16 stvari koje su danas drugačije kada imaš 16 godina

„Tvoja generacija je imala one stvarno tanke čupane obrve, a danas je kul jednostavno ih obrijati.“

|
jul 19 2018, 11:46am

Prvobitno objavljeno na i-D.

Današnji šesnaestogodišnjaci imaju potpunu kontrolu nad svojim sranjima. Dok su svi milenijalsi prolazili kroz ’ružnu fazu’, oblikujući obrve žiletima i mazali usne korektorom Beri M, Generacija Z pretvara svoja lica u avatare Kardašijana. Kada sam ja bila u srednjoj školi, momci su nosili isključivo drečave Topmen majice sa tri dugmeta u sredini, a devojke perjane prsluke i razgažene lažne Ugs čizme. Koliko mogu da vidim, sadašnji tinejdžeri na ramenima nose rančeve koji koštaju više od mesečne kirije, a na nogama imaju rasprodate kolekcionarske patike ograničene serije.

Najpreduzetniji pripadnici moje generacije su valjali žele bombone iz svojih Najk sportskih torbi. 2018, tinejdžeri prodaju najtraženije trenerke s kapuljačom odraslima koji nemaju vremena da čekaju ispred radnje Supreme, kada stigne nova kolekcija.

U suštini, tinejdžeri su sada mnogo više kul. Ja se osećam kao da imam 107 godina, iako imam samo 23. I stoga, da bih saznala da li je ovo zaista istina, razgovarala sam sa nekim šesnaestogodišnjacima.

Ava, simpatizerka Laburista iz Londona, o odnosu mladih ljudi prema drogi
„Samo moji bogatiji i privilegovaniji drugari se drogiraju. Mislim da je u tim krugovima to mnogo prihvatljivije i normalnije. Međutim, kada se družim sa manje imućnim drugarima koji više pripadaju radničkoj klasi, njima je ideja drogiranja u našim godinama glupava, i ja se slažem. Neki od mojih drugova koji uzimaju kasanaks i duvaju mnogo vutre su se baš promenili, postali su toliko dosadni da jedva podnesem da budem s njima u društvu. Kao da je droga isisala život iz njih. Mislim da je ovo sve uvreženije mišljenje, stalno u parku viđam tinejdežere koji sede u parku, ćaskaju, bez alkohola, ili bilo čega drugog“.

Džordž, ljubitelj velike bele ajkule iz Linkolna, o tome kako je biti kvir u školi

„U školi se se nisu prema meni ponašali drugačije zbog toga što sam trans. Većinu ljudi je prestalo da bude briga. Mislim, bilo je ljudi koji to jednostavno nisu shvatali, i postavljali mi napadna i neodgovarajuća pitanja, ne shvatajući da su uvredljivi. Bilo je ljudi koji su me sve vreme čudno gledali, i iza mojih leđa me zvali pogrdnim imenima. Neki su se čak i žalili zbog toga koliko je neprijatno ići u školu sa transrodnim učenikom, zato što nikada nisu znali šta da kažu. Ali bilo je tu i devojčica koje su me odlučno zvale odgovarajućim imenom, pre nego što sam uopšte morao i da ih pitam. Bio je tu jedan tip koji je pokušao da me nauči „bratskom zagrljaju“, i da se ponašam kao batica. Bilo je profesora koji su se zalagali za mene, i objašnjavali stvari, da ja ne bih morao“.

Eli, fudbalerka iz Mančestera o tome da li je seksualno obrazovanje i dalje sranje
„Tokom jednog pripremnog ispita, moja drugarica je našla nešto zaista grozno. Naše klupe su bile veoma stare, i po njima mogu da se nađu kite urezane i pre 30 godina. Našla je jednu poruku koju je neki klinac napisao pre više godina – bila je toliko odvratna, puna eksplicitnih stvari koje je želeo da radi ženama. Potpisao se, prezime mu je bilo isto kao i prezime našeg profesora engleskog, koji je izgleda isto išao u našu školu. To je bilo pomalo smešno, ali ipak i uznemirujuće. Takođe, dečaci se i dalje zgroze kada neka devojčica ima menstruaciju. Moj profesor drame je zapravo mislio da možemo da je kontrolišemo kao i mokraću. Bilo je toliko uvrnuto. Plašim se da pomislim kako je bilo vama“.

Tomi, obožavatelj horor knjiga Stiven Kinga, iz Velingtona, Novi Zeland, o šminki
„Tvoja generacija je imala one stvarno tanke čupane obrve, a danas mnogi od nas jednostavno obrijemo obrve, i tako ima više prostora za raznobojne senke za oči. To je i dalje ’ružna faza’, samo je ova namerna. Mada, ipak sam prošao kroz jadan period kada sam stavljao samo tečni ajlajner, što ne bih nazvao sumornim, samo dosadnim. Ništa ne može da nadmaši one vaše dugačke šiške“.

Sid, skejter iz Londona, o muzici
„Muzika je danas toliko dostupna, ima je posvuda po internetu, tako da ne moraš da štediš sto godina da bi kupio neki album. Ima toliko mnogo umetnika koji brišu granice između žanrova i zvukova, stvarno mi se dopada Brokhempton, koji mešaju mnogo različitih elemenata u svojoj muzici, industrijski hip-hop, psihodeliju i rok. Mislim da će moja generacija tinejdžera imati mnogo širi muzički ukus, zato što imamo pristupa tolikim različitim tipovima zvukova. Takođe mi se dopada i kako društvene mreže omogućuju umetnicima da privuku fanove svojom ličnošću, imaš osećaj kao da su ti prijatelji, i možeš da imaš odnos prema njima. Meni je zbog toga muzika postala mnogo interesantnija, pesme imaju više smisla kada znaš kakva je osoba koja ih pravi“.

Meg, Instagram influenserka i entuzijasta za brend Arijes, iz Londona, o modi
„Moji roditelji su inspiraciju za svoju odeću crpeli uglavnom sa Top of the Pops, dok ja imam ceo Instagram da potražim ideje. Mislim da je to razlog zašto mladi ljudi danas imaju toliko raznoliki smisao za stil. Kada je moja mama odrastala, morala je sama da šije dosta odeće, zato što u radnjama nije mogla da nađe ono što zaista želi. Moja baka me je naučila da šijem. Mislim da su tada ljudi imali mentalitet „uradi sam“, koji se sada vraća, ako pogledate svu onu ručno izrađenu odeću na DePopu, i mislim da se vraćamo na kreativnost i umešnost.

Mislim da mlade ljude sada više zanimaju brendovi, što nervira, jer su oni skuplji, ali s druge strane, kupujemo manje stvari i stvarno se osetiš zadovoljno kada uspeš da uštediš za nešto što zaista želiš. Ja takođe manje kupujem jeftine proizvode nego nekada, zato što bolje razumem neetičke sisteme tih velikih kompanija“.

Rahim, vlasnik radnje Depop iz Kenta, o tome kako su mladi ljudi sada mnogo preduzetniji
„Mnogi mladi ljudi sada imaju neku akciju sa strane. Svi smo shvatili da ako završiš fakultet to ne znači da ćeš obavezno naći posao, i naučili smo da budemo mnogo štedljiviji. Mnogi od mojih ortaka beže s predavanja na faksu, da bi stali u red za nove kolekcije Sjuprima, onda malo nose tu odeću da ih želja mine, a onda je preprodaju za velike pare. Možeš da zaradiš hiljade na tome, ponekad se pitam zašto se uopšte smaram školovanjem“.

Sara, fotografkinja iz Sautemptona, o životnoj sredini
„Mislim da su mladi ljudi definitivno zabrinuti za budućnost planete. Svi moji prijatelji recikliraju, hrane se veganski i trude se da ne koriste plastiku. Ne želim da odrastem na umirućoj, zagasito smeđoj planeti“.

Marni, ambiciozni umetnik iz Liverpula, o društvenim mrežama
„Ljudi se stalno žale na društvene mreže, ali mnogi do mojih prijatelja su preko Instagrama postali stvarno izuzetni dokumentarni fotografi, drugi su postali stvarno dobri kao kustosi galerija, slažući boje na svojim fidovima, na primer, da je sve rozikasto ili plavkasto, ili u suštini pišu stvarno dovitljive i smešne kratke rečenice na Tviteru. Da, Fejsbuk je dosadan, ali ja više tamo ne poznajem nikoga, osim moje mame“.

Samira, ekspertska poslastičarka iz Norviča, o provođenju vremena u samoći
„Moja generacija je provela manje vremena gledajući televiziju. Ako mi želimo nešto da gledamo, gledaćemo nešto zaista dobro i stvarno to bindžovati, nećemo da se kuvamo na kauču, i da gledamo Renoviranje kuća, ili tako nešto“.

Zoi, hajkerka iz Brajtona, o odrastanju
„Mi nikada sebi nećemo moći da priuštimo kuću, i mislim da je to razlog zašto moja generacija više razmišlja o tome koje zemlje će posetiti, nego o tome koje boje će biti zidovi u dnevnoj sobi. To je mnogo zabavniji način da se živi život, radije bih se popela na vrh nekog ogromnog vulkana sa svojim prijateljima, nego što bih štedela za mašinu za pranje sudova“.

Nadja, veliki fan Rijane, o tome da li tinejdžeri postaju političniji
„Većina mojih prijatelja je zainteresovana za politiku. U društvu vlada nejednakost, s jedne strane imaš sve one beskućnike na ulicama, a sa druge imaš velike, šljašteće stambene zgrade. Ljuti smo. Tako je frustrirajuće gledati druge ljude kako im roditelji ispiraju mozak svojim mišljenjem. Neki roditelji se nisu prilagodili društvenim promenama kao mi, koji smo odrasli u potpuno drugačijem društvu. Mislim da bi u školama trebalo da uvedu predavanja o politici, a ne da se uvek fokusiraju samo na ispite“.

Kamila, koja želi da bude medicinska sestra u urgentnom centru, iz Ročdejla, o vezama
„Deluje mi da ljudi često izlaze sa svojim prijateljima, i ja i moje drugarice stalno razmenjujemo momke, to nije toliko ozbiljno. Ne bih želela da budem u jednom od onih parova koji su stalno zalepljeni jedno za drugo i drže se za ruke. Neke od mojih prijateljica su počele da upražnjavaju seks, ljudi uvek govore, „sačekaj nekoga ko ti se zaista dopada“, što bi, da budem iskrena, moglo da potraje zauvek, a ja ne želim doveka da čekam. Ne sećam se prvog puta kada sam kupila picu, a to je bila izuzetna prilika, i da li će me zaista biti briga kada izgubim nevinost? Sav taj pritisak da mora da bude izuzetno je jedina stvar koja me trenutno traumira“.

Nejtan, obožavalac dokumentarnog filma iz Brajtona, o druženju
„Dobijam 5 funti džeparca nedeljno od mojih roditelja. Mogao bih da nađem posao, ali tako sam lenj. Moj prijatelj raznosi novine, a ja ne mogu da zamislim da ustanem tako rano. Ali ipak možeš dobro da se provedeš i kada si švorc (pošto očigledno ne moram da brinem za kiriju i hranu), moji drugari i ja se nekada ušunjamo u bioskop, tako što kažemo oseblju da ćemo samo da odemo u WC, a onda upadnemo na projekciju. Ako te uhvate, samo budi stvarno, stvarno učtiv i zbunjen“.

Ručira, pevačica gospela iz Njukastla, o mentalnom zdravlju
„Mnogi od mojih prijatelja su anksiozni i depresivni. To je zbunjujuće. Da li su ljudi uvek bili mentalno bolesni, ali se o tome nije pričalo, ili je svet danas jednostavno jeziv, i zbog toga svi toliko patimo? Svi uvek kažu, „otvorimo razgovor“, ali ja mislim da više nije toliki tabu reći da si anksiozan, samo je jednostavno teško naći pravu pomoć. Ja imam mnogo sreće zbog toga što moji roditelji mogu da priušte da mi plaćaju terapiju, ali da ne mogu, verovatno bih godinama bila na listi čekanja NHS-a. Uvek se pitam šta će se dogoditi kada budem morala da nađem posao, i ako kažem, „Imam osećaj kao da mi se grlo zatvara, toliko sam anksiozna, da ne mogu da dišem“, da li će mi i dalje plaćati da radim za njih“?

Džejmi, opsesivni fan Fortnajta iz Dablina, o video igricama
„Svaki put kada se mladim ljudima nešto dopadne, ili formiraju sopstvenu kulturu, odrasli kao da žele to da iscepaju. Sećaš se masivne histerije da su tinejdžeri ’navučeni’ na Pokemon Go? Sada Dejli Mejl piše da gubimo razum zbog Fortnajta. Oni to ne razumeju. Ja sam stvarno nespretan u društvu, i igranje igrica mi pomaže da steknem prijatelje. Zabavno je pobeći u drugi svet, i samo zbog toga što je taj svet na ekranu, ne znači da je zao. Drago mi je da šesnaestogodišnjaci to shvataju, iako odrasli ne shvataju“.

Više na VICE
Vice Channels