Miris evropskog fudbala u Beogradu
Nebojša Paraušić/MN Press
Sport

Miris evropskog fudbala u Beogradu

Uživati u trenutku. OK je.
25 Avgust 2017, 7:28am

"Ne valja".

To je bukvalno jedna od prvih rečenica koju mi je kum saopštio nakon istorijskog trijumfa Crvene Zvezde nad ruskim Krasnodarom. Posle devedeset minuta drame koju je, ničim izazvano, zapaprio nemački sudija, verovatno nesvestan da je sporazum Ribentrop-Molotov stavljen ad acta onog trenutka kad je firer krenuo tenkovima na Moskvu još pre sedamdeset i kusur godina, bio sam u stanju nadrealne životne radosti. Dok mi je u glavi išao ponovljen snimak drugog Kanginog evro-gola ove još uvek mlade sezone, pokušao sam da rasvetlim šta to, dođavola, ne valja?

"Pa ne valja... poklapaće se termini sa košarkom. Evo već vidim, Zvezda-Barsa isto kad i fudbal... biće još jedna verovatno... strašno, strašno."

Moj kum je, jasno, veliki šeret. Da je ovako nešto izgovorio pre deset godina, odmahnuo bih rukom i otpisao ovaj komentar kao još jednu šalu bez osnova. U ovom trenutku, međutim, on je samo implicirao da će prvi put u, valjda beskonačno, Beograd biti "lud" svake sedmice, barem do decembra. A što ne i dalje?

Pre samo godinu dana, bili smo spremni da i konačno svečano sahranimo srpski klupski fudbal. Crveno-beli su se samospalili u trećem pretkolu Lige šampiona protiv Ludogoreca, što je, u stvari, bila samo uvertira za debakl protiv Sasuola. Partizan je gotovo nečujno, bez ispaljenog metka, eliminisan od poljskog Zaglembja, a ostali su uradili ono što uglavnom urade svakog leta, to jest, ispali čim pre da bi se natenane usredsredili na domaće prvenstvo. Standardno smo trpeli komentare popularnih "sezonskih navijača", onih što se uključe u julu-avgustu, pa onda kad se desi neki debakl počnu da kukaju kako smo spali na ovaj jad, te kako je u njihovo vreme to sve izgledalo mnogo bolje.

A danas... danas je sve izgledalo kao da smo se teleportovali dvadesetak godina unazad. Dobro, barem što se sporta tiče.

Čast da otvore jedan od najuspešnijih četvrtaka u skorijoj istoriji srpskog klupskog fudbala imali su fudbaleri Partizana. Nakon mršavih 0-0 na praznom stadionu JNA, te promenljive forme u domaćem šampionatu, grobari su na prvi pogled imali razloga za brigu. Ta briga je nestala posle prvih četrdeset i pet minuta, budući da je "Parni valjak" protutnjao kroz Felčut i rešio svaku dilemu sa tri pogotka. Do kraja su dodali i četvrti, ali već na 0-2 se znalo da će miljenici mađarskog premijera Viktora Orbana teško do rezultata.

U dvomeču protiv Olimpijakosa, Partizan je na momente imao "više od igre", dominirao posedom, ali je pokazao nadasve kulovske greške u zadnjoj liniji i veliki manjak iskustva na evropskoj sceni. Iako je domaća štampa na sva zvona trubila o "odličnoj igri" Partizana (koliko igra može biti odlična kad izgubiš 1-3 kod kuće je već neko drugo pitanje), mnogi su se s pravom pitali kakvi su evropski dometi ove ekipe.

Ako je Đukić pokazao naivnu stranu protiv "trilosa", toga, pak, nije bilo protiv Mađara. U revanšu je nekadašnji libero Deportiva i Valensije potpuno rasporio taktičke zamisli prethodnika na klupi srpskog šampiona, kompletno neutralisavši sve njegove adute bukvalno od samog starta. Partizan je delovao agresivno i ofanzivno, ali pritom i sasvim koncentrisano, što je definitivno odnelo prevagu. Okej, možda je koncentracija popustila u onom trenutku kada je Ostojić napravio veliku svinjariju, međutim sudija je za promenu imao smisla za humor pa je igrač Partizana nekim čudom ostao na terenu.

Zvezda je, sa druge strane, demonstrirala fudbal još neviđen od davne 2000, kada su Žigić i kompanija na travnjaku stadiona koji danas nosi ime Rajka Mitića isprašili slavnu Romu. Istrpeli su crveno-beli svašta ovog leta - malteških 40 stepeni, dug i vijugav put do Pavlodara, pa i kolektivni uzdah celokupne fudbalske javnosti kada je izvučena Sparta. Moj prijatelj, bivši fudbaler Zvezde, samo je kratko prokomentarisao da ćemo "leteti glavačke iz Evrope". I realno, da li je iko sumnjao u takav ishod tog dvomeča?

Taj prvi meč protiv Sparte dao je veru svim Zvezdašima da se nešto ipak možda desi ovog leta. Dominirali su crveno-beli nad favorizovanim Česima ne devedeset, nego bezmalo sto osamdeset minuta, napravivši volove od njih po sred Praga. Crvenela je uprava Sparte gledajući kako se Kanga i Boaći sprdaju sa njihovim skupim pojačanjima, sklanjajući ih sa terena kao kegle.

Ipak, defetizam je bio i dalje prisutan kada je voljom žreba Zvezda dobila ruski Krasnodar, jednu u nizu milionerskih igračaka kakve cvetaju po bivšem SSSR-u u poslednje vreme. Nije to nimalo pokolebalo Vladana Milojevića, čoveka koji je polako sklapao kockice ekipe koja je posle ravno deset godina ponovo došla do grupne faze nekog evropskog takmičenja. Pokazao je Milojević od čega je sazdan kada je u Krasnodaru na 3-1 ubacio drugog napadača i krenuo na sve ili ništa - Pešić mu je momentalno vratio golom, i tako namestio pozornicu za spektakularni revanš o kome će se još dugo, dugo pričati po kafanama širom Srbije.

Fudbal je zaista čudna igra. Pogledajmo opet te događaje od prošlog leta. Partizan ne može da da gol Zaglembju. Zvezdaši se tresu bukvalno svaki put kad Ludogorec pređe pola. Sasuolo, da je hteo, mogao je da dobije onaj prvi meč sa sedam razlike. Minimum.

A juče? Juče gledamo crno-belu rapsodiju u Mađarskoj i bukvalno gol-šansu iz svakog trećeg ozbiljnog napada, gledamo Zvezdu u kojoj Vujadin Savić i Abraham Frimpong nalikuju na Nestu i Kanavara (pročitajte ovo par puta, naglas ako treba), gledamo Gelora Kangu koji se poigrava sa čuvarima, kontroliše tok utakmice, dribla kad treba, doda kad treba... i šutne kad treba. Da citiram kolegu sa televizije Arena, "ja ne znam koji je ovo Kanga, ali sigurno nije onaj iz prošle sezone". Zaista, prošle sezone Kangin glavni učinak bio je pomračenje uma tokom poluvremena revanša sa Ludogorecom. Ove sezone? Čovek izgleda kao Maradona za siromašne.

I šta je sad tu istina? Do juče nas je "Grof" Božović ubeđivao da su Sasuolo i Ludogorec realna slika našeg fudbala, da se u Kazahstanu mnogo investira u fudbal i da je normalno da nas Kairat ekspresno liferuje nazad u Jelen Super Ligu, da nije neka sramota biti torpedovan od prosečnog italijanskog kluba. Zanima me šta on danas misli.

Šta li se to sve promenilo? I ko je u pravu?

Ostavimo taj "interni dijalog" ipak današnjem treneru Arsenala iz Tule. Ono što jeste realnost je da danas, u petak, cela Srbija gleda žreb za grupe Lige Evrope u švajcarskom Nionu. Prvi put - PRVI PUT! - u istoriji, imaćemo DVE ekipe u grupnoj fazi nekog evropskog takmičenja.

Od septembra do decembra, gledaćemo Zvezdu i Partizan protiv rivala kakvi su Arsenal, Marsej, Milan, Lacio, Everton, Herta, Nica, Lion, i mnogi drugi. Beograd će biti domaćin šest evropskih mečeva ove jeseni. A kada ne bude bilo fudbala, vi odete na košarku, kao što vam je moj kum sugerisao. Biće ovo luda jesen za sve ljubitelje sporta u našoj zemlji.

Neću ja ovde vama najaviti nikakav veliki povratak "večitih" na evropsku scenu, niti ću sad gubiti vreme na razglabanje i detaljne analize. Nema potrebe. Možda već sutra Zvezda proda pola ekipe (nemojte mi reći da se ranije nije desilo). Možda Partizan ne uradi ništa. Možda obe ekipe dođu do proleća. Možda nijedna. Ko to zna.

Samo ću vam reći - radujte se. Uživajte u trenutku. Makar na jednu jesen, nismo više magareća klupa evropskog, pa što ne reći, i balkanskog fudbala. Sedite pred Jutjub i natenane gledajte Kangine evrogolove, ili majstorski napad Radin-Đurđević-Suma. Smorio vas je fudbal? Gledajte EP u odbojci, koje je Srbija otvorila fantastičnom pobedom nad Poljskom pred šezdeset hiljada ljudi. Ne, ovaj četvrtak je zaista izdominirao.

I ako mi sad posle svega kažete "to je samo igra", pogledajte poslednjih par minuta snimka sa "Marakane", i sve te ljude koji plaču od sreće na tribini. Plaču. Sipaju k'o kiša.

Ne, to nije samo igra. Radujte se. OK je.

PROČITAJTE JOŠ: