Koliko puta sam bio otpušten zbog svoje mentalne bolesti

Nalazim se u zavodu za zapošljavanje ljudi sa invaliditetom i slušam kako službenik sa mojim kolegom koji takođe ne može da nađe posao vodi iskren razgovor o tome kako „muslimani“ pokušavaju da „zabrane Božić“. Bio je to razgovor koji sam čuo i ranije, kada sam imao noćnu moru i sanjao Šona Hanitija.

Ovo je osoba koja je zadužena za to da mi pomogne da nađem posao.

Često se nađem u situaciji da sam bez posla. U najboljem slučaju, istorijat mojih zaposlenja može da se nazove „klimavim“. Bipolarni poremećaj, depresija, anksioznost – to su stvari koje izgleda ne dovode do zaposlenja, osim onog u zatvoru ili imigracionom odeljenju.

Uparena sa hipomanijom, moja sklonost ka tome da pravim sranja se manifestuje neinhibirano: u mozgu mi nedostaju filteri koji će me sprečiti da šefu govorim stvari kao što je to da me njegova žena podseća na one priče koje čuješ o tome „kako kepece-gladijatore u Kolumbiji lavovi kidaju na komade“. Ili da naš glavni klijent ima „sažvakan nos i vodi politiku kao mladi nacista“.
S toga možda ne iznenađuje da sam par puta bio otpušten. Mnogo puta. A dosta sam i napuštao posao. „Odlazio“ sam mnogo puta. Kada se sada prisetim najvećih hitova, uočava se jasan obrazac:

Odrastao sam u Menzisovoj Australji – u zlatnim pedesetim – čime hoću da kažem da sam u stvari odrastao u Hauardovoj Australiji – sredinom i krajem devedesetih. Izvinite, ne razlikujem ta dva perioda.

U nadi da ćemo na brzaka da zgrnemo veliku lovu, kojom ćemo ili da kupujemo gluposti, ili ćemo je oročiti, par mojih ortaka i ja smo se okušali u prodavanju limunade. Naš prvi pohod u svet biznisa je tekao sjajno, sve dok moj drugar Ed nije otišao po zalihe. Pošto sam ostao sam, namerno sam prosuo šećer po celom stolu i na njemu prstom napisao „JEBEŠ KOKA-KOLU“. U mom devetogodišnjem umu, to je bio moj doprinos ratu izmeđ Koka-Kole i Pepsija.

Pretpostavljam da nisam bio kapitalista po prirodi.

U svakom slučaju, moji ortaci su me zamolili da odem.

Znate li ko su najtužniji ljudi na svetu? Očevi kojima je zabranjeno da dolaze na sportski dan, zato što su vređali suparnički tim jedanaestogodišnjaka. Ali to su u stvari muškarci od trideset i nešto do četrdesetih godina koji rade u prodavnicama ploča.

Znam to, zato što sam ja bio jedini klinac koji je radio s njima. Oni apsolutno ništa nisu radili. Samo su se šunjali unaokolo, koristili svoje bedne količine kulturnog kapitala da bi muvali šesnaestogodišnje devojčice, i bivali agresivni prema četrnaestogodišnjim pomoćnicima koji nemaju dovoljno veliku kolekciju piratskih kaseta Trifidsa.

Jednog dana sam greškom rekao svom „šefu“ da mu bend zvuči kao trio Džona Batlera, kada bi njegova publika bili emotivno osakaćeni pedesetogodišnji muškarci – za razliku od onih koji su u četrdesetim godinama – i kada Džon Batler ne bi umeo da svira gitaru.
U svakom slučaju, zamolio me je da odem.

Imao sam 21 godinu kada sam našao besmisleni posao „prodavca“ hladnjaka za vodu. Video sam oglas na Gamtriju, i okrenuo navedeni broj. Javio mi se neki Nemac, i skoro smesta me uputio u svoju šemu: nagovaraću firme da im instaliramo i iznajmljujemo sisteme za filtriranje vode. Na duge staze, to će ih koštati pet puta više nego da odmah kupe filtere za vodu. Šta bi moglo da krene po zlu?

Pogledajte VICE Srbija film Glasovi (ludila)

Čitav dan sam proveo na rekordnih 43 stepeni šetajući po industrijskoj zoni Perta, Kelmskotu, i pokušavao da nagovorim ljude da nasednu na ovu prevaru. S punim pravom, ljudi su mi govorili ili da „se jebem“ ili da „odjebem“, i da „drugima prodajem ta sranja“. Jedini ljudi koji su potpisali zakup su bili sajentolozi, a budimo realni, tim ljudima bi mogao da prodaš i makarone od azbesta.
Negde na polovini smene, dok je sunce još pržilo, skinuo sam majicu i pantalone, i legao ispod jednog oklembešenog eukaliptusa. Gledajući kroz gusto granje, pomislio sam, „Šta mi se, dokurca, dogodilo, kada sam se obreo u ovakvoj situaciji“? Nikada ne potcenjujte egzistencijalističku dalekovidost koju pruža razarajuća depresija.

U svakom slučaju, ušao sam u pab, ulio se, i nikada više nisam odgovorio na poziv ludog Nemca.

Frilensing je na neki način sranje. Izbacuješ sadržaj koji doprinosi otupljavanju kolektivne svesti društva, pričaš sa jadnim bendovima o njihovim jadnim mini-albumima, a i ne plaćaju te baš mnogo. Kada ti neki glas u glavi konstantno govori „ubij se“, teško je iskuckati još 350 reči o najnovijem srednjoškolskom bendu drkadžija koji svira psihodelični rok.
Bio sam na probnom radu u jednom časopisu, kada je vlasnik iskopao moju fotografiju na kojoj imam crni strep-on, i besim lutku bebe (duga priča). Podigao je ruku da pokaže koliko sam visoko na lestvici ludila (otprilike 100 metara) i rekao da me „žele ovde“ (dva metra, otprilike).
U svakom slučaju, zamolio me je da odem.

O, čoveče. To je bio jedini put da je moj šef definitivno bio luđi od mene. Mogao bih da napišem knjigu o tome. Sećam se kada sam sedeo na suvozačkom sedištu, dok je on vozio kao ludak, i dok je treštala nemasterizovana muzika iz nekog srednjoškolskog mjuzikla koji je on producirao, i koji se bukvalno zvao Gluvarenje, mjuzikl. Šef mi se hvalio time da je bio predgrupa Stonsima kada su 1961. svirali u Australiji.

U sledećem trenutku, pretvarao se da razgovara telefonom sa čuvenim teniserom Patom Rafterom. Za ručak mi je kupio dva sladoleda u kornetu. Sećam se da sam pokušavao da ih pojedem pre nego što mi se istope u rukama, u ribarskoj marini Mandura.

Na „sastancima“ je škrabao beleške po šoljicama za kafu i salvetama. Satima sam pokušavao da dešifrujem nešto što je izgledalo kao šešir od aluminijumske folije, kojim je želeo da rasvetli Kenedijevo ubistvo. Naš „proizvod“ je bila kompjuterska igrica na temu gramatike, koju je napravio jedan Ukrajinac – sa ukrajinskim shvatanjem engleskog jezika.

Jednog dana me je šef nazvao i pitao, „Gde si ti“? Odgovorio sam, „U Americi sam, i biću ovde tri meseca… uh… zbogom“?

U svakom slučaju, ja sam…

Ovo su samo neki odabrani primeri. Navodim ih iz zezanja, zato što, jebiga, ne želim da izgubim i ovaj posao (ha-ha, samo se šalim, ali ozbiljno). Mentalna bolest – bilo da je u pitanju manija, uznemiravajuće misli, anhedonija, teška anksioznost, posttraumatski stresni poremećaj, i tako dalje – čini stabilno zaposlenje jednako mogućim kao i stabilno zdravlje; prilično nesigurnim. Realnost je da je teško zadržati posao kada je veliko postignuće i da samo ustaneš iz kreveta.

Ali ja sam jedan od srećnika. Sistem socijalne zaštite je dovoljno brutalan i kada si „normalan“. Kada ga upariš sa mentalnom bolešću, postaje nešto drugo. Na teškog depresivca kao što sam ja, 12 odbijenih prijava za posao u roku od dve nedelje ostavlja teške posledice. Razgovori sa savetnicima koji slede posle toga takođe uzimaju svoj danak. Gledanje ljudi kojima je mnogo gore nego meni takođe uzima svoj danak. Mogu da se zezam s time, zato što imam porodicu koja me podržava. Malo njih ima toliko sreće.

Naše društvo u startu prebacuje mnogo krvice i sramote na mentalno obolele. Kada tome dodamo krivicu i sramotu zbog toga što si mlad, nezaposlen, i naizgled „sposoban“, dobijamo nered koji je gori od dva istopljena sladoleda na radnom branču. Kao i Gluvarenje, mjuzikl, i ti si katastrofa.

Još na VICE.com

Zašto pišem o mom mentalnom oboljenju na internetu

Kako je živeti sa graničnim poremećajem ličnosti

Depresija ti oduzme dušu, a zatim i prijatelje