Adam Sendler je zapravo genije

U Mejerovicovim pričama (novim i odabranim) Noe Baumbaha, Adam Sendler je ostvario još jednu rolu zbog koje moramo da se zapitamo: čekaj, je li Adam Sendler zapravo brilijantan?

Ingeniozni komičar srednjeg ranga koji se vinuo u zvezde nizom tipskih porodičnih komedija koje su razvalile na bioskopskim blagajnama, Sendler je svoj brend vremenom učinio autodestruktivnim, dosadnim i nesnosnim – ali i dalje profitabilnim. Ali međutim, u senci Srećnog Medisona, nalazi se lik nalik Vonki, čije sposobnosti nisu shvaćene.

Za mene, Sendler ostaje jedan od najenigmatičnijih glumaca svoje generacije: čovek koji tokom iste godine može da glumi i u filmu Opijeni ljubavlju, i u filmu Gospodin Dids. Lako je mrzeti cinična sranja koja izbacuje, kao i glumu koja iz toga proizilazi. Kritičari su odavno saglasni u tome da je on duduk sklon eksploataciji, ali i na neki misteriozan način sposoban za uzvišene dramske uloge, kada ga navodi pravi reditelj. Provlači se sa minimalnim učinkom, a onda povremeno napravi ulogu koja bude dostojna mladog Ala Paćina.

Za Sendlera se često govori da je iritantan i da se prodao. Kritičari na njega gledaju kao na kontradiktornog lika koji je izabrao da profitira na prosečnim limunadama budžeta srednje veličine. Nema senzibilitet za umetnički film, kao njegovi savremenici Vilson i Stiler, a ako ima, svojevoljno je rešio da ga u najvećoj meri ignoriše. U tom segmentu je Sendler enigmatičan na najiritantniji mogući način. Kritički diskurs vezan za njega zamara njegovim ljigavim kompjuterskim gegovima, kao i onime što se tumači kao njegovo odustajanje od zanemarene genijalnosti i „dubine“.

Naša anksioznost povodom Sendlera je ograničavajuća, ali ja bih rekao da se kosi sa onim što od njega čini najprimamljivijeg lika u savremenoj kinematografiji. On je svetac-zaštitnik dosađivanja. Ono što je Džimi Stjuart bio za zbunjenost, a Džek Lemon za očajanje, Adam Sendler je za konfuzan i frustrirani bes. Od dosadnjakovića mrtvog pogleda, do vrištećeg razbijača prozora, Sendler je neprevaziđen, kada je reč o kanalisanju atavističkog besa koji se provlači u pozadini.

U okviru spektra iritantnosti, Adam Sendler je majstor, i kada pomera njegove granice, možemo da vidimo u čemu je draž njegove glume. Ja imam visoko mišljenje o Sendlerovom filmu Džek i Džil iz 2011. To je možda najgori film veka, a dok sam ga gledao u bioskopu, moj prijatelj je bacio veliku čašu soka ka platnu, što je dočekano ovacijama.

Ovaj film predstavlja Sendlera u apsolutno najgorem svetlu; on i Kejti Holms se nadmeću za nagradu za najprazniji pogled na filmu, a najživahniji trenutak je kada se papagaj u kompjuterskoj animaciji kupa u fondiju. Ipak, u ulogama blizanaca Džek i Džila, vidimo ekstreme Sendlerove tinjajuće frustracije: cinični Džek koji iz stisnutih usana izbacuje otrov, nasuprot mahnitom Džilu koji ispaljuje fazone. Ovde vidimo dva suprotna pola Sendlerove estetike: iznerviranu zamlatu i eksplozivnu dileju.

S druge strane, Sendlerovo zlatno doba je nesporno. Sa Bilijem Medisonom, Srećnim Gilmorom, Pevačem za venčanja i Vodonošom, Sendler je kroz devedesete proleteo kao uragan, i može se reći da je skinuo Majka Majersa i Džimija Kerija sa trona kraljeva komedije velikih produkcijskih kuća. Bili Medison i Srećni Gilmor su se pojavili jedan za drugim, 1995. i 1996, i otelotvorenje su Sendlerove nedokučive iritantnosti.

Lik Bilija Medisona je naivan nalik Džilu, scenaristička karikatura čija nerealnost je u sukobu sa svetom oko njega. Ipak, Bili na kraju dostiže „zrelost“, a kada je u pitanju suptilnost, Sendler spušta svoj lik sa jedanaestice iz Spajnal Tepa negde na četvrti nivo suptilnosti. Ta tranzicija se uočava između trenutka kada je Bili u kadi, kada se okreće slavini u obliku labuda, i mrzovoljno joj poručuje, „Prestani da me gledaš, labude“, i akademskog dekatlona na vrhuncu filma, kada mu kažu da su „svi u prostoriji sada gluplji“ zato što su ga saslušali, a Bili odgovara: „U redu, mogli ste jednostavno da kažete da sam u krivu“.

Sendlerovo klimanje glavom i odlazak nakon te replike na brilijantan način otelotvoruju anksioznost unutar koje on operiše, i to se odnosi i na Srećnog Gilmora, kada se Bilijev idiotluk i sumnje u samog sebe transformišu u agresivni bes. U Sendlerovim najboljim rolama, njegovi likovi svoj slepi bes stišavaju anhedonijom. U Mejerovicu ljutnja nadvladava tugu kada mu uvale malo amfetamina; u Srećnom Gilmoru, okida je frustriranost golfom. Scena u kojoj Srećni „ne može da ubaci lopticu u rupu“ i iz čista mira napadne neznanca koji stoji sa strane možda je najčistiji trenutak Sendlerove eksplozivne srdžbe.

Srećni Gilmor uspeva u onome u čemu druge, kasnije Sendlerove komedije ne uspevaju: on ga prikazuje u najboljem sveltlu, na oštrici brijača između anksiozne konfuzije i nasilne iziritiranosti. Besan je, i jedino sebi može da da oduška tako što će razbesneti nekog drugog. To postaje odušak i za publiku – tenzija u srži koja, ako smem da se usudim da kažem, čini Adama Sendlera sjajnim.

Od Bilija Medisona do Mejerovica, postoji prosta američka nijansa u Sendlerovim izlivima. Njegove kasnije komedije koje je sam producirao bile su neuspešne, zato što su bile samougađajuće i lenje do tačke da gledamo bogatog čoveka koji je naseo na cinizam sopstvenog brenda. Sendler je najbolji kada se vrati korenima i igra zamlatu koja je nekako uspela da se izvuče iz besmisla uz pomoć bezobraznih viceva – kada njegovo očajanje u prvi plan stavlja frustraciju, bes i nuždu. Iznerviran je i nervira druge, i u tome je Sendlerova draž.

Još na VICE.com:

Trejler za novi film Adama Sendlera… izgleda dobro

Šta pravi geniji misle o poslu?

Koautor ’Rika i Mortija’ ima neke savete o životu sa depresijom