Fotografija

Radikalno intimne slike roditeljstva

U inat okrutnom svetu, izraelska fotografkinja Elinor Karuči bira ljubav.

pisao Elyssa Goodman
10 Avgust 2018, 8:50am

Sve fotografije: Elinor Karuči

Rad Elinor Karuči bio je slika iz 2012. pod naslovom „Žena kakva još uvek jesam“. Jarko crvenih usana, lica okrenutog u stranu, dodirnutog majušnom rukom deteta čije zelene oči zapitano zure u pravcu objektiva. Zastala sam kad sam je videla. Nisam majka, nikad i nisam bila majka, ali u tom sam trenutku uspela da pojmim ne samo iskustvo Elinor Karuči već i širu, univerzalnu ulogu roditelja. Razvijaš život drugog ljudskog bića dok pokušavaš da zapamtiš ko si, učiš o dometima sopstvene snage i slabosti, obilaziš oko ličnosti u razvoju, shvataš da se i sama menjaš kao i tvoj potomak. Kad god pogledam neku fotografiju, a kamoli kad je sama snimim, nadam se da će ona moći da mi tako ubedljivo predoči jedan mali deo sveta.

Njena dela su bila, a i još uvek su, radikalno intimna i smela, od prikaza porodice i partnera i veze u krizi, do kasnijih snimaka dece. Na mene su ostavila tako jak utisak da sam nekoliko godina kasnije, tokom njenog predavanja, bila najdublje ganuta.

Dok ulazim u stan Elinor Karuči, ona nosi isti onaj gusti karmin boje jagode sa „Žene kakva još uvek jesam“. Vitka je i elegantna, sa držanjem jedne plesačice; proseda smeđa kosa pada joj u talasima oko lica. Profesionalno je izuzetno uspešna – izlagala je u MOMA, u Muzeju Bruklin, u Međunarodnom centru za fotografiju u sklopu Infinity nagrade za najbolje mlade fotografe; objavila je tri knjige i dobila bezbroj priznanja – ali ipak je topla i iskrena osoba. Obe se smejemo dok opisujem kakav su utisak na mene ostavile njene fotografije. Nije joj prvi put da tako nešto čuje.

„Shvatila sam da, pre svega, poza pred kamerom ne mora da bude ni manje ni više istinita ni iskrena. Kao kad uhvatiš kadar nekog ko se sprema da slaže, to… ima tu nešto, u tim pripremama modela na kameru, u reakciji na nju, što iz čoveka izvlači nešto više. Kao da su odgovorniji za svoje postupke. Dakle, postavka fotografije nekad omogući kameri da bude mehanizam kojim se ta poruka prenosi“, kaže ona. „Neka se ljudi razočaraju [kad čuju da su prikazi postavljeni], kažu ‘ja mislio da je stvarno’. Ali jeste stvarno. Tim mehanizmom se dublje zadire.” Mehaničkim aranžmanom, njena dela nam otkrivaju nešto skriveno u nama samima, kao što može i kvalitetan književni, scenski, filmski narativ. Nije to laž već reprezentativna istina i majstorska kontrola – Karuči ume da zauzda istinozborstvo svog objektiva; da pred njim stvori i njim zabeleži trenutak koji ilustruje istinska osećanja u datom trenutku, bilo da su njena ili drugih ljudi. Otkriva nam univerzalnu istinu – to čini njena dela posebnim.

Karuči trenutno završava jednu seriju fotografija na temu sredovečnog života, i počinje drugu na temu svojih tinejdžera u Americi. Kako je sama rođena u Izraelu, Karuči pokušava da shvati koz šta njena deca polaz dok im ujedno daje dovoljno prostora. Želi da im je, kako sama kaže, „kul ali ne previše kul, neću da ih molim za emociju”. Na tim slikama drastično menja svoj metod, kaže ona, u pokušaju da se približi svojim subjektima. „Svi se uvek menjamo, ništa nikad ne ostaje isto, što me baš nervira”, kaže ona kroz smeh. „Možda sam zato fotograf, možda zato svi slikamo… Stvari se [dešavaju] iz dana u dan, sad i nikad više, trenuci se gube, ljudi se gube, mislim da to utiče na moj rad.”

Uprkos svim životnim promenama, Karuči radi ništa manje intimno nego u vreme kada je prvi put snimila svoju majku, kada joj je bilo 15 godina. „Meni je uvek spoljni svet delovao nekako okrutan. Da bismo preživeli u njemu, treba se okrenuti ljubavi i intimi, porodici i prijateljima, ako imamo sreće. To je ta druga strana okrutnog života. To mene inspiriše. Intimnost, saosećanje, i ako baš imamo sreće bezuslovna ljubav, za to vredi živeti.”