Madonin „Ray of Light“ je predvideo našu opsesiju poznatim ličnostima

Tekst je prvobitno objavljen na VICE ID.

Nedugo posle pogibije princeze Dajane 1997. ona druga poznata plavuša (Madona) obratila se tokom dodele MTV nagrada, ne paparacima ili medijima, već javnosti. Osudila je našu glad za glasinama i skandalima, zamolila nas da prestanemo da „indirektno živimo za jad drugih ljudi“ i objavila: „Krajnje je vreme da priznamo da sve ono što kažemo ili uradimo ima uticaja na svet koji nas okružuje, da smo svi povezani, svi smo jedno.“

Par meseci kasnije, objavila je Ray of Light album, odlučno odbacivši kult slavne ličnosti, moćno ako ne i problematično proglasivši sve narode i narodnosti sveta delom ujedinjenog ljudskog roda. Album je takođe zračio ljubavlju, ne samo romantičnom. Pokazao se kao jedan od njenih najprodavanijih studijskih albuma, što čak i dvadeset godina kasnije zvuči zaista spektakularno.

Madona je do 1996. izborila pravo da eksperimentiše. Osvojila je Oskara za „Evitu“ (odnosno za izvođenje pesme Endru Lojda Vebera i Tima Rajsa), ali muzičku karijeru kao da je zapostavila. Uprkos hajpu koji je pratio izdanje njene knjige SEX, uprkos isfabrikovanom rivalitetu sa onom drugom mladom katoličkom buntovnicom Šinejd O’Konor, album Erotica prodao se u samo pet miliona primeraka, a Bedtime Stories jedva je dogurao do tri miliona.

Madona je odlučila da otkaže snimanje sa Bejbifejsom i okrenula se Vilijamu Orbitu koji je svojevremeno pravio brejkbit-tehno ritmove kakvi se čak i danas slušaju po Bristolu. Madonin glas je sa godinama postao dubok i gladak, pa je konačan ishod ove saradnje bio euforičan i eklektičan, tačno onakav kakav je želela: „Htela sam da spojimo taj neki futuristički zvuk sa raznim indijskim i marokanskim uticajima i takvim stvarima, da nekako bude u isto vreme i staro i novo.“

Uz Orbitovo prepoznatljivo pištanje, zvuk sitara je obeležio Skin, dok je Shanti/Ashtangi bila loše izgovorena obrada Joga Taravli napeva praćena bolivudskim semplovima. Promo materijal i živa izvođenja pesama sa ovog albuma danas deluju anahrono – Madona obučena kao gejša, Madona u sariju, Madona nastupa na MTV VMA pa je hinduističke verske grupe javno osuđuju za seksualizaciju svetinja. Indusima je odbrusila rekavši „Ako su takvi vernici, zašto uopšte gledaju MTV?“ da bi oni kasnije priznali popularizaciju religije kojoj je Madona doprinela.

Madona se proslavila kritikom svoje vere ( Like a Virgin, Like a Prayer), ali ne može se poreći da je druge kulture tretirala kao banalan izvor estetskih elemenata. Mnogo toga je bilo problematično u vezi sa ovim albumom, a i danas je: umesto što je radila sa producentom koji je jednostavno semplovao inspirativnu muziku, mogla je da organizuje kolaborativni projekat u Graceland maniru, pa da na albumu sa njom nastup muzičari iz zemalja koje su je inspirisale.

Ali to je bila ona drska, bučna, sisata Madona, ni nalik Polu Sajmonu. U razgovoru sa Lari Kingom 1999. požalila se na to koliko joj je perspektiva bila ograničena slavom: „Nekad mi dođe prosto da se prošetam, anonimno, da me niko ne zna, posebno kad negde putujem jer nema drugog načina da izađem i vidim grad u kom nastupam, svesna sam da mnogo toga propuštam.“ Zarobljena u zlatnom kavezu svetske slave, ova mestimično ozloglašena zvezda oduvek je smatrala da joj se uskraćuje mogućnost da autentično sarađuje sa drugim umetnicima i uči od njih. „Najgora stvar u vezi sa slavom, kao što danas svi kažu, jeste nedostatak privatnosti. Ne dozvoljava nam se ni najmanja greška, sve što radimo se analizira kao pod mikroskopom.“

Madona se dugo oslanjala upravo na tu slavu. Svoje veze – i stvarne i lažne –tretirala je kao performanse pred kamerama; svoje najintimnije trenutke prodala je izdavši SEX; kroz pesme Material Girl i Vogue imitirala je i na pijedestal uzdizala glamur zlatnog doba Holivuda. Ipak, pošto su tragično preminuli i Dijana i Madonin bliski prijatelj Đani Versaće, ona je to doživela kao upozorenje. Ne u pogledu poroka koji prate slavne zvezde – kao plesačica, Madona je retko smela da preteruje sa nedozvoljenim supstancama – već u smislu da javnost svoje idole uništava, svesno ili ne. Album Ray of Light je Madonin raskid sa selebriti statusom. Već na prvoj pesmi, Drowned World/Substitute for Love, ona uz zvuke hladnog vetra kaže: “I traded fame for love/Without a second thought/It all became a silly game/Some things cannot be bought”, da bi nešto kasnije iskreno dodala “Now, I find/I’ve changed my mind. This is my religion.”

Možda ste se zapitali na kakvu se to religiju poziva. Prvi singl sa Ray of Light albuma, bliskoistočni Frozen, osuđuje materijalizam ( “You’re so consumed with how much you get”) kao i stoicizam ( “You’re frozen/ When your heart’s not open”). Na sličan način obraća se distanciranom ljubavniku u The Power of Goodbye gde kaže: “Your heart is not open so I must go”. Pokušava da se oslobodi ovozemaljskog: “Learn to say goodbye/I yearn to say goodbye”. Sa druge strane, tu je i Candy Perfume Girl u tralala maniru Strawberry Fields i Bitlsa: proizvođači Magnetic Poetry optužili su Madonu da je uz pomoć njihove igre sastavila haotični tekst ove pesme, što je ona porekla.

Na stranu Joga i Kabala, najjasniji znak nove religije o kojoj Madona govori nalazi se na pesmi Nothing Really Matters, u kojoj budističke misli o beskrajnom ciklusu života i smrti svodi na jedan pevljivi refren: “Nothing really matters/ Love is all we need/ Everything I give you/ All comes back to me.” Stav je toliko isprazan da bi svako mogao da se identifikuje sa njim, ali ako se bukvalno čita, asocira na pupčanu vrpcu koja spaja majku i dete.

Zahvaljujući reputaciji Madonine devičanske imenjakinje, majke se u svetu zabave odavno definišu kao bespolne, ma koliko to paradoksalno zvučalo. Madona je imala pred sobom izazov: kako da izda kambek album koji neće biti o seksu, koji se od nje očekuje? Možda je komercijalno isplativije da ignoriše ćerku Lordes, u pesmama neustrašivo tvrdi da je voli. Romantična ljubav Madone i njenih muškaraca zasnivala se na zadirkivanju, igranju, lažnoj stidljivosti, dok je majčinska ljubav divlja, duboka, beskompromisna. Pošto više nije morala da pominje stigmatizovani vanbračni seks koji je vodio do začeća Lordes Leon (danas su takvi detalji nebitni, ali u ono vreme je bilo sablazni), mogla je da bez ustručavanja zapeva o njoj: U snenoj, nežnoj pesmi Little Star ona kaže “God gave a present to me/ made of flesh and bones/ My life, my song/ you make my spirit home.”

Čista suprotnost ovom je Swim, snimljena na dan Versaćeve smrti. Fanki gitare i optimistični instrumental prati Madonin sumorni tekst: “Put your head on my shoulder baby/Things can’t get any worse/Night is getting colder sometimes/ Life feels like it’s a curse.” Slušajući ovo, čovek ne može a da se ne zapita – zašto da ne pozajmljuje budističke misli kako bi opisala koliko je neobično izgubiti prijatelja i roditi ćerku u istoj godini? Ako joj je budizam pomogao da prebrodi taj težak period, zašto ga ne pomenuti?

Uz sve svoje mane i uprkos tripi bubnjevima, album Ray of Light je nešto više od neuspele Bjork imitacije. U pitanju je genijalna alt-pop ploča. Uprkos problematičnoj i zasluženo kritikovanoj aproprijaciji stranih kultura, radi se o jedinstvenom trenutku na globalnoj kulturnoj sceni: Ovo je album kojim je najpoznatija žena na svetu izrazila želju da više ne bude poznata. Na žalost, javnost ga je neočekivano dobro primila – svideo nam se skoro koliko i samoj Madoni.