Sport

Pokušao sam da skapiram bejzbol pred Evropsko prvenstvo u Beogradu

Beograd će ovog leta biti domaćin Evropskog prvenstva u bejzbolu. Red je da konačno shvatimo taj sport, pa sam odradio trening sa klubom "Beograd 96". Ili sam bar pokušao.

pisao Marko Ignjatović; fotografije Marija Strajnić
01 Jul 2017, 9:39am

Sve fotografije: Marija Strajnić

Prvi put kada je javnost u Beogradu imala priliku da uživo vidi kako izgleda bejzbol je bilo davne 1935. godine na poluvremenu fudbalske utakmice između BSK-a i Hajduka. Međutim, kako su tada ovaj događaj preneli novinari lista "Vreme", beogradska publika je ostala potpuno ravnodušna na ovaj sport, a kao razlog su navodili da je "publiku bejzbol podsetio na sirotinjski klis, ili štagod slično, tek ovaj sport se nikada nije ozbiljnije 'zapatio' u varoši beogradskoj".

E pa Beograđani, vreme je da se ovo promeni. Jer, neće uskoro bejzbol dobiti bolju priliku da se 'zapati' u Beogradu nego ovog leta, od 24.-29. jula, na Adi Ciganliji, gde se održava Evropsko prvenstvo B grupe u bejzbolu.

Sve fotografije: Marija Strajnić

Prvu bejzbol palicu sam kao klinac dobio od ujne iz Amerike. Najbolju primenu našla je u pothranjivanju paranoidnih fantazija u kojima potencijalnim razbojnicima rascopavam glave prilikom provaljivanja u porodični dom, a druga je onaj neki film u kome Kevin Kostner priča sa duhovima mrtvih bejzbol igrača ili tako nešto. Dakle, osnove su odavno bile tu i čekale svoju priliku.

Pa ipak, pomislio sam, u istoriji nastanka ovog sporta sigurno postoji nešto što će me zainteresovati. Posle kraćeg istraživanja, to sam i pronašao. Jedna od preteča bejzbola je Stoolball, poreklom iz Engleske, a tradicionalno su ga igrale mlekarke koje su hoklice za mužu koristile kao palice. Naime, igra je povezivana sa udvaranjem i romantikom, pa je čak i Šekspir izraz "igranje stoolball-a" koristio kao eufemizam za seksualno ponašanje. Dakle, bejzbol je kao neka vrsta predigre. Koliko god mi se svidelo ovo novo otkriće, naišao sam na problem. Nisam znao nijedno jedino pravilo ove (pred)igre.

Interesantno je da se kod nas na bejzbol gleda kao na nešto "američko", dok je na Kubi i u Venecueli bejzbol "narodni sport". Kuba je, recimo, ljubav prema bejzbolu našla kao otpor borbi bikova, na koju su domaći gledali kao kolonizatorsku rabotu. I Hugo Čavez i Fidel su bili veliki ljubitelji bejzbola, Čavez je čak igrao u vojsci.

Na visokom reprezentativnom nivou bejzbol je veoma kvalitetan - to je nacionalni sport Japana, Koreje, Kube, Dominikane (svetska sila broj jedan), Venecuele, Portorika. Za Olimpijadu 2020. godine bejzbol je vraćen među olimpijske sportove. Što se Japana tiče, tradicija bezjbola je velika.Pogrešno se veruje da je američka okupacija donela bejzbol u Japan - to se desilo još davne 1874. godine sa misionarima, a danas je stogodišnji srednjoškolski turnir na Koshien stadionu televizijski događaj godine. Štaviše, američka vlada je pred nuklearnu bombu imala snimljenu traku gde Bejb Rut naređuje Japancima da se predaju, jer su verovali da samo on ima dovoljno veliki autoritet da dopre do naroda u toj meri.

Okej, teorijski sam potkovan. Ali i dalje ništa ne znam o tome kako se šta odvija na terenu.

Kako bih iz prve ruke skapirao kako sve ovo funkcioniše, otišao sam na trening bejzbol kluba "Beograd 96" u čijim redovima sam upoznao momke u čudnim pantalonama koji će nas predstavljati na predstojećem prvenstvu.

Idem do Ade Ciganlije na kojoj se nalazi teren kluba "Beograd 96". Ulazim na veliki travnati teren u obliku dijamanta na kome me je dočekuje Slobodan Bogdanović - Bobi. Sunce sija, a iz svlačionice polako izlaze igrači i raspoređuju se dok po ogromnom terenu kruži kosilica za travu, radosno brekćući. Znatno gotivniji ambijent za fizičku aktivnost od memljive teretane bez prozora koju, s opravdanim pauzama, povremeno posećujem.

Marko i Bobi

Bobi mi je rekao da ćemo prvo igrati odbranu. Dobio sam rukavicu i krenuli smo ka outfieldu, tj. onom najširem, travnatom delu terena. Zauzeli smo pozicije za hvatanje loptica koje su naizmenično udarali ostali igrači i počeli da pričamo o Bobijevom prvom susretu sa bejzbolom.

- Treneri iz kluba su zapravo došli da rade prezentaciju u školi "Đuro Strugar" na Novom Beogradu, ali ja ih tada nisam ni primetio. Posle sretnem drugare u školskom koji su se dobacivali lopticom i na keca mi bude smešno, u fazonu "ko u Srbiji bre trenira bejzbol?" Kao iz zezanja pitam "jel mogu da treniram?", a tu se nađe neki lik sa kojim se nisam baš gotivio i kaže "ne može". Ja mu se tu usprotivim i bukvalno iz inata krenem - priča mi Bobi dok čekam da neka loptica doleti u mom smeru i demonstriram prikriveni talenat.

Dok zurim u nebo i čekam lopticu, par reči o nedokučivim pravilima ovog sporta. Same osnove bejzbola izgledaju otprilike ovako: timovi naizmenično igraju napad i odbranu. Napad su oni što udaraju palicom i trče ukrug po bazama, na taj način osvajajući poene. Odbranu čine bacač kome je cilj da natera udarača da pogreši ili promaši i hvatači koji hvataju uspešno udarene loptice.

Od ovog trenutka, pravila se pretvaraju u kombinaciju kvantne fizike, molekularne biologije, teorije nizova sa primesama teorije haosa. Ne preterujem. Pošto sam se iz više pokušaja uverio da je pisanom reči apsolutno nemoguće opisati sva pravila, poslužite se video objašnjenjem. Srećno.

Dok ste vi gledali pravila i pravili se da ste išta razumeli, ja i dalje stojim u polju. Vrlo brzo skapiram da je bejzbol odbrana jedna duga igra čekanja. Jedini stalno aktivni član odbrane je bacač koji udaraču šalje frljoke kako zna i ume, ne bi li ovaj ili potpuno promašio, ili na jedvite jade dokačio palicom loptu. Za to vreme, ostatak odbrane bleji na svojim mestima i pokušava da uhvati projektile koje ovaj nesrećnik uspeva da opauči. Naravno, sve se menja kada dođe do dobrog udarca.

- E sad se spremi - kaže mi Bobi dok na udaračku poziciju izlazi najkrupniji, ali i najstariji lik na terenu.

Kako mi objašnjava moj vodič kroz svet bejzbola, za takve, krupnije likove, koji se možda ne uklapaju u tradicionalnu predstavu atletske građe, ali su zato sposobni da udarcem pošalju lopticu na Veliko ratno ostrvo, moraš da nađeš mesta u timu. Jak i precizan, to se ceni kod udarača.

Mašina za loptice se zahuktava i iz nje izleće bela tačkica. Veliki lik sa palicom zateže i opaljuje iz sve snage, loptica uz utešno pun, tup zvuk leti visoko ka delu terena koji ja pokrivam. "Tvoja je!", čujem Bobija kako me bodri i, na zavist svih prisutnih, prekaljenim prvim korakom se u deliću sekunde pozicioniram na idealnu poziciju za hvatanje. "Savi kolena, otvori rukavicu", odzvanjaju mi saveti u glavi.

Sunce me zaslepljuje jer sam kačket samo ovlaž natakao na teme, ali dok svi misle da je to otežavajuća okolnost za moj uspeh, ja se potajno smešim jer će taj ležerni detalj samo doprineti inače neminovno spektakularnom trijumfu koji sledi. Obim loptice se povećava proporcionalno mom samopouzdanju i dok otvaram rukavicu, za trenutak zatvaram oči, potvrđujući olako ovladavanje potpuno novom veštinom. Čudno je kako inače teška loptica deluje lagano u rukavici, pomislim.

Možda zato što uopšte nije tu, nego mi se skotrljala između nogu, zaključujem u narednom trenutku kada otvorim oči.

Neuspeh je brzo zaboravljen jer već u sledećem trenutku (nakon što napokon dođeš do loptice) moraš što brže da je šalješ jednom od likova koji stoje na bazama, a s obzirom na to koliko si udaljen od saigrača, ovo deluje znatno jednostavnije nego što je jeste. Verujte mi, nakon samo par ovakvih dobacivanja, vaše rame će izražavati vrlo bolne proteste.

Dok mi Bobi objašnjava tehniku bacanja loptice, Hoze, Venecuelanac, koji je došao da radi i živi u Beogradu, leti po terenu. Hvata kako svoje, tako i moje loptice i zadovoljno ih šalje pravo u rukavice saigrača. Kako bih skrenuo temu sa vrlo inspirativne analize grešaka u mojoj igri, pitam Bobija kako je uopšte došlo do toga da se Evropsko prvenstvo u bejzbolu održava kod nas.



- U okviru evropskog šampionata postoje tri lige, tj. A, B i C poolovi. U svakom poolu ima 6 ili 7 timova, a samo prva tri iz A poola idu na Olimpijadu. Mi smo prošle godine bili u C poolu, ali smo pobedom takmičenja u Ljubljani prešli u B pool i dobili pravo da organizujemo prvenstvo.

Klub "Beograd 96" čini samu srž reprezentacije Srbije, a kako mi je rečeno, trenutno je u našoj zemlji na najvišem nivou do sada.

- Nivo našeg bejzbola je trenutno takav da možemo sebi da dozvolimo da dovedemo bolje igrače. Nama je potrebno da nam dođe neko ko je jači, da nas izgura. Zato smo doveli Šunsuke Takeučija, ovog dečka iz Japana koji je odličan bacač - objašnjava mi Bobi.

U međuvremenu, pre nego što ću imati priliku da se oprobam u udaranju, Bobi mi pokazuje pravilnu tehniku proklizavanja do baze i objašnjava da uprkos činjenici da od bejzbola nema šanse da se živi u Srbiji, stručnjaci u Americi prepoznaju kvalitet naše reprezentacije.

- Nas su kontaktirali iz Amerike i žele da dođemo u Čikago i da tamo treniramo, što je jako dobro jer je Čikago osvojio World Series. Tamo bi trebalo da nam se organizuju utakmice protiv nekih koledža koji su na višem nivou od nas i to bi nam mnogo značilo pred početak Evropskog prvenstva u kome nam je za sada glavni cilj da opstanemo u B pool-u - kaže on.

Napokon, iz kaveza se čuje "Bobi, ajde vas dvojica!". Došlo je vreme za udaranje.

Dok idemo ka poziciji, Bobi procenjuje da je realno da ću danas uspeti samo da okrznem lopticu iz desetak pokušaja koje ću imati. Ali prvo je moj domaćin na redu, a ja stojim iza kaveza. Tek tada skapiram koliko užasavajuće brzo ona bela loptica, dizajnirana da ti polomi glavu, izleće iz mašine. Dok Bobi, u proseku, svaku drugu lopticu pogađa i šalje daleko u polje, ja pokušavam da pamtim njegove pokrete prilikom udaraca. Kao i uvek, kada gledaš nekoga ko zna šta radi, deluje vrlo jednostavno. Da, pogodili ste, nije.

"Hajde, ti si na redu", proziva me Bobi. Natukam kačket na glavu, dohvatim palicu i ulazim u kavez. Dajem sve od sebe da zauzmem što bolji stav, ali fotografije dovolje govorno o tome. Prva projuri pored mene tako da sam stigao samo da zaključim da mogu da je vidim. Palica u rukama ostaje nepomična. Pomislim da se dobroćudno nasmešim liku koji je ubacivao loptice u mašinu, ali je sledeća već stiže ka meni. Okej, kažem sam sebi, počni da mašeš.

Pokušaji da udarim lopticu su mi na najsuroviji način demonstrirali kako izgleda kada ostariš. Sve oko tebe se kreće neverovatno velikom brzinom, a svaki pokušaj da uhvatiš tok stvari i bilo kako promeniš ishod se završava neuspehom. Iako su svi neophodni elementi za uspeh tu, veze između njih nikako ne funkcionišu. Oči registruju trenutak kada loptica napušta mašinu i šalju komandu mozgu da što brže pokrene mišiće ruku u cilju ostvarivanja savršenog zamaha.

Međutim, ruke na ovu komandu prosto reaguju presporo i šansa je već propuštena. Bobi mi sa najboljom namerom dovikuje instrukcije koje moj mozak ne stiže da obradi jer mu procesor overklokuje u pokušaju artikulacije gore navedenog procesa. Čitav umno-telesni slop polako gubi kontrolu nad situacijom, ali mi se u trenutku priklanja Fortuna i jedan od projektila krza palicu i završava u mreži iza mene.

Taj trenutak jedva primetnog kontakta loptice i palice pod mojom (kakvom-takvom) kontrolom, u kombinaciji sa Bobijevim "Bravo!", preplavljuje me samopouzdanjem i prkosom. Tada dolazim na prilično očiglednu ideju koja mi je prethodnih pet minuta nekako izmicala - ranije zamahni palicom! Sa svakom sledećom lopticom, čini mi se da sam sve bliži pravom udarcu, ali ništa ne potvrđuje taj osećaj.

"Poslednja loptica", dovikuje mi lik za mašinom. To je to, ovu moram da pogodim. Bela prokletinja još jednom juriša ka meni, zamahujem u pravom trenutku i uspevam da je pogodim. Uperim pogled ka nebu u nadi da ću videti svoj prvi houm ran kako preleće bacača, zbunjenog Hozea u polju, golf terene, Savu, Novi Beograd, i završava negde u Zemunu, ali mi pažnju skreće bela loptica koja se kotrlja po zemlji, nekih dva metra sa moje leve strane.

Aut. Jebiga. Iako nisam ni blizu da opalim taj houm ran, na kraju treninga sam želim da ostanem u kavezu i mlatim palicom dok ne uspem.

Još na VICE.com:

Pitao sam basketaše po čemu se njihov sport razlikuje od košarke

Trčao sam Beogradski maraton pet sati i 15 minuta

Bio sam (prvi) srpski fudbaler u Albaniji