Ovaj filmadžija je instalirao kameru u desno oko

U maju je Rob Spens bio u jednom restoranu u Torontu sa ženom i zetom. Konobarica se okrenula ka ovom četrdesetčetvorogodišnjem filmskom stvaraocu da uzme narudžbinu. Ugledala je čoveka sa svetlećim crvenim okom, kao kod Arnolda Švarcenegera u Terminatoru.

Prema Spensu, konobarica se vidno mučila da ga ne gleda u oči ili kaže nešto o njegovom svetlećem oku kiborga, i samo je pitala, „Šta želite da naručite, gospodine".

Oko opremljeno kamerom je snimilo kratku interakciju sa konobaricom, dok je Spens demonstrirao kiborško oko pratiocima za večerom, rekao mi je tokom intervjua u Torontu, nekoliko dana pre nego što se pojavio na Svetu budućnosti, konferenciji o robotici i visokotehnološkoj protetici, održanoj na Univerzitetu OCAD u junu.

„U ovom gradu, ljudi su veoma učtivi, i ja ne želim da privlačim pažnju svojim okom. Ali u Brazilu, na primer, želeli su da mi se obrate", kaže on.

Naprave koje mogu da se nose i beleže ono što vidi onaj koji ih nosi, kao što su Gugl naočari, izazivaju zabrinutost za privatnost. Spens kaže da njegov projekat ne može da se upoređuje s tim, pošto ne može dugo da koristi kameru, a crveno LED svetlo upozorava druge da snima. Ipak, postao je defanzivan kada sam ga pitao o etičkim granicama snimanja ljudi bez njihove dozvole.
„Postoji oprečna tenzija između mog prava da nadomestim oko koje sam izgubio i prava drugih na privatnost", kaže on. „Nemam li prava da stavim očnu kameru na sopstveno telo"?

Spens, koji živi u Koburgu, u Ontariju, sebe naziva 'Ajborg', i nije toliko daleko od toga: slep otkako je kao dete sebi slučajno povredio oko, na pamet mu je pala ideja da osmisli sićušnu kameru koja bi mogla da mu stane u desno oko i snima sve što vidi.

Ne nosi kameru sve vreme. Može da snima najviše 30 minuta, pre nego što se baterija isprazni. Tokom intervjua je nosio povez na oku, isto kao i tokom svog govora na konferenciji futurista u Torontu.
Krajem svog govora je skinuo povez sa oka, stavio specijalnu kameru u oko, i kratko snimao publiku, dok je snimak išao na TV ekranu na bini. Oko 120 ljudi koliko se nalazilo u publici je uzdahnulo i aplaudiralo.

Spensova kamera koristi analogni, a ne digitalni signal, zahvaljujući svom minijaturnom prijemniku. Ono što snima može da se prebaci na drugi ekran, kao kod monitora za bebe ili televizora.

„Radi dovoljno dobro da mogu da se zavitlavam na konferencijama o robotici", kaže Spens polušaljivo. Pokazao je svoj ironičan smisao za humor, i tokom našeg intervjua, i na bini na Svetu budućnosti. Svoj invaliditet ne doživljava isuviše ozbiljno, kaže mi.
Na tim konferencijama može da bude kao u „cirkusu, gde sam ja cirkuska nakaza", kaže on. „Ali ne osećam se kao žena s bradom, ili tako nešto. Imam priliku da putujem po svetu".

Spensovo putovanje je počelo kada je imao devet godina i boravio u inostranstvu, u poseti svom dedi u Irskoj. Zezao se unaokolo sa puškom, ciljajući u gomilu kravljeg izmeta.

„Prislonio sam glavu na pušku, kao kauboji koje sam gledao u filmovima, ili kao Ralfi u Božićnoj priči", priseća se Spens, „i bukvalno sam izbio sebi oko. Puška je jako trznula ka meni, ka mom licu, i iako nisam u tom trenutku izgubio oko, bilo je traumatizovano, i zvanično su me proglasili slepim, iako sam donekle video na desno oko" (levo oko mu je zdravo).

Bez percepcije dubine i perifernog vida, morao je da se privikne na svoju novonastalu nespretnost, na primer, da ruši table u prodavnicama. Bilo mu je sasvim u redu da nosi povez na oku dok je 2007. producirao jedan od svojih prvih dokumentarnih filmova, Hajde da svi mrzimo Toronto, zajedno sa filmadžijom Albertom Nerenbergom.

Negde u to vreme, njegovo oštećeno oko je počelo da otiče i rožnjača je počela da propada. „Rekli su mi da moram da zamenim oko, i tada sam počeo da proučavam očne kamere", kaže Spens. „Zašto ne bih umesto staklenog oka stavio nešto drugo"?

Počeo je da se povezuje sa nekoliko proizvođača kamera i inženjera, i ubrzo je shvatio da u toj ideji ima nečega. Njegovi tehnološki partneri su sa uzbuđenjem razvijali sićušnu kameru koja može da mu stane u oko, prvu na svetu.

Prva Spensova kamera za oko je napravljena 2008. Opremljena mikro-predajnikom radio frekvencija, kamera nije bila povezana sa optičkim nervom. Spens nije mogao da gleda na nju, ali mogao je njome da snima druge.

Inženjeri su se uz pomoć odlivka od voska njegove očne duplje postarali za to da kamera bezbedno staje ispod njegovog očnog kapka. Namagnetisani prekidač – električni prekidač kojim se upravlja uz pomoć magnetskog polja – omogućuje mu da uključuje i isključuje kameru.

Iako Spens ne stavlja često kameru u oko, stavio ju je kada ga je japanska kompanija za video igrice Skver Eniks angažovala za snimanje dokumentarca o kiborzima u stvarnom životu, kao uvertiru za svoje izdanje iz 2011, Deus eks: ljudska revolucija. Spens je začinio ovaj dvanaestominutni dokumentarac snimajući svojom očnom kamerom intervjue sa drugim ljudima koji imaju visokotehnološke proteze.

Spensova primenjena tehnologija oživljava potencijal Singulariteta, ideje o spajanju čoveka i mašine, za ulazak u novu tehnološku eru. Spens mi je uzbuđeno pričao o ideji Elona Maska o razvoju neurološkog interfejsa, sa ciljem da veštačku inteligenciju smeštenu u klaud pretvori u produžetak ljudskog mozga.

Živimo u doba lajfkastinga i GoPro kamera, koje mogu da prate javnost bez njenog eksplicitnog odobrenja ili znanja. Lajvstriming na Fejsbuku, Tviteru i Instagramu je postao norma. I uskoro bismo mogli da živimo u svetu gde naprednija protetika može da integriše lajvstriming sa društvenih mreža, dodatno muteći vodu nečijeg prava da snima ono što vidi, i prava javnosti na privatnost.

Spens me podseća da ga ne zanima da beleži svaku svoju kretnju; želi da čuva svoju očnu kameru za specijalne projekte, a ne da snima šta je jeo za doručak.

Na Svetu budućnosti, kada je završio svoju prezentaciju, brzo sam okinuo par fotografija njegovog crvenog, svetlećeg oka, ali brzo su me okružili Ajborgovi fanovi. Nijedan drugi prezenter nije izazvao toliko snažnu reakciju.

„Mogu li da te slikam", pitao je jedan od prisutnih, pokušavajući da me odgurne da bi prišao bliže Spensu. Primetio sam da se Spens smeška. On je ovde slavna ličnost, i mogao sam da vidim da uživa u svojoj štreberskoj slavi, dok nas ostavlja da ponovo razmislimo o tome šta znači biti ljudsko biće.

Još na VICE.com:

Kako da postaneš kiborg uz pomoć pirsinga

Rekli su mi da mogu biti bilo šta kad porastem pa sam postala kiborg

Imam čip u mozgu koji mi čita misli