Šta 18 godina srpske kinematografije govori o nama

U okviru ovogodišnjeg FEST-a, a u sklopu konferencije za štampu koja se održala 25. februara, predstavljena je knjiga „Kritički vodič kroz srpski film 2000/2017“. Trojica filmskih kritičara, Ivan Velisavljević, Zoran Janković i Đođrđe Bajić, pogledali su preko dvesta pedeset filmova nastalih u periodu od osamnaest godina da bi ispisali njen medicinski karton i sve kroz šta je prolazila. Ispratili su sve njene dečije i ne toliko naivne bolesti, njen napredak, njena lutanja, njene buntovne uspone i njene grube padove.

Na konferenciji su podrobno objasnili metodološki pristup koji su koristili, te kako su se trudili da ovaj vodič ima i leksikonsku i kontekstualnu i kritičku vrednost. U knjizi ćete naći osnovne informacije o nekom filmu, rezultate koje je ostvario tokom svog bioskopskog života kao i analizu i kritičko mišljenje jednog od trojice autora.

Opsesivno listajući ovaj važan dokument kao detektiv koji pokušava da sklopi širu sliku o događaju samo na spram dobijene dokazne dokumentacije, ja sam opažala kojim se sve temama naši autori opsedaju, čemu se ciklično vraćaju i koje motive možemo videti kako lutaju od filma do filma.

Na stranu kako su te teme tretirane, činjenica je da se naša društvena realnost i te kako preslikava na našu kinematografiju. I da, ljudima je već jednom dosta bede i rata, zato najbolje i prolaze eskapistički filmovi sa pomirljivim melodramskim šablonom na koje sam i sama slaba. Jedan deo autora i publike očigledno imaju potrebu za konstantnim dijagnostifikovanjem trauma koje smo doživeli kao zemlja preko koje se često prelamaju sukobi velikih sila. Neke stvari očigledno još uvek nisu iza nas.

Ili ih mi prosto, iz nekog razloga, ne puštamo da odu.

Prva i nažalost najlogičnija tema nalazi se na samom početku ovog zbornika budući da je polazišna tačka 2000. godina kada je od NATO bombardovanja Srbije do tada prošlo samo godinu dana. Tako smo dobili naslove kao što su „Nebeska udica“, „Rat uživo“ i „Zemlja istine, ljubavi i slobode“ i to tretirane u tri različita žanra kao „melodramska“ tragedija, tragi-komedija, i nekakav postmodernistički igrano dokumentarni pastiš koji meša fikciju i stvarnost. Čak se i film „Boomerang“ iz 2001. godine referiše na bombardovanje budući da film počinje naratorom koji je „dobri anđeo nad Srbijom“. Međutim, kako je film eklektičan i prepun metareferenci i alegorija (scenario pisao Svetislav Basara) ne može se reći da je film o samom bombarodvnju. Ipak, indikativan je deo iz kritike Washington Post-a koja kaže: „Duhovito? Da. Mračno? I te kako. Koherentno? Ne baš, ali možda tako izgleda život kada vas bombarduju.“ To jasno govori na koji način direktno ili indirektno društvena realnost boji naše filmove ali i to kako nas percipiraju stranci.

Ovaj istorijski momenat igra ulogu i u filmu „Mamaroš“ iz 2013. godine čija radnja prati kino-operatera i amerikanofila koji za vreme NATO bombardovanja dobija zelenu kartu, ali ostaje zaglavljen u Budimpešti, budući da njegova majka za koju je evidento previše vezan, isti papir ne dobija.

Sa ovim periodom definitivno još uvek nismo raščistili, o tome govori i dokumentarac Mile Turajlić „Druga strana svega“ koji je izašao ove godine. Ona je u svom govoru nakon primanja internacionalne IDFA nagrade rekla da kraj Haškog tribunala zapravo nije kraj suočavanja našeg društva ali i šire evropske zajednice sa događajima koji su razorili Jugoslaviju. Filmovi sa tematikom građanskog rata ne mogu se svesti na jednu godinu već je u pitanju „lutajući motiv“, i iako je njegovo pojavljivanje smanjeno, kao da se „povampiri“ svako malo. Tako imamo filmove kao što su „Sjaj u očima“ Srđana Karanovića iz 2003., „Karaulu“ iz 2006. Rajka Grlića, “S.O.S. Spasite naše duše“ Slobodana Šijana iz 2007. „Turneju“ Gorana Markovića iz 2008. godin, „Top je bio vreo“ Bobana Skerlića iz 2014. godine pa čak je i najnoviji film Emira Kusturice „Na mlečnom putu“ iz 2016. godine smešten u vreme rata, iako se samim ratom ne bavi.

E sad, ova mračna vremena ne mogu a da se ne dovedu u vezi sa filmovima o rušenju vladavine Slobodana Miloševića, koje sam povezala i sa filmovima u kojima policajci predstavljaju sile mraka. Prosto, devedesete su bile mračna vremena, kriminal je bujao a policajci i službe bezbednosti i nisu baš radile u korist naroda. Tako na primer imamo film „Profesionalac“ Dušana Kovačevića iz 2003. koji kroz odnos praćenog profesora i pratioca iz DB-a prečešljava upravo devedesete ali i ulazak u novi milenijum. Tu je još i film „Nataša“ i „Virtuelna realnost“ iz 2001., „Kordon“ iz 2003, „Jug-jugoistok“ 2005., „Krojačeva tajna“ iz 2006. „Miloš Branković“ iz 2008. godine, „Hitna pomoć: savremeni istorijski film“ iz 2009. godine, reditelja Gorana Radovanovića koji preko službe hitne pomoći prati razvoj jednog društva od pada Miloševića do ubistva Zorana Đinđića.

A gde su ratovi i revolucije tu su svakako i izgubljene generacije. Kasnije će na red doći i tema tranzicije, a sa njim i izbuljena generacija II. Dakle, dok Holivud ima filmske franšize u nastavcima mi imamo tematske talase "izbuljenu generaciju I: žrtve ratova" i "izgubljenu generaciju II: žrtve ratova i tranzicije". „Hadersvild“ iz 2007. je odličan primer generacijske drame (i bukvalno drame jer je film nastao po predstavi Uglješe Šajtinca). U njemu se ne govori samo o generaciji koja traži svoje mesto pod suncem već se dotiče i migracije, odnosno radnja kreće kada Igor, gastos iz Hadresfilda dođe u posetu ekipi u kojoj se svaki član zaglavio u vremenu i prostoru na neki način. Njegov prethodnik može biti film „Kengur“ iz 2004. jer i tu vidimo ekipu zaglavljenu u svom kraju kako čežnjivo gleda golmana Đurička - jedinog koji je uspeo da zapali preko. Pre toga imali smo film „Normalni ljudi“ Olega Nokvovića iz 2001 godine. A migracijom se bavi i film „Tamo i ovde“ iz 2009. godine. Tri godine kasnije (2011.) imamo film „The Box“ koji prati generaciju mladih radnika koji rade u firmi koja se bavi selidbama za vreme rata i sankcija. Posla je nikad više jer stranci beže iz zemlje glavom bez obzira, ali zatvorene granice ruše i snove mladih pakera za boljom budućnošću tamo negde – napolju.

Ovom temom se alegorijski bavi i film Vuka Ršumovića „Ničije dete“ iz 2014. godine, jer prati priču divljeg dečaka odraslog u bosanskim šumama kog prihvata društvo kao jednu od poslednjih generacija Titovih pionira. Međuim, kada ga sistem razočara on se ponovo gubi u šumi gde ga pronalaze vojnici koje je građanski rat tu doveo.

Kada smo iz jednog socijalistički uređenog sistema krenuli ka putu transformacije i rešili da „uhvatimo korak“ sa svetom, tako je na red došla i tranzicija. Samo je pitanje kako se hvata korak sa bilo čim kada krećeš sa zaostatkom od deset godina za vreme kojih je svet imao vesele devedesete, a Srbija krvave destruktivne devedesete. Prirodno, takve promene se uvek dešavaju preko nečijih leđa, i svi oni koji ne uspevaju da „uhvate taj korak“ bivaju ostavljeni za sobom i marginalizovani.

O margini i teškom životu ljudi iz Bora govori film „Beli beli svet“ iz 2010. godine u rediteljsko spisateljskom tandemu Marković/Novković. O tome ko je ostao zaglavljen u vremenu a ko nastavio, govore i noviji filmovi, pre svega „Rekvijem za gospođu J.“ iz 2017. godine. U njemu lik gospođe J. (Mirjana Karanović) živi kao duh, spremna da sebe živu sahrani, a onda i da se ubije. U tom procesu ona obilazi stare fabrike u kojima trenutno žive duhovi, seća se svog muža nekadašnjeg člana vojnog orkestra JNA dok njena ćerka radi u nekoj novoj fabrici koju verovatno vode stranci kao vozačica viljuškara.

Iz iste godine je i film „Spomenik Majkl Džeksonu“, gde se cela priča vrti oko toga treba li ni krivim ni dužnim Majkl Džeksonom zameniti stari partizanski spomenik, budući da je socijalistička prošlost nakon tranzicije ona koje se stidimo. Tu su još i filmovi iz 2007. godine „Klopka“ i „Kenedi se ženi“. U prvom junak nema novac za operaciju svog deteta, a banke su okrutne i bez sluha, dok u drugom žigolo ohrabren zakonima Evropske Unije, želi da se uda i dobije legalan status u Evropi.

Suprotno tome film „Vlažnost“ iz 2016. godine opisuje kako izgleda život „pobednika tranzicije“, svih onih koji su se dokopali menadžerskih pozicija i sada ih kako u ovoj knjizi piše gledamo „na žurkama, u dobrim kolima, skupim restoranima, u preljubničkim aferama…“

Gledajući koji sve filmovi spadaju u ovu kategoriju, izdvojila se i njena potkategorija. Godine 2009. izašao je prvi dugometražni film Mladena Đorđevića „Život i smrt porno bande“ koji bi tehnički mogao da spada i u film izgubljene generacije, ali kako je važan motiv filma produkcija snaf snimaka koje porno banda proizvodi, ipak bih ga podvela u kategoriju žrtava tranzicije. Film „izvozom nasilja i snafa“ jasno daje komentar šta je to jedino što smo u prvim godinama tranzicije kao zemlja imali da ponudimo stranim tržištima. Još jedan film govori o „izvozu nasilja“ kao našeg „najjačeg brenda“.

U pitanju je „Travelator“ iz 2014. godine koji prati glavnog junaka Slovenca koji živi sa bolesnom majkom u siromaštvu, te prihvata da ode u Las Vegas i zahvaljujući svom opsesivnom igranju pucačina, svoj zanat oproba i u realnsoti, ubijajući stvarno. Prethodni film reditelja Dušana Milića iz 2005. godine „Jagoda u supermarketu“ bavi se donekle sličnom temom prateći naoružanog povratnika sa ratišta koji upada u supermarket. Na taj način, vrlo dalekovido, ovaj reditelj pokreće pitanje globalizacije i svega što ona donosi.

U ovu potkategoriju može se svrstati čak i zombi film „Zona mrtvih“ iz 2009. u kojem širanje zaraze počinje na vojnoj vežbi u Pančevu koju naši vojnici imaju zajedno sa NATO snagama, istim onim koje su prethodno bile agresor.

Međutim, kad smo kod nasilja kao izvozne robe, mislim da smo, na žalost mnogo jače etiketirani i kao izvoznici ratnih zločinaca. Tako se ova činjenica polako uvukla u filmske narative što kao okvir priče, što kao njeno centralno pitanje. Pitanje ratnih zločinaca imamo u trilerima „Četvrti čovek“ (2007.) i „Ustanička ulica“( 2012).

U filmu „Ordinery People“ iz 2009. imamo alegorijsku priču o vojnoj jedinici dezertera u neobeleženom prostoru i vremenu, koji shvataju da su dovedeni da bi izvršili ratni zločin. Film Mirjane Karanović, „Dobra žena“ iz 2016. godine prati život žene koja saznaje da joj je muž zločinac.

Dokumentarni film „Dubina dva“ Ognjena Glavonjića iz iste godine, koji prati priču o pronalaženju masovne grobnice sa leševima kosovskih Albanaca u kasarni u Batajnici, imaće i svoju igranu verziju. Što nas dovodi do sledeće teme.

Film „Otadžbina“ iz 2015. godine počinje prološkom scenom ručka srpske porodice sa Kosova, koja se nakon krvavih događaja i ubistava civila sa obe zaraćene strane seli u Beograd u kome se dešava ostatak filma. Iste godine reditelj filma „Hitna pomoć“ snima film „Enklava“ koji prati život srpske zajednice u Enklavi. Sledeće 2016. godine, snima se i film „Sporazum“ u kome otac i sin rešavaju da se vrate na Kosovo u selo iz koga su proterani, da bi na tom putu sin bio ubijen u zasedi.

Međutim, pre svih ovih filmova 2014. godine izašli su i „Varvari“. U tom filmu pratimo život mladog huligana i izbeglice sa Kosova Luke koji veruje da mu je otac poginuo. Prateći njegovo društvo, ljubavni interes i porodične odnose, film se završava beogradskim protestom protiv nasilnog otcepljivanja Kosova koji je rezultirao kao što znamo vandalizmom i čuvenim viralnim snimkom „Kosovo za patike“. Što nas neminovno dovodi i do sledeće kategorije.

Filmovovi u kojima pratimo mlade generacije kako se, zapostavljeni od strane društva koja se davi u drugim problemima, okreću internetu i snimanju video klipova seksa i nasilja, imamo nekoliko. Prvi je film „Tilva Roš“ iz 2010. gde mladi skejteri snimaju svoju verziju „Jackass“-a, zatim imamo „Klip“ iz 2012. godine, čije ime sve govori. Upotreba mobilnih telefona za snimanje inkriminišućih scena seksa i nasilja takođe se pojavljuje i u filmovima „Panama“ i „Pored mene“ iz 2015. godine. Međutim osim tinejdžerskog bunta u čije živote se indirektno preslikava stanje u društvu koje onda oni ispoljavaju kroz nasilje i seks, imamo i filmove nešto starijeg dela izgubljene genaracije II. To je generacija koja je svesna da živi posledice tuđih odluka, ali apsolutno ne zna šta sa tom spoznajom može da uradi. Oni su ili nevino „Neposušni“ (2014) ili ulaze u prljavu igru i prave pakt sa đavolom kao u filmu „Amanet“(2015).

Međutim, tu tezu da mi živimo u „Afterparti“ vremenima prethodnih generacija koje su svoje „izdivljali“ najjače i najdirektnije vidimo u istoimenom filmu. Dokle će taj „Afterparti“ trajati po svemu navedenom, možemo samo da nagađamo. Treba spomenuti da iste godine izlazi i niskobudžetni film o posledicama rata na treću generaciju pod takođe indikativnim naslovom „Naši očevi, majke i njihova djeca“ koji se dešava na relaciji Sarajevo – Pale a čiji su glavni akteri mladić i devojka iz različitih etničkih zajednica.

U ovu analizu sigurno nisu stali svi filmovi niti je to bila poenta teksta. Ko želi, može slobodno da se igra rešavanja kinematografske osmosmerke i da filmove kojih se seti, smešta u određenu kategoriju. Ali evidentno je da smo duboko ranjeno i traumatizovano društvo koje se sa tim nosi kako zna i ume, pa se to ogleda i u kinematografiji.

Ne znam da li smo konstantnim bavljenjem socijalnim temama hteli da pošaljemo nekakvu poruku svetu, ili smo prosto imali potrebu da se kroz kinematografiju suočavamo sa realnošću i čistimo rane izbacujući gnoj na površinu . Možda je u pitanju i jedno i drugo. Međutim, ono što sigurno znam je da bih jako volela da podvučemo crtu i nastavimo dalje. I sa životima, i sa filmom. Franšizi izgubljenih generacija nije potreban još jedan nastavak.