"Leftovers": ostaci odnosa, cigareta i završenih serija

Stvari se raspadaju. Sve što se uspostavi, a pre svega odnosi između ljudi, u trenutku nastanka uz sebe dobijaju i sat koji počne da odbrojava do uništenja. Čak i kada izgleda kao da jačaju. Čak i kada izgleda da se upravo osvojio novi nivo intimnosti. U stvari, pogotovu tada važi da će da se raspadnu. To je njihova priroda. Taj sat stalno kuca. U istom ritmu, neprestano. Kao metronom. Ili je to barem način na koji odnose percipiraju ljudi koji su skloni depresiji dok prolaze kroz lošu fazu. Ili prosto, dok žive. Pogotovu dok žive.

Prošlog vikenda su se završili Leftovers. Ne sezona. Nego serija. Nije bila preterano popularna. Ali ljudi koji su se primili, primili su se žestoko. Znam po svojoj okolini. U proteklih nekoliko godina, svaki put kada bi se pomenula serija i kada bi na njima bilo da objasne zašto je bila dobra, uglavnom su spuštali pogled i neuverljivo govorili neke opšte stvari. I nikad nije izgledalo kao da nemaju argumenata, već da prosto nisu mogli da nađu prave reči da opišu ono što osećaju. Ono što im je ta serija radila emotivno. I svi ti ljudi su, grubo generalizujući, imali određenu sklonost ka tugi. Ne da su svi depresivci, neki su baš suprotno od toga, ako se paušalno i laički psihološki profilišu, ali svako sa kime sam pričao o seriji je u nekom trenutku razgovora duboko uzdahnuo, sećajući se verovatno nekog trenutka ili scene, u kojoj teško da je bilo smeha. Osim ako se kroz njega nije komunicirao bes.

Ja sam dugo odbijao da gledam. Onda sam pogledao pilot. Ali sam već paralelno gledao nekoliko serija i nisam imao strpljenja da ulazim u još jedan univerzum.

I onda su se neke stvari i neki odnosi raspali.

Kada se to desi, ljudi, pa i ja, imaju sklonost da se vrate u stare šablone. One koji se napuste kada se stvore odnosi. Obe strane žrtvuju nešto svoje da bi ojačale tu zajednicu. Tako stvari funkcionišu. Tako smo naučili da funkcionišu. Odustaću od nečeg ličnog zato što je to u sukobu sa ovim našim zajedničkim što gradimo. Jer, ono što mi donosi to zajedničko je bolje od tog ličnog. Ljudi isto lažu da se ne odriču ličnih stvari zbog zajednice. Pogotovu ako su nesigurni. I pogotovu ako su muškarci. U najmanju ruku izmisle „nisam ja to uradio zbog nje/njega, već zbog sebe". I svi kojima to pričaju, znaju da se radi o laži. Ali ćute. Jer ne treba kopati po tome. Jer nije pristojno.

Jer lične žrtve, koliko god one bile razumne i logične- kao na primer, ostavljanje cigareta, uvek su teške za ljude. A i nije kao da ima loš razlog za ostavljanje cigareta. I nije kao da bilo ko bilo koga ubedi da ostavi cigarete. Nego svako ko puši zna da je to loše, i onda, kada je u zajednici, partner mu/joj predloži da je možda vreme da ih ostavi. Ili da oboje treba da ostave. I da će zajedno proći kroz to. Da će biti podrške i ljubavi. Razumevanja za loše dane, za nervozu. To postane zajednički projekat. I to čin ostavljanja cigareta učini lakšim. Ali on onda postane zajednička stvar. Deo odnosa. „Mi smo zajedno ostavili cigarete." I kapacitet pluća postane veći. I nema više kašlja. I osećanje koje se svakom pušaču pojavi s vremena na vreme- „ovo će se završiti loše", nestane, i zameni ga kratki udar dopamina i osećanje blagog ponosa.

„Uradio sam nešto za sebe. Naučio sam nešto. Popravio sam se. Napredak u životu je moguć. Promena je moguća. Ljubav je moguća. Zajednica me je učinila jačim. Stvorili smo nešto naše. I šta god da se dešava u svetu, postoji ovaj prostor između nas. Ova intimnost. Ovaj mali svet. I oboje možemo da se pouzdamo u to."

I onda sat otkuca do nule. I stvar se raspadne. Odnosi se završe. Zidovi se podignu. Intimnost nestaje. Mali svetovi implodiraju. Dva odsto stanovništva nestane u trenu. Cigarete se zapale. Sedne se u lejzibeg i klikne se play. Špica Leftovers počne.

Posle par epizoda postane jasno da ono što se nalazi u kratkom opisu serije nije ono o čemu je serija u stvari. Nije o tim ljudima koji su nestali. Nije o njihovoj sudbini. Nije o njihovoj novoj lokaciji, ako je uopšte i ima. Nije detektivska serija koja u svojoj srži pokazuje da je ljudski duh neuništiv, a ljubav vezivno tkivo koje spaja svet.

Baš zato što nije o tim stvarima, Leftovers je toliko dobra serija. Jer nam ne potvrđuje priču koju svi neprestano govorimo sami sebi, jedni drugima i koju tražimo u većini serija koje gledamo. Mada opet, zato je i bila tako slabo gledana. Ljudi ne žele to da gledaju. Niti ima razloga da to rade, pogotovu ako samo žele da se zabave ispred televizora, unutar svoje zajednice. I možda serija i nije toliko dobra, koliko sam ja počeo da je gledam u savršenom trenutku u kome sam mogao da primim tu poruku. Da se bavim tim temama i motivima. Da jurim katarzu u likovima koji se nalaze u dramskim situacijama koje nisu iste kao događaji u mom životu. Ali liče. Ni previše, ni premalo. Nego onako, baš kako treba. Kao neka izvrnuta verzija Zlatokose.

Naravno, nisam odmah nakon događaja došao i seo da gledam Leftovers. Prošlo je neko vreme. Pokušao sam opet ceo Finčerov opus, shvatajući da sam ga uglavnom prevazišao, proždrao sam drugu sezonu Love na Netfliksu, ali to je bila kao neka zabavna, bezopasna katarza „za siromašne". Veep i Silicijumska dolina su jako duhovite i zabavne, ali suštinski isprazne. Pisao sam i radio sam mnogo. I malo spavao. I onda mi je neko rekao da gledam. „Jer ličim na Kevina". Ne u licu, i svakako ne u telu - Džastin Teru izgleda kao da je svaki mišić na njegovom trupu kompjuterski generisan da bude savršen - već po karakteru. Što je najklasičnija moguća fora za koju sam naučen da ne nasedam. Svi dramski likovi se prave tako da što veći broj ljudi može što većem broju ljudi da kaže: „E, ličiš na njega/nju". Dovoljno su široki da ogroman broj različitih ljudi može da se identifikuje, a dovoljno duboki da ta identifikacija može da se održi. Od uspostavljanja ovog balansa zavisi da li će lik i serija uspeti ili ne. To je razlika između Tonija Soprana i Džona iz Sinsinatija. Tako da to nije trebalo da bude dovoljno dobar razlog da kliknem play. Ali bez obzira koliko pronalazite distrakcije, uvek ima previše vremena da se popuni.

Fotografija: HBO

I onda vidim ljude koji se bore sa depresijom. Koji pokušavaju da se pretvaraju da su stvari okej, iako su sve njihove zajednice uništene. U jednom trenu. Vidim likove u belom koji non-stop puše i odbijaju da se pretvaraju da su stvari u redu. Vidim manjak empatije, višak sebičnosti, nesposobnost da se emocije kontrolišu. Vidim suze koje su sveprisutne iako malo likova u malo situacija stvarno plače. Vidim bizarne načine na koje junaci pokušavaju da se nose sa svim tim užasnim osećanjima koja se retko pokazuju, a koja ih konstantno drobe.

I da, postoji zaplet, jako dobro napisan i razrađen zaplet koji je isplaniran do detalja. I to ne samo za jednu sezonu, nego kako se probijam kroz seriju, vidim da su u prvoj sezoni postavljene „zamke" koje se aktiviraju u drugoj i trećoj. I iznova i iznova vidim kako se spremaju situacije za gotovo sve značajnije likove, situacije koje će imati svoj klimaks u scenama u kojima se začuje Those Left Behind, tema koju je komponovao Maks Rihter.

Osećam kako se moj odnos prema toj temi pretvorio u neku vrstu Pavlovljevog refleksa. I shvatam da je katarza nemoguća. Da sam daleko, daleko od antičke Grčke i mogućnosti da se stvarno pročistim od tih emocija tako što ću ih gledati na ekranu ispred sebe. A verovatno ni u antičkoj Grčkoj to sve nije tako šljakalo. Ali, još bitnije, vidim da i serija to zna i da ne pokušava to da uradi. Da kreatori, Dejmon Lindelof i Tom Perota, znaju da je stvar nemoguća. Još bitnije, ni ne žele da je postignu.

Jer život nije takav. Jer se stvari ne rešavaju u trećem činu jednim postupkom. Da lik možda želi da ima dom i porodicu, ali da želi i druge stvari. I da se te želje međusobno sukobljavaju. I najbitnije od svega- da se taj sukob ne razrešava. Nikad. Da je najbolji način za opisivanje likova i njihovih odnosa u Leftovers kroz odnos bivšeg pušača prema cigaretama (što se čak i bukvalno koristi u seriji). Da, znam da ne treba da pušim. Da, više ne pušim i mnogo mi je bolje zbog toga. I da, kad sam u bilo kakvoj krizi, prva stvar kojoj želim da se okrenem su cigarete. Iako sam svestan svega što će mi uraditi. Ali dugoročne posledice su nebitne ako kratkoročne prednosti pomažu. Da se ne „detoniraš". Da ne uništiš odnos. Da preživiš.

Likovi se menjaju, pa se vraćaju na staro. Odnosi se prekidaju, pa obnavljaju, pa se menjaju, pa se prekidaju, pa se obnavljaju, pa se laže da bi se ostalo u njima, ili se laže da se ne bi bilo u njima. Ali bol ne prestaje. Bol nikada ne prestaje. Samo može da se kontroliše. Do određenog momenta. Kada eksplodira i uništi sve pred sobom. I onda, kada se to desi, bude strašno, ali likovi, malo po malo, krenu opet da pokušavaju da učine postojanje u svetu podnošljivim. Do sledeće eksplozije i sledećeg ponavljanja Those Left Behind teme. Isto kao i u životu.

Neću otkrivati spojlere iz treće sezone. Ovu seriju je bolje gledati „u bindžu" nego iz nedelje u nedelju. Mnogo ljudi je sačekalo da se završi da bi počeli. I ljubomoran sam na njih. Ali im i ne zavidim. Jer sve što se skupljalo u raznim čirevima u prethodne dve sezone, sada mora da izađe napolje. I nije prijatno gledati to. Ali jeste dobro.

Dok je išla odjavna špica poslednje epizode tiho sam naizmenično gledao čas u ekran, čas u brdašce od ostataka pikavaca koje sam napravio u piksli. Razmišljao sam o „emotivnom putu" koji sam prošao u vremenu između pilota i finala serije. Neke stvari su se promenile. Neke nisu. Neki satovi odbrojavanja do uništenja su uključeni, neki su u međuvremenu došli do nule. Neki su i dalje na lageru i čekaju da budu uključeni.

Meni treba nova serija. I ponovno razmišljanje o nikotinskim flasterima.

Još na VICE.com

Apokaliptično štivo za čitanje sada kada je serija 'Leftovers' završena

"The Night Of" je bila najcrnja TV serija ovog leta, ali odlična

Ne znaš šta je depresija dok te ne dohvati