstvo. „Rekao sam im da ne bih time da se bavim, ali oni su odgovorili: niko to neće, znači tebi je zapalo.”

Četiri decenije kasnije, Đonfrido je još na istom zadatku. Mental Health America nudi anonimni onlajn skrining za česte poremećaje, od depresije i anksioznosti do post-traumatskog stresa i psihoze. Posle četiri godine koliko se ovim bavi, Đonfrido kaže da se dnevno testira oko 3,000 ljudi; velika većina beleži poremećaje umerenog do znatnog intenziteta. Oko dve trećine kaže da im je to prvo testiranje na psihičke poremećaje.

„Imamo veoma brojnu populaciju ljudi bez dijagnoze koji traže pomoć”, kaže on, ali to nije sve. Oko dve trećine ljudi koji prođu kroz skrining navode da imaju manje od 25 godina, a trećina ima od 11 do 17 godina. „Znači, imamo pretežno mlade ljude bez dijagnoze koji traže pomoć.”

Đonfrido kaže da većina ljudi traži uput za dalje konsultacije, informacije o poremećaju sa kojim se nose, savet od drugih obolelih, ali i metode za samostalno lečenje.

„Logična je ta četvrta stavka”, kaže on. „Ima smisla da ljudi koji ne mogu da nađu druge vrste pomoći žele da pokušaju sami sebi da pomognu. Svi znamo da se zdravlje može bar delimično sačuvati, nezavisno od osnovne bolesti, ali ne može se ljudima nametati obaveza da sebi postave dijagnozu i odrede terapiju.”

Đonfridov sin Tim pati od šizofrenije i kao punoletna osoba živi po ulicama San Franciska. On i supruga su više puta pokušali da sinu obezbede tretman, smeštaj, i podršku, ali bezuspešno. Nekoliko je institucija zakazalo na Timovom primeru; osiguranje, obrazovanje, medicina i policija.

„U pitanju je zdravstveni sistem na čijem sam stvaranju i sam radio”, pisao je Đonfrido za Health Affairs. „Sve počinje tako što ih zanemarimo u detinjstvu, a završava se tako što ih izolujemo kao odrasle.”

Koren problema leži u zdravstvu koje ne prilazi podjednako telesnom i duhovnom zdravlju. Medicaid sistem socijalnog zdravstva je uspostavljen šezdesetih godina prošlog veka, a tada je svesno iz zdravstvene zaštite bila isključena nega mladih ljudi u duševnim bolnicama, odnosno svakoj psihijatrijskoj ustanovi sa 16 i više kreveta, kako sistem ne bi preuzimao obavezu da doživotno izdržava hronično obolele.

U to vreme, finansiranje duševnih bolnica se izbegavalo „na osnovu poteškoća u definisanju poremećaja, manjka dokaza o efikasnosti terapije, visokoj ceni ove vrste brige, i nemogućnosti procene rizika”, pisao je Ričard Frenk sa Harvarda 2000. godine u analizi Medikejd i Mediker sistema osiguranja.

Smatralo se da je zdravstvene usluge na psihičkom planu teže kvantifikovati, kao i da su terapije bile neograničenog roka trajanja. „Sve se ovo navodilo kao motivacija za ukidanje pokrića ambulantnog lečenja”, ističe Frenk. „Čak i danas se ove tvrdnje iznose pred zakonodavnim organima.” Koncept leka za psihički problem teško je pojmiti; u psihijatriji nema slomljene kosti koja treba da zaraste, ili kancerogenih ćelija koje se moraju uništiti.

Pa ipak, 1996. je Kongres izglasao Uredbu o ravnopravnosti duševnog zdravlja, koja je trebalo da izjednači status fizičkog i psihičkog zdravstva. Kongres je isto uradio 2008. za probleme zavisnosti uredbom MHPAEA. Donošenjem Zakona o pristupačnom zdravstvu (ACA) 2014. godine, smatralo se da će sve polise zdravstvenog osiguranja početi da ravnopravno tretiraju sve ove probleme.

Ipak, rupe u zakonu učinile su ove mere neefikasnim u praksi. Osiguravajuća društva zadaju broj poseta psihijatru, često 20., posle kojih imaju pravo da sprovedu evaluaciju i procene da li je pacijentu zaista potrebna dalja terapija, što dodatno komplikuje stvari. U jednoj istrazi, ustanovljeno je da čak 25% paketa osiguranja u ponudi ne zadovoljava MHPAEA standarde, a istraživanja iz 2015 pokazala su da je dvostruko veća šansa da polisa ne pokrije potrebe osiguranika ako se radi o duševnom umesto o telesnom zdravlju. Uprkos svim zakonima, osiguravajuća društva i dalje odbijaju da isplate adekvatne nadoknade za terapije duševno obolelih, prenosi Eplbaum, što samo motiviše zdravstvene ustanove da očnu da odbijaju osiguranike u startu.

Kompanije su 2015. plaćale usluge posvećene duševnom zdravlju 83% u odnosu na sumu odvojenu za telesno. U skoro polovini federalnih jedinica, razlika u platama terapeuta je 30 do 70 procenata manja na štetu psihijatrije. Istraživanje iz 2017. pokazalo je da za iste usluge psihijatri dobijaju 13% do 20% manje nadoknade od ostalih lekara. Zato mnogi terapeuti odbijaju da rade sa pacijentima koji plaćaju njihove usluge putem osiguranja. Istraživanje iz 2015. pokazuje da bihejvioralne terapije 4 do 6 puta češće privatno plaćaju sami pacijenti nego bilo koje druge usluge, uključujući i hirurške intervencije. Više od 20% pacijenata na osiguranju kaže da je teško nalazilo psihoterapeuta spremnog da ih primi.

Sve ovo ni federalni ni državni organi nisu spremni da regulišu. Ministarstvo rada je nadležno na planu privatnog zdravstvenog osiguranja, a Ministarstvo zdravlja nad javnim zdravstvenim sektorom; ova podela im otežava saradnju. Često su sami zaposleni ili njihovi poslodavci prinuđeni da pokreću procese protiv osiguravajućih društava koja ne poštuju zakone o ravnopravnosti zdravstvene zaštite — što za privatna lica nije nimalo lako.

Ovi sistemski problemi i finansijske razlike vode ka dodatnom, možda i težem problemu: sve je manje psihijatara i psihologa. U tri četvrtine američkih okruga ovih stručnjaka nema dovoljno, pre svega zbog problema sa zdravstvenim osiguranjem. Sve manje ljudi bira psihijatrijsku specijalizaciju, pa su osiguravajuća društva pod sve manjim pritiskom da ispune svoje obaveze i isplate usluge koje psihijatrija pruža pacijentima. Prosečna plata jednog psihijatra je među najnižima u medicini; studenti diplomiraju opterećeni kreditima i nisu u prilici da izaberu specijalizaciju od koje će manje zarađivati.

Eplbaum kaže da se brojne grupe bore za primenu zakona o ravnopravnoj zdravstvenoj zaštiti, a pred sudovima je nekoliko kolektivnih tužbi. U Njujorku je tužba protiv Excellus BlueCross BlueShield osiguranja pokrenula zvaničnu istragu koja je otkrila 64% više odbijenih zahteva za bihejvioralnu terapiju nego za bilo koju vrstu usluge. Iz BlueShield su bili prinuđeni da obaveste 3,300 odbijenih osiguranika da im pripada pravo na odštetu, koja može iznositi i do 9 miliona dolara.

Bilo je nade, kaže Eplbaum, da će biološke osnove psihičkih problema postati bolje poznate, pa će društvo prestati da potcenjuje duševno zdravlje u korist telesnog. Ali to se nije desilo. Odakle nam ova segregacija? Zbog zaostale stigme, birokratije, ili neprimenjivih zakona? Verovatno od svega pomalo. U svakom slučaju, pacijenti preplavljeni papirologijom i računima primorani su da se okrenu alternativnim vidovima lečenja, u koje spada #selfcare.

„Samostalno lečenje je OK za ljude koji su po blagim stresom, ili prosto žele da unaprede svoj kvalitet življenja”, kaže Eplbaum. „Ali ljudima kod kojih postoje konkretni simptomi izlečivih mentalnih poremećaja, ne bi se smela nametati obaveza da se postaraju sami za sebe; to oslobađa sistem odgovornosti koja se prebacuje na pojedinca u nevolji. Da su ti ljudi sposobni da reše svoje ozbiljne probleme, verovatno ih ne bi ni imali. Za veliki broj njih, stručna pomoć je od presudnog značaja na putu ka oporavku.”

Dugo sam bila ubeđena da neću moći da nađem posao u kancelarijskom okruženju jer bi mi stres bio nepodnošljiv. Imam opsesivne rituale oko čistoće, hrane, zdravlja, i načelno sam perfekcionista – opterećuje me pomisao da drugi gledaju šta radim i osuđuju me. Teško mi je da ostanem pribrana u društvu pedesetak zaposlenih; odlazim sa posla potpuno izmoždena, iako sam bila tek upola produktivna u poređenju sa poslom koji obavljam od kuće.

Jednom sam otišla na Kundalini jogu u društvu žena u belim turbanima, jer sam tražila neku vrstu meditacije koja će mi smiriti misli. Posle 45 minuta mantranja i disanja malo na jednu, malo na drugu nozdrvu, otišla sam kući besna zato što je instruktor rekao da će nam to disanje pomoći da izlečimo poremećaje u ishrani. Saosećala sam sa osobom zaista obolelom od ozbiljnog poremećaja ishrane – koji su inače vrlo visokog stepena smrtnosti – a nada se da će joj biti bolje ako stavi beli turban na glavu i ponavlja Sat Nam Wahe Guru.

Svoje mentalne probleme sam počela da ublažavam tek posle više godina terapije, tokom kojih sam nailazila na ist probleme sa kojima se suočavaju toliki mladi ljudi. Počela sam da tražim terapeuta dok sam još bila na roditeljskom zdravstvenom osiguranju, ali kad mi je to isteklo, terapeuti kod kojih sam želela da idem nisu bili pokriveni mojim privatnim osiguranjem. Svako viđenja naplaćivali su između 200 i 400 dolara. Kad sam potražila specijalistu za OCD, opcije su mi se još više suzile: jedna od stručnjaka rekla je da će samo inicijalna konsultacija koštati 2,500 dolara.

Brinuti o sopstvenom zdravlju – spavanje, kretanje, ishrana, i sve ostalo – jeste bitan deo očuvanja duševnog zdravlja. Ali ironično je to što sam morala da žrtvujem tu brigu o sebi kako bih priuštila stvarno lečenje psihičkih problema. Morala sam da biram, da li ću štedeti za terapiju ili jesti u restoranu, ići u teretanu, kupovati zdravu hranu. Potpuno sam svesna privilegovanog položaja koji posedujem. Za razliku od Đonfridovog sina Tima, nisam crni muškarac, ne patim od teških psihičkih poremećaja, i imam dovoljno novca da izbore uopšte donosim umesto da završim na ulici.

Pa ipak, od plate moram da izdvajam 5,000 dolara godišnje kako bih pokrila troškove zdravstvene zaštite koje mi osiguranje ne pokriva i jednom nedeljno odlazila kod specijaliste za opsesivno-kompulzivne poremećaje.

Lako bi mi bilo da besnim na #selfcare trendove i tako lečim frustraciju izazvanu sistemom koji ne funkcioniše, ali istini za volju, i sama se oslanjam na samostalno lečenje kako bih opstala, i zaista mi znači. Radim od kuće kad mogu, idem na jogu, hranim se veganski, gledam loše TV programe radi opuštanja, kupujem dnevnike zahvalnosti. Sve mi ove aktivnosti blago smanjuju nivo panike, što je način na koji mnogi anksiozni ljudi preživljavaju.

Ipak mi se smuči kad vidim da te trendove zovu samostalnim lečenjem, i prave se da ništa dugo ne postoji. Meni je to bar delom jezički problem. Stvarno mislim da strategije snalaženja za podnošenje psihičkih poremećaja ne bismo smeli nazivati istim imenom kao i svakodnevne male trikove za opuštanje. Nije isto čuvati zdrav razum i otići u solarijum. Zašto nismo sposobni da uočimo razliku između rekreativne brige i sopstvenom zdravlju, i neophodnih mera za očuvanje duševnog zdravlja, da ne pominjemo tek onu vrstu lečenja koju nijedna obolela osoba ne bi trebalo sama da sprovodi?

Prošlog leta je velnes sajt Healthyish održao manifestaciju na kojoj sam odslušala panel diskusiju pod naslovom „Samostalno lečenje: samoživost ili aktivizam?” Meredit Talusan, urednica LGBTQ izdanja Them, vodila je ovu raspravu u kojoj su učestvovale zagovornik velnesa Sara Eliz, autorka Fariha Roizin, i Ališa Ramos iz Girls Night In.

Pričale su o tome koliko je problematično učestvovati u sve komercijalnijem #selfcare svetu dok se oko nas odvija kolaps društva, i mahom se složili da to ipak ima smisla. Ali komodifikaciji ove vrste brige o zdravlju, i brendingu miliona proizvoda, ne bi trebalo verovati i ne bi ih trebalo uzimati ozbiljno, zaključio je panel.

„Samostalno lečenje ne zaslužuje nadzor”, rekla mi je kasnije Roizin koja trenutno ima kolumnu na Healthyish sajtu o pristupu velnesu. „Nema sumnje da je kapitalizam progutao koncept individualne brige o zdravlju, i svakako veliki deo tih mera promašuje temu, ali mislim da nema načina da se tu sprovede monitoring. Ne bih da osuđujem ljude, više bih želela da pomognem izlečenju članova svoje zajednice, a i drugima.”

Roizin kaže da joj u mladosti, kao pripadnici rasne manjine, velnes i zdravlje nisu bili prioriteti. Smatra da bi ljudima u sličnom položaju trebalo snažno sugerisati da više brinu o ovome. Kaže da deli frustraciju koju #selfcare svet kod mene izaziva, ali ne toliko zbog terminologije koliko zbog manjka inkluzivnosti.

„Razumem koliko iritantno kada bela žena ide na manikir iz #selfcare razloga, ali joj ne padne na pamet da saoseća sa radnicama koje joj turpijaju nokte”, kaže ona. „Važno je održati samosvest i zapitati se u kojoj meri naša briga o zdravlju potencijalno škodi zdravlju nekog drugog?’”

Mene baca u depresiju kad vidim da se na ovaj način opravdava sasvim uobičajeno ponašanje. Ljudi odu u šetnju na pauzi za ručak, a obaveste nas preko društvenih mreža da je to njihov #selfcare. Ili kad jutarnju kafu piju pre nego što pročitaju mejlove, ili kad se čuju sa prijateljima: sve se to tretira kao nekakvo lečenje.

Osim što očekujemo da nam samostalno lečenje nadomesti sistemske propuste u zdravstvu, takođe #selfcare primenjujemo na aktivnosti koje bi trebalo da su svima na raspolaganju. Možda bi trebalo da se zapitamo zašto uzimamo zdravo za gotovo da nam svaki trenutak u životu mora biti produktivan i značajan, i zašto celom svetu to uporno stavljamo do znanja.

„Tužno je stanje sveta u kom obična šetnja ili razgovor sa članom porodice postaje zadatak na koji smo prinuđeni da sebe redovno podsećamo”, kaže Đonfrido.

Trebalo bi da možemo da se prošetamo u sred radnog dana bez #selfcare klasifikacije. „Većina nas je u dubokom strahu od svakodnevnih aktivnosti”, kaže Sederstrem. „Da li optimalno koristimo svaki trenutak? Da li vodimo najbolju moguću verziju svog života? Zato nemoj prosto da ideš u šetnju, idi u najispravniju moguću šetnju.”

(Pitam Sederstrema da li je danas sprovodio samostalno lečenje, a on kiselo odgovara: „Promenio sam pelene jednogodišnjem detetu, da li mi se za to pišu #selfcare poeni?”)

Nekad odvojim dodatno vreme za kuvanje, spremanje, jogu, ili odmor zato što osećam anksioznost, ili zato što su mi OCD simptomi posebno teški tog dana. Ali nekad to radim prosto zato što mi prija. Kad bismo imali pristup adekvatnoj sistemskoj zdravstvenoj zaštiti, to ne znači da bismo morali da se odreknemo #selfcare aktivnosti. Ali možda bi joga opet mogla da bude samo joga; možda ne bismo imali potrebu da je definišemo kao lečenje.

„Pomogli su mi da shvatim šta je zaista briga o zdravlju”, kaže ona. „Ko pati od duševne bolesti, često se oseća bezvredno, brine o tome što škodi drugima, stidi se zato što ne uspeva da živi normalno, gubi veru u sebe. Kada se tako osećaš, biće ti bukvalno nemoguće da se staraš o samoj sebi. Kako onda da sprovodiš samostalno lečenje ako se osećaš kao da ne zaslužuješ ikakvo lečenje?”

Baba je pre boravka u Mejtri centru sprovodila preporučene mere za samostalno lečenje kao da su stavke na spisku. „Robotski, bez ikakve stvarne brige o zdravlju. Kad si potpuno izgubljena i plutaš u depresiji, sav #selfcare postaje ti potpuno uzaludan.”

Pogledaj i:

Mejtri joj je predstavljao prelomnu tačku jer je najzad dobila neophodnu pomoć od ljudi sa strane. Slično smatra Roizin: „Svrha samostalnog lečenja je da vrati čoveka u stanje u kom mu je stalo do samog sebe. A to je po meni prvi korak ka traženju eksterne pomoći – od terapeuta, od lekara, ili nekog trećeg. Tako se briga utemelji u stvarnosti, umesto da ostane na teorijskom planu u kom sebi samo govoriš da si zaista OK.”

Baba je u Mejtri centru provela samo pet dana, ali je uspela da se povrati iz rizičnog stanja u kom se našla. Sada drugačije gleda na brigu o sopstvenom zdravlju, jer je od drugih naučila kako da se zaista stara o sebi.

„Kad odem da trčim, gledam na to kao na održavanje tela, kao na sunčanje, na uživanje u pokretu”, priča ona. „Kad pišem, gledam na to kao na brigu o kreativnom delu svog bića, umesto da samo istovarujem misli na papir.”

Ali ovo nije sasvim srećan kraj. Baba je još uvek na listi čekanja u državnom zdravstvu, a u međuvremenu plaća privatnog terapeuta, što zna da neće moći da radi u nedogled. „Još čekam da mi jave datum za osnovnu konsultaciju, a kamoli kad će terapija moći da počne,” kaže ona. „Za sada sam prinuđena da plaćam 140 funti po razgovoru. Jasno mi je da neću moći da podnesem taj trošak onoliko vremena koliko će mi terapija biti potrebna.”