Razgovarali smo sa starijim LGBTQ osobama o životu pre Prajda

Ove godine se obeležava pedesetogodišnjica donošenja Zakona o seksualnim prestupima iz 1967. kada je došlo do pravne dekriminalizacije homoseksualnog čina između muškaraca starijih od 21 godine. Iako je put od ovog zakonodavnog čina do jednakih prava LGBT osoba (putovanje koje daleko od toga da je završeno), zakon iz 1967. je bio nedvosmislen korak napred ka slobodi za mnoge ljude.

Ali kakav je bio život pre zakona, i kako su efekti zakonodavstva polako menjali život britanskih LGBTQ osoba? Kako je zakon uticao na otvorenost, lično ispoljavanje i stav društva prema LGBTQ osobama? Da bismo to iz prve ruke saznali od onih koji su lično iskusili dekriminalizaciju, razgovorali smo sa starijim pripadnicima zajednice o identitetu, Prajdu i pedesetoj godišnjici jednog od ključnih zakona u kvir istoriji.

VICE: Pričaj nam o sebi.

Edvard Džejkobs: Pa, počeću od samog početka. Rođen sam u Južnoj Africi. Živeo sam tamo preko 50 godina, ali rane dane sam uglavnom proveo vodeći dvostruki život: danju sam bio prikriveni gej profesionalac, a noću sam bio kompulsivni, promiskuitetni hedonista. Takav otpor je trajao godinama, zato što nisam znao ni za jedan drugi način. Negde pre oko tri godine sam naleteo na Opening Doors London, koji su me upoznali sa svojim različitim aktivnostima – što se podudarilo sa velikim promenama u mom životu, koje su se ionako odvijale – ali to mi je svakako mnogo pomoglo u istraživanju načina za postupanje, povezivanje i razumevanje drugih gej muškaraca, u društvenom smislu. Dok sam ranije na muškarce gledao samo kroz lupu seksualne dostupnosti, poželjnosti, i bez pravog interesovanja za druge aspekte njihovih bića.

Kako se osećaš povodom toga što je pedesetogodišnjica dekriminalizacije?

Pa naravno, isprva me se nije lično ticalo što je godišnjica dekriminalizacije, pošto sam uvek živeo ispod radara, da se tako izrazim. Ali od tada imam novi pristup pogledu na život, i shvatio sam da se osećam veoma srećno zbog toga što sam uključen u to, zato što je to tako oslobađajuće iskustvo za svakakve ljude koji su zbog tog zakona bili ugnjetavani, izgubili zaposlenja, porodice, a ponekad čak i decu – tako da mi je veoma drago zbog toga.

Radujem se ostatku svog života. Lepota u svemu tome je što nemam nikakve zacrtane planove. Namerno puštam da me stihija vodi. Struja će da teče gde god će da teče, ali ja ću znati da me vodi prava struja.

Ideš li na Prajd?

Definitivno idem. Išao sam prošle godine – po prvi put, na svoju sramotu – i stvarno sam se sjajno proveo, pa mu se ove godine radujem. Sećam se da se nisam angažovao, ali sećam se prvih parada – koje su u stvari bile demonstracije – a to se sada pretvorilo u festival, karneval, proslavu ljudi sličnih meni. Toliko je širokog spektra, da sam ponekad bio zabrinut za sebe kao gej muškarca, i nisam razmišljao o drugim kategorijama koje se ne uklapaju u norme, mislim na sadašnje norme. Ali drago mi je što se to uklapa u širu društvenu kategoriju, a ne samo seksualnu.

Pričaj nam o sebi.

Vratio sam se u London sa severa Velsa pre jedno četiri i po godine, sa svojim vanbračnim partnerom. Živeo sam u viktorijansko doba, dve godine sam tako živeo sa svojim partnerom. Bili smo zajedno šest godina u Velsu, i na nesreću – ili na sreću – u našu zgradu se doselio novi stanar na petom spratu. Moj partner se zaljubio u njega i na kraju se preselio kod njega, gde je i sada, pa sam mogao da biram, ili ću da sedim i gledam televiziju, ili ću da pronađem organizaciju kao što je ova: Opening Doors.

Šta je bila prekretnica za tebe u poslednjih 50 godina?

To je bio postepen proces, i to je bilo stvarno stresno vreme. Jednom sam bio uhapšen, i izgubio sam dva posla, a zamalo i treći, zbog stava ljudi. Nije bilo mesta na kojima si mogao da upoznaješ druge gej ljude, i morao si da se osvrćeš preko ramena. Ne bih rekao da postoji određena prekretnica, zato što smo još uvek suočeni sa diskriminacijom – čak su nas i tokom osamdesetih prozivali – ali mislim da je bilo postepeno. Više prihvaćenosti i otvorenosti. Ali oseća se da atmosfera postaje otvorenija, i Prajd raste, naročito među organizacijama kakve su crkve.

Pre nekoliko godina se pojavio jedan film. Zvao se Planina Broukbek. Nije mi se dopao, ali to nije bio tipičan gej film, u njemu stvarno nema stereotipa. Bio je veoma popularan, i nažalost, jedan od glumaca iz tog filma je preminuo. Ponovo se pojavila i jedna predstava pod nazivom Momci iz benda, koji govori o netoleranciji prema gej zajednici i trvenju unutar gej zajednice, zato što mislim da je teže biti u vezi kada si pod pritiskom. Takve stvari su prekretnice.

Pričaj nam o sebi.

Radila sam kao medicinska sestra u jednom programu za drogu i alkohol, i dok sam bila tamo sam prošla kroz tranziciju, i posle devet provedenih godina tamo sam iznenada otkrila da sam nepoželjna. Tako da su me u suštini oterali na silu, i zatekla sam sebe kako tražim novi posao, i na kraju se zaposlila u maloj, dobrotvornoj LGBT organizaciji, i jedna od odgovornosti organizacije je bila da pomaže starijim LGBT ljudima, pa sam tako došla do Opening Doors.

Kako se osećaš povodom toga što je pedesetogodišnjica dekriminalizacije?

Tu ima par neobičnosti: kada sam ja odrastala, nije bilo modela na koje sam mogla da se ugledam. Mislim, nije bilo interneta kada sam ja imala tri godine. Odrastala sam ne poznajući druge ljude slične sebi, i pretpostavljam da je u tome najveća promena – stvari su mnogo otvorenije i o njima se priča, imaš mnogo uzora, postoje službe koje ranije nisu postojale. Tako da na neki način ne postoji jedna prekretnica, dolazilo je do postepene promene u stavu, ali tek odnedavno može da se vidi kolika je to promena. Mislim, sećam se dana kada bi me ovako odevenu na ulici uhapsili zbog podvođenja, mogla bih da budem uhapšena zbog napada na policajca, ili zbog toga što sam ih izazvala da me napadnu. 2004. godine je donet Zakon o rodnom priznanju, što je verovatno jedna od najvećih stvari, zato što si odjednom mogao da se oslobodiš stega, više nije bilo ničega što bi moglo da te poveže s tim. Znaš, ljudi ne moraju da znaju tvoje poreklo.

Bilo bi sjajno kada bi Prajd bio samo izgovor za dobar provod – mislim, i jeste, ali kod Prajda još uvek postoji element afirmacije. Volela bih da je smisao Prajda zabava, a ne to da podseća ljude na prihvaćenost.

Koja je za tebe bila lična prekretnica u proteklih 50 godina?

Ono što je bitno se dogodilo relativno nedavno – to su vanbračna zajednica i gej brak. Bio sam oženjen sa jednim čovekom: venčali smo se, on je umro 2010, ali pre toga smo 38 godina „živeli u grehu", kako se to nazivalo. Nijedan od naših prijatelja to nije smatrao grehom, niko nije osuđivao to što smo bili zajedno. Ja lično nikada to nisam morao da krijem, moj partner je morao da bude oprezniji, na poslu, mada ga niko ništa nije pitao, a da jeste, morao bi da laže.

Postoji jedan film koji bi danas bio bitan, u pitanju je crno-beli film koji se zove Žrtva – koji tačno opisuje kakav je život tada bio, i u šta se pretvorio sada: ljudi su vršili samoubistva, ucenjivali su ih, mislim, bilo je grozno, nikada nisam znao za to i ne kažem da je to potpuno nestalo, ali više nije toliko beznadežno.

Edvard, Džeremi, Ola i Klod su dobrovoljni ambasadori organizacije Opening Doors London (ODL), najvećeg specijalizovanog pružaoca usluga starijoj LGBT zajednici u UK. ODL se stara o širokom spektru regularnih društvenih grupa i mogućnosti; pruža usluge, zalaže se i daje glas starijim LGBT ljudima. Da biste podržali rad Opening Doors London u njihovom radu od vitalnog značaja za starije LGBT ljude, molimo vas, razmislite o tome da dajete redovne donacije ovde .

Još na VICE.com:

Gde je granica između trans zastupljenosti i medijskog senzacionalizma?

Ovako će izgledati naša generacija kada se penzionišemo

Deci kvir roditelja nije lako