Pitanja sa Gugla

Pokušao sam da nađem odgovor na najtraženije pitanje na Guglu: „Zašto nas još ima?“

Reč „još“ daje pitanju težinu.

pisao Sam Nichols
18 April 2018, 12:29pm

Sve fotografije: Jack Nelson

Dobrodošli u našu novu seriju pod naslovom Hoćeš da ti izguglam? u kojoj tražimo odgovore na ona velika životna pitanja. Konkretno, ona koja se najčešće postavljaju Guglu na engleskom jeziku.

Poručnik Stanislav Petrov je 26. 9. 198. nadgledao sovjetski vazdušni prostor kad se začuo alarm sa kompjutera. Radar mu je javio da se ka SSSR kreće nuklearni projektil, verovatno iz pravca SAD.

U tom prilično nezgodnom delu Hladnog rata, pa je Petrov bio pod naređenjem da na ovakvu pretnju momentalno odgovori istom merom. Ali Petrov to nije uradio. Procenio je da nema smisla da SAD lansira samo jedan projektil (koji bi započeo Treći svetski rat) pa je uprkos naređenju sačekao da vidi da li će bomba zaista pasti. Ispostavilo se da nije.

Kasnije su za incident okrivili neispravni radar, pa je Petrov pohvaljen zato što je sprečio katastrofu. Danas se smatra da je on jedan od ljudi zaslužnih za izostanak nuklearne apokalipse.

Istorija je prepuna ovakvih trenutaka, što pod kontrolom ljudi što van nje. Uprkos svim ratovima, zarazama, meteorima, i našem upornom trovanju planete, ljudski rod nekako ipak opstaje, grčevito se drži za život. To povlači pitanje koje glasi „Zašto nas još ima“?

Da bismo pokušali da odgovorimo na tako nešto, obratili smo se akademicima iz tri oblasti – istorije, nauke, i filozofije. Evo kako su mi oni opisali naše preživljavanje.

Istorija

Rolf Šmit pokazuje eksponate u Gradskom muzeju Melburna

Dr Rolf Šmit iz organizacije Museums Victoria je paleontolog i stručnjak za masovna istrebljenja. Po njemu, ljudski rod je doživeo 2018. iz čiste sreće.

„Činjenica je da imamo izuzetno kompleksan mozak i vešte ruke, to nije bilo naodmet. Ali inicijalno, naše preživljavanje zavisilo je od puke sreće“, objašnjava Rolf

Istorija je, kaže, prepuna perioda u kojima se čitava populacija ljudske vrste svela na broj manji od 10,000 primeraka. Ipak, nekako smo uspevali da istrajemo. Da bi ovo ilustrovao, priča mi o erupciji supervulkana Toba koja se odigrala pre približno 75,000 godina.

Jedna od najvećih erupcija koju je planeta do sada videla odigrala se na lokaciji današnjeg jezera Toba na Sumatri. Radijus joj je dostigao 3,000 kilometara, a u atmosferu je izbacila toliko sumpora da je zavladala desetogodišnja zima. Biljke su izumirale u neprekidnom polumraku, za njima i životinje, pa je tako i većina naših predaka umrla od gladi. Misli se da je nekako uspelo da preživi do 10,000 ljudskih bića, što se nekim čudom pokazalo kao dovoljno.

Zar nije kul?

Ali, dodaje Rolf, naša sposobnost za rešavanje problema nadovezala se na faktor sreće. „Malo koja vrsta je fleksibilna koliko i čovek“, kaže on. „Čak i kod onih inteligentnih kao štosu psi, vrane, ili hobotnice obično nedostaje psihofizička prilagodljivost.“

Po njemu, jedna od najvažnijih karakteristika čoveka koja mu je omogućila da preživi bila je sposobnost komunikacije – na ovaj način smo delili znanje i asimilirali druge ljudske vrste kao što su Neandertalci. „Uspešno smo migrirali zbog komunikacije, a danas zahvaljujući njoj možemo da živimo u milionskim gradovima.“

Dakle društvenost, prilagodljivost, i sreća su faktori koji su omogućili ljudima da postanu dominantni na ovom svetu. Ali Rolf ne misli da smo na sigurnom. Po njemu, savremena civilizacija samo je površinska farba koja će se s vremenom izlizati. „Luksuz koji znamo kao civilizaciju jednom će morati da nestane, a tada ćemo imati problema. Mada, verovatno ćemo ipak biti tu. Možda se na koju hiljadu godina vratimo u kameno doba, ali nećemo nestati.“

Nauka

Bil u kancelariji, okružen kutijama

Sledeći sagovornik bio je Dr Vilijam P. Hol, za prijatelje Bil. Doktorirao je na Harvardu na polju evolucione biologije, a trenutno piše knjigu na temu ljudskog razvoja paralelno sa tehnologijom u poređenju sa razvojem ostalih primata.

Bil kaže da nas još uvek ima zato što smo se pokazali kao sposobni da nadživimo konkurenciju, ali i da brinemo jedni o drugima. „Ljudska bića koja danas žive potomci su grupa uspešnih u borbi za prevlast protiv drugih grupa, a takođe sposobnih i na saradnju. Prirodna selekcija na genetskom nivou favorizuje osobe sposobne da sarađuju unutar društva i altruistički se odnose prema drugima.“

Bil opisuje naše pretke u afričkoj savani, negde na sredini lanca ishrane. Do vrha tog lanca nije nas dovela samo evolucija. Naprotiv, mi smo se sve više oslanjali na alate koje smo razvijali brže nego konkurencija. Od točka do broda, uz pomoć tehnologije smo se proširili celim svetom i tako se spasli pogubnih katastrofa – bilo nas je previše na prevelikoj teritoriji da bismo lako izumrli

„Korišćenje alata, jezik, i društveno nasleđe su se s vremenom razvili do te mere da danas kontrolišemo čitavu površinu Zemlje“, objašnjava Bil. „I broj stanovnika i stepen tehnološkog napretka rastu eksponencijalno, posebno od doba Industrijske revolucije.“

Pošto nam je opstanak tako dugo zavisio od masovnog razmnožavanja, reklo bi se da ćemo nastaviti da napredujemo sve dok budemo nastavili da se množimo. Ipak, Bil kaže da je ovo važilo samo u kontekstu netaknutih planetarnih ekosistema, dakle danas više ne važi.

„Mislim da smo rak-rana planete“,kaže on. „Izučio sam tri milijarde godina evolucije, i ne mogu da predvidim neku svetlu budućnost. Zemlja nije sposobna da obnovi resurse koje mi nemilice trošimo, neće još dugo moći da nas izdržava.“

Filozofija

Metju Bišop, knjige, i neizbežne maramice

Rolf i Bil su pričali tome kako je ljudski uspeo da održi prisustvo na ovom svetu, ali jedno je pitanje ostalo bez odgovora: Kako to da se još nismo zagledali u ambis koji se otvara pred nama i digli ruke?

Metju Bišop, terapeut i filozof iz Melburna, radi sa ljudima koji traže svoju svrhu i usmerenje. Pitali smo ga kako to da čovečanstvo još nije odustalo od svega.

Po njemu, nas kao vrstu karakteriše svest. Ona nam daje poimanje prošlosti i budućnosti, a indirektno je zaslužna i za apstraktni koncept poznat kao “nada“.

„Ideja nade u bolji život je izuzetno značajna,“ objašnjava Metju. „Ona nam omogućava da žrtvujemo danas za bolje sutra, za dobrobit budućih generacija. Nada je izuzetno moćna emocija.“

Nada ne samo što prija, već motiviše ponašanje koje nam poboljšava izglede za opstanak. „Društvo ima ogroman potencijal, i pozitivan i negativan, a nada nas vuče u pozitivnom smeru. Nada nas definiše kao ljudska bića. Beznadni ljudi nemaju motiv, žive sa egzistencijalnom strepnjom i duševnim bolestima.“

Metju priznaje da je njegovo poimanje nade previše optimistično, ali kaže da na budućnost ni on ne gleda previše svetlo.

„Šanse su nam fifti-fifti. Još je Frojd istakao da imamo poriv za uništenje, za propašću, a ne samo poriv za samoodržanjem. Sumnjam da ćemo uništiti celu ljudsku vrstu, ali plašim se da ćemo uništiti civilizaciju u kojoj živimo.“

Dakle, zašto nas još ima?

Dve stvari sam zaključio iz svega ovoga. Prvo, naš mozak i naša sklonost ka kohabitaciji omogućili su nam da se razvijamo, iako nam danas ugrožavaju opstanak. Drugo, tužno je sve ovo; sva trojica akademika sa kojima smo razgovarali predviđaju povratak u kameno doba.