Životna sredina

Fotografije australijskih pejzaža koje su uništili ljudi

"Želeo sam da ljudima pružim priliku da makar zastanu i malo porazmisle o ovim problemima."

pisao Sam Nichols
15 Avgust 2018, 8:47am

Sve fotografije: Dean Sewell

Fotograf iz Sidneja i foto-reporter Din Sjuel dokumentuje svet već 20 godina. Njegovi nagrađivani radovi su sirovi i žestoki, varirajući od ratom zahvaćene Čečenije do jezivih posledica sticanja nezavisnosti Istočnog Timora.

Ali, Din je nedavno pažnju sa društvenih pitanja proširio na ekologiju. Njegove australijske zbirke "Satiranje Velikog koralnog grebena" i aktuelna "El Ninjo" opisuju sadašnju sirovu moć prirode i čovekovo petljanje s njom.

Razgovarali smo sa Dinom kako bismo saznali nešto više o poreklu njegovog novog pravca u interesovanjima, kako se on razlikuje od njegovih prethodnih radova i šta se nada da će njegova publika zaključiti iz njega.

VICE: Zdravo, Dine. Tvoji radovi su ranije obično bili usredsređeni na socio-političke teme. Šta ta je navelo da počneš da dokumentuješ životnu sredinu?
Din Sjuel: To mi je delovalo kao prirodan nastavak. Shvatio sam da su socijalne i ekološke teme jedno te isto. Postoji nerazdvojna veza šta god da portretišete ili fotografišete.

Reci mi nešto o ovom serijalu. Čitao sam da si, dok si pravio fotografije za serijal "El Ninjo", prešao 3.000 kilometara.
Za "El Ninja" je veći deo radova nastao u četiri države, uglavnom se baveći basenom Marej-Darling. Te razdaljine zaista mogu da vas odvedu na mesta kojima se ređe ide, gde ćete videti stvarno propale vodene površine — većinu je uništila čovekova loša uprava. Jedan od problema sa kojima se suočavate je višak saliniteta koji stvara kiselu vodu. Jednom sam izašao na vodenu površinu koja se sastojala od kiselih voda da fotografišem ispucalu zemlju ispod površine koja je zadržala svoj oblik. Stvar u vezi sa kiselom vodom jeste ta da voda postane bistra kao staklo. Izašao sam hodajući po njom, noseći na sebi gomilu aparata, ne shvatajući da sam počeo da tonem u zemlju i da ne mogu da izađem. Bio sam potpuno sam, bez ikakvih sredstava za komunikaciju i tonuo sam u zemlju. Niko nije znao gde sam, tako da sam samo pomislio: “Sranje. Hoću li ovako skončati? U nekoj zabiti, u kupki sa kiselom vodom?”

Na kraju sam ipak uspeo da se iskobeljam, spasivši svu svoju opremu. To samo pokazuje da postoje oblasti kojima je teško prići i zato je važno je prikazati ih i koliko ljudi uspevaju da zapuste stvari.

Tvoji radovi su vizuelno upečatljivi, kao da su fotografije primarno umetnička dela.
Jeste, radi se o pokušaju dopiranja do što raznovrsnije publike. Privlačenje pažnje ljudi koje je važno uvući u raspravu o klimatskim promenama; ljudi koje možda više zanima fotografija iz oblasti lepih umetnosti. To fotografiji omogućava da zadire u različite sfere.

Ima prostora za opservacionu fotografiju u svetu umetnosti. Ne vidim zašto ta vrsta radova ne bi mogla da se postavi u kontekst lepih umetnosti. Ne mislim da sva umetnost mora da bude konstruisani tablo.

Šta te privlači dokumentovanju ovih tema? Da li je ekologija nešto oko čega si oduvek bio strastven?
To mi svakako nije bila rana strast. Kad se danas osvrnem, shvatam da je moje detinjstvo izvršilo veliki uticaj na ono što radim danas. Odrastao sam sedamdesetih u predgrađu Botani u Sidneju. Botani je onomad bila industrijska pustopoljina; puna štavionica kože, što je u ono vreme bila prljava, prljava industrija, i hemijska industrija Orika, koja je stvarala teške zagađivače. Gledao sam kako Zaliv Botani umire od ove loše prakse, što je bilo zaista ključno u formulisanju mog interesovanja za životnu sredinu.

Šta te je navelo da pažnju usmeriš sa prekomorskih priča na ono što ti se dešava kod kuće?
Oduvek mi je bilo važno kao australijskom fotografu posvetim dobar deo vremena ilustrovanju problema koje imamo kod kuće. Mnogi australijski fotografi su zbrisali zato što je tržište ovde veoma malo. Ima takođe mnogo ograničenja u dokumentovanju i vladinih i nevladinih institucija, kao i dijapazonu onoga što može da se radi. Nedavno sam se vozio nekoliko hiljada kilometara, samo fotografišući grupu uzgajivača sena dok prebacuju seno iz Zapadne Viktorije u sušne predele Novog južnog Velsa. I trošeći sav novac na benzin samo da uradili to; život je veoma skup ovde.

Šta si se nadao da ćeš postići i predstaviti svojoj publici?
Najpre, želeo sam da ljudima pružim priliku da makar zastanu i malo porazmisle o ovim problemima. Mnogi ljudi su odvojeni od ovih problema geografski i na druge načine. Mnogi ljudi će se teturati kroz život sa svojim Guči pogledom, a 0vi problemi mogu da im promaknu ako ne obrate pažnju.

Ne možemo da ignorišemo ekološke probleme koji se tiču svih nas. Oni ne pripadaju samo jednom plemenu ili grupi ljudi koji se bore da zaštite neku oblast ili resurse. Oni pripadaju svima nama. Ovi problemi pripadaju svima nama i zato moramo da se upuštamo u te rasprave.

Tvoj serijal "El Ninjo" i dalje je u nastanku. Kad očekuješ da će biti završen?
Ne verujem da će "El Ninjo" ikad biti završen. Uvek ćemo se sretati sa pritiskom koje vreme stavlja na životnu sredinu i kako ćemo se izboriti sa tim zapravo je pitanje toga kako mislimo da idemo dalje kao ljudi. Ja želim da budem deo tog dijaloga, umesto da sedim na marginama.

Da biste pogledali još Dinovih radova ili naručili njegove printove, možete da pogledate njegov sajt ovde. I pratite Semove članke na Tviteru