Reklame
LGBTQ

Šta sam naučio iz depresije nakon što sam promenio pol

Iako ništa ne bih uradio drugačije, tranzicija mi je donela neočekivane probleme.

pisao Chris Jacobovicz
09 Novembar 2018, 7:00am

Fotografija: Getty Images

Originalno objavljeno na VICE Netherlands

TRANS je holandski godišnjak posvećen rodnom identitetu koji kreiraju trans urednici i fotografi. Sledi odlomak iz nedavno objavljenog broja.

Moja prva sećanja potiču iz vremena kada sam još bio beba. Ležao sam u krevecu ubeđen da će mi preko noći izrasti penis. Starija braća su ih imala, pa sam sebe ubedio da će uskoro stići i moj. Nešto kasnije, pamtim kako sam gotovo svako jutra podizao ćebe i proveravao da li ima ičega novog. „Možda bude sutra“, tešio sam se.

Kad sam malo poodrastao, naučio sam da se deca ili rađaju sa penisom ili bez njega. Ipak, nadao sam se svake večeri pred spavanje, a svakog jutra bi mi sledilo razočaranje.

Ovo je potrajalo sve do 12. januara 2017., kada sam se probudio u Srbiji, u jednoj beogradskoj bolnici. Dan ranije, došao sam na završnu fazu operacije, faloplastije iz dva dela, procedure kojom se kod trans muškaraca konstruiše penis. Tog jutra, najzad sam imao osećaj da mi je penis izrastao preko noći.

Teško je opisati koliko me je to usrećilo. Posle dvadeset godina života sa nedostatkom, života ružne nakaze, naglo sam prestao tako da mislim o sebi. Averzija prema vulvi sa kojom sam rođen oduvek mi je davala osećaj da među nogama imam otvorenu ranu umesto muških genitalija. Dve decenije sam morao da živom sa takvim doživljajem sopstvenog tela. Posle operacije, bio sam u ekstazi uprkos bolu. Srce mi je bilo puno zbog sitnih stvari – mogao sam da osetim nešto u gaćama prilikom oblačenja; mogao sam da mokrim stojeći; mogao sam da počešem muda.

Čovek bi pretpostavio da ću posle faloplastije zauvek živeti u oblacima, jer sam ostvario životni san. Nažalost, desila se sasvim suprotna stvar. Zapao sam u duboku depresiju.

Oporavljao sam se sam u stanu – psa sam ostavio dečku da bih mogao da odmaram. U toj samoći, preplavila bi me najdublja tuga. Plakao sam bez prestanka, suze su tekle potocima, a iz grla mi je izlazio samo cvilež. Par sati kasnije, uspaničio sam se i nazvao dečka – odmah da dođe i da mi dovede psa. Nisam bio siguran šta želim, ali znao sam da mi je potreban prijatelj. Sreća što se javio, inače bih skočio sa četvrtog sprata.

U periodu koji je usledio, nije uspeo da mi pomogne ni moj tadašnji partner niti bilo ko drugi. Nisam više odlazio ko psihologa ili psihijatra, vreme sam provodio kod kuće sa psom. Tek sedam meseci kasnije uspeo sam da prihvatim da ću u ovom novom telu ostati do kraja života. Nisam siguran kako je došlo to toga; samo sam ponavljao sebi da više nema nazad, da je promena konačna, i u tim rečima najzad našao nekakav mir.

Bio sam nesrećan tokom celog detinjstva. Svi psiholozi i terapeuti kod kojih sam išao navodili su moju rodnu disforiju kao urok depresije. Ja sam prihvatio da, iako nisam bio srećan, treba samo dočekati šesnaestu – tada ću moći da počnem sa hormonskom terapijom. A od osamnaeste, počeće i hirurški zahvati. Uvek sam u mislima imao sledeći korak – izgovor za loše raspoloženje u sadašnjem trenutku, čije rešenje sigurno leži iza sledeće životne prekretnice, posle koje će stvari automatski postati malo bolje.

Ali pošto sam napravio i taj poslednji korak, život nije automatski postao bolji. Morao sam da se suočim sa realnošću: to je bilo to. Prošlost ću zauvek morati da nosim sa sobom – prvih 14 godina života proveo sam u telu devojčice. Zato sad ne mogu da ostvarim erekciju, zato ne proizvodim spermu, zato ću svakom sledećem ljubavniku morati da objašnjavam u čemu je stvar. Nikad neću doneti dete na ovaj svet.

Morao sam da prihvatim da sam trans, ma koliko ličio na cis muškarca, a sa tim je trebalo da počnem mnogo ranije. Da sam oko četrnaeste manje brinuo o tome da li dovoljno uverljivo podsećam na dečaka, a više o tome kako da prihvatim svoj telo, možda se nikad ne bih suočio sa post-operativnom depresijom.

U ono vreme sam odbijao da prihvatim realnost, a klinička psihološkinja je nesigurnom petnaestogodišnjem trans tinejdžeru doslovce rekla „nikad nećeš postati pravi muškarac“. Užasno me je to naljutilo, mislio sam da me ona uopšte ne razume. Danas mi je jasnije šta je htela da mi poruči, kako da me zaštiti od depresije koja će udariti osam godina kasnije.

Na internetu sam naišao na brojne trans osobe koje prolaze kroz isti proces. Teško je prihvatiti realnost po kojoj, čak ni posle uspešne tranzicije, nisi ekvivalent cis osobe rođene u muškom telu.


Pogledajte i:


Da ne bude zabune: Kad bih mogao da se vratim pet godina unazad kroz vreme, ipak bih se odlučio za tranziciju. Nimalo ne žalim zbog operacija kojima sam se podvrgao. Bile su neophodne kako bih se najzad osetio potpunom osobom, kako bih osetio da mi sopstveno telo zaista pripada.

U međuvremenu, stvari se polako popravljaju – počinjem da prihvatam svoje novo telo. Lakše mi je sad kad me ljudi vide kao muškarca. Mogu da se skinem u sauni bez da me iko prekorno gleda; mogu da odem u krevet sa drugim muškarcem a da on ne primeti da sam trans. Mom partneru ovo nije problem, vodimo sasvim zadovoljavajući seksualni život.

Tokom tranzicije, grčevito sam se držao zamišljene budućnosti. Danas sam ipak prihvatio trans realnost. Telesno sam mnogo bliže svom rodnom identitetu, ali takođe znam da sam došao do granica fizičkog preobražaja, da će mi zauvek ostati neke neostvarene želje i snovi. Ali to je prosto deo života.

Tagged:
Depresija
pól
Srbija
Operacija
Mentalno zdravlje
Transrodna osoba