Bog, derbi, životni penali i golovi: Mateja Kežman ekskluzivno za VICE

Čudni su, zaista, putevi Gospodnji.

Bolji deo mojih poznih tinejdžerskih godina proveo sam intenzivno mrzeći Mateju Kežmana. Dobro, ne baš mrzeći, je li, ali daleko da mi je bio prijatelj. Kad god bi se sreli na stadionu, završavalo se njegovim pogotkom i (uglavnom) mojom agonijom. Iako je Mateja u Partizanu proveo tek dve sezone, njegovo nasleđe je zaista impozantno. Kako među grobarima, tako i među nama ciganima – verujem da sam daleko od jedinog koji se strese na spomen njegovog imena.

Sada, bezmalo dvadeset godina kasnije, dobio sam konačno priliku da porazgovaram sa čovekom čija me levica ponekad još uvek pohodi u snovima. Kada mi je predloženo da baš ja budem taj koji će razgovarati sa njime, bio sam malo je reći konsterniran – hej ljudi, pa ja sam na ovom sajtu čoveka nazvao svojim arhineprijateljem. Vi sad hoćete da ja pričam sa njime? Da se…družimo?

Međutim, ispostavilo se da smo itekako imali o čemu da porazgovaramo. Mateja je za VICE Srbija otkrio mnoge tajne iz svoje profesionalne karijere – kako je preko Pirota i Loznice stigao do Partizana, šta mu je bilo u glavi kada je pokušao da polomi noge Eriku Miklandu, i kako je u dvadeset i četiri sata prelomio da napusti Madrid i ode u Istanbul. Takođe, pričao je o duhovnom aspektu svog života, kao i u svojim postfudbalskim hobijima.

A da, i ja sam mu oprostio. A i on meni što nisam ustao da mu aplaudiram kada je dao gol Belgiji na Hejselu u novembru 2004. Eto, nije bilo toliko strašno na kraju.

Dame i gospodo, Mateja Kežman.

VICE Srbija : Mateja, tvoje ime se pre svega vezuje za Partizan. Ipak, ti si do crno-belih stigao možda malo nekonvencionalnim putem – Zemun, Pirot, Loznica, Smederevo…zašto tako naokolo?

Mateja Kežman : Ah…ja sam Zemunac, a moj otac, Zlatko Kežman, je branio u Zemunu dvadeset godina. Preko njega je to nekako i počelo. On me je, kad sam imao deset godina, poveo na trening Zemuna, ostavio me tamo, rekao mi „ovo ti je trener, ovo ti je teren“ i to je bilo to. Pustio me je sam da se borim, da sam krčim neki svoj put.

Partizan mi je u srcu od malih nogu. U kraju sam se navukao na Partizan, imali smo tu neku ekipu ljudi koji su išli na utakmice, svaka tekma na jug…sećam se da sam često išao sa braćom Bulat, Marko Bulat, pevač, i njegov brat koji radi na televiziji, eto oni su bili uvek tu sa mnom, mi smo iz istog kraja. Međutim, kao klinac sam igrao za Zemun, igrao sam i protiv Partizana, bilo je tu lepih trenutaka.

Česta je tema u intervjuima kako se mladi sportisti snađu kada dođu u Beograd. Kako se jedno beogradsko dete snašlo van rodnog grada? Ti si sa nepunih sedamnaest godina otišao u Pirot.

Pa bilo je teško. Napuštaš kuću, klinac si, ja odlazim sam…bilo je u stvari isto kao i prvi put. Otac me je dovezao, rekao to ti je to – i to je bilo to. Trener u Pirotu je bio Mile Tomić, naš Zemunac, i on mi je tada puno pomogao, na njegovo insistiranje sam i došao. On je okupio jednu dobru mladu ekipu – Miloš Drobnjak iz Zvezde, pa Ivan Gvozdenović…klub nam je dao stan i naš trojica-četvorica smo zajedno živeli i snalazili se.

Prvi put sam tada osetio neku popularnost. Pirot je mali grad, ali fudbal je tamo sve. Igrali smo drugu ligu, borili se za ulazak u elitni rang, klali se sa Prištinom za prolaz, imali puno navijača na svakom meču – po deset hiljada ljudi je dolazilo da nas gleda. Ljudi te prepoznaju na ulici, lepo je to.

Posle Pirota, Loznice i Smedereva reputacija ti je solidno porasla. Interesantno je da te je prvo tražila Zvezda doduše.

Tako je, postojao je interes Zvezde. Trener Radović koji je tada bio u Smederevu, zaboravio sam mu ime, je bio dobar prijatelj sa Draganom Džajićem, on me je preporučio. Džajić je zvao mog oca, bilo je nekih razgovora, ali kada se u priču uključio Partizan ja sam samo rekao : „tata, uradi šta god treba da uradiš, samo da idem tamo“. Dogovorili smo se bukvalno za tri minuta.

Taj teži put koji sam ja prošao mi je puno pomogao. Ojačao sam, što bi rekli, kalio sam se po tim klubovima.

Došao si u Partizan u jednom delikatnom trenutku, nakon sezone koju je umnogome obeležio poraz od Kroacije, kao i tri izgubljena derbija, mada je osvojen kup. U novu sezonu ste ušli kompletno podmlađeni – osim tebe, tu su bili i Saša Ilić, Ivica Iliev, Đorđe Tomić…ostali ste poznati kao „Tumbine bebe“. Kakva sećanja imaš na taj period?

Sezona je počela bez nekih očekivanja. Desila se totalna smena generacija, velike promene su bile u klubu. Ljubiša Tumbaković je napravio određene rezove, pa se tako u prvom timu našlo dosta mladih igrača. Ti si nabrojao već Ilića i Ilieva, tu je recimo bio i Aleksandar Vuković iz Banjaluke, Vlada Ivić…bili su tu i neki iskusniji igrači kao što su bili Nikola Damjanac, Nenad Bjeković mlađi, Vuk Rašović, tu je bio Tomić. Napravio se jedan dobar spoj mladosti i iskustva, i ti stariji igrači su nama mlađima dosta tada pomogli. To su bili sjajni momci koji su nas učili ne samo fudbalu, već i životu. Bukvalno su nas učili i gde da izlazimo, i šta da pijemo, i kako sa devojkama…imali smo doslovno bratski odnos sa njima.

Takva hemija napravila je momentalno rezultate, koji su se videli i u Evropi, u poslednjem ikad Kupu Kupova. Penalima Vuka Rašovića smo prošli Njukasl, a onda je došao Lacio, tada „dizajniran“ za najveće uspehe – Marselo Salas, Bobo Vijeri, Pavel Nedved, Roberto Manćini, Siniša Mihajlović, Deki Stanković…

Taj Lacio je na kraju i osvojio Kup Kupova.

Mnogo je to jaka ekipa bila. Mi smo u Rimu sa njima odigrali odličan meč – ja sam pogodio stativu, imali smo još par zicera, ali je ostalo 0-0. U Beogradu smo poveli na vreme, ali njihovo iskustvo, a naše neiskustvo su na kraju presudili. Bilo je 3-2 na kraju, Ivica Iliev je dao taj drugi gol za nas pred kraj.

U domaćem prvenstvu nam je isto dobro krenulo, mada je taj početak lige bio malo težak za mene. Došao sam sa nekim određenim ambicijama, a nisam baš previše igrao u startu, startni špicevi su bili Bjeković i Goran Obradović. Dobio sam šansu u Kragujevcu kada se Bjeković povredio, ušao i dao oba gola za nas. Sledeći meč bio je derbi.

Ček sad trenutak, da popričamo o tome. Vidi, ja nisam neko ko krije navijačko opredeljenje, i ranije kada sam jednom prilikom pisao o temi derbija, ja sam tebe nazvao mojim arhineprijateljem. Deder objasni našim čitaocima kako si stekao tu laskavu titulu u mojim knjigama.

(smeh) Pa vrlo jasno, pet utakmica - pet golova. To valjda dovoljno govori.

Oh, apsolutno.

Sve je počelo od tog prvog derbija, zaista. Ta utakmica me je lansirala.

Dobio si i pesmu.

Jeste, može se reći da sam ja tu šansu koja mi se pružila iskoristio na najbolji mogući način, i igrački i marketinški. Ali uvertira za tu utakmicu bila je potpuno drugačija.

Ja sam zaista očekivao da ću igrati, jer sam u prethodnom meču dao dva gola, međutim, par sati pred utakmicu saznao sam da počinjem na klupi. Imao sam dug razgovor sa svojim ocem tada, koji mi je objasnio da je to neki neophodni period sazrevanja, i shvatio da moram samo spremno čekati svoju šansu.

Ušao sam u 75. minutu, brzo je došao i taj devedeseti i taj sjajan gol, levom nogom…iako mi leva noga nije jača, mislim da sam baš dobro šutirao.

Čuj ti njega. Misliš.

Hah, pa dobro, da, mislim, sve se stvarno dobro namestilo, Božja volja reklo bi se, splet izuzetno povoljnih okolnosti. Posle toga sve je bilo mnogo lakše.

Vratili smo ti mi to sledeće godine. Ali dosta sad o tome. Ti si posle Partizana otišao u PSV Endhoven, klub u kojem su pre tebe igrali Romario, Ronaldo, Luk Nilis, Rud van Nistelroj…i ti treba da nastaviš tu golgetersku lozu. Kakva su bila očekivanja sa kojima si se sreo, i kakvi su bili tvoji utisci kada si došao u Holandiju?

Meni je isprva bilo stravično, u smislu, imao sam veliki strah šta me čeka tamo. Ipak smo mi odrasli ovde u doba sankcija, ko zna na šta ću da dođem. Prvi utisak je bio da sam brzo shvatio koliko se priča da sam mnogo plaćen. Holanđani nisu neki narod koji je poznat po trošenju para, ni ovako ni u fudbalu, a i njihov pogled na fudbal je malo drugačiji nego što je u Španiji i Engleskoj – nisi baš tolika zvezda. U svakom slučaju, njima nije bilo normalno da se za nekog klinca tada da tih trideset miliona maraka ili koliko već, to je u to vreme bila ogromna cifra. Shodno tome, naišao sam na veliki otpor u samom startu.

Tada vizni režim nije bio kao sada, nije mogao niko da mi dođe u posetu, otac je jedva dobio vizu preko neke kombinacije sa Grčkom, haos opšti. Devojka nije mogla, brat nije mogao, sam sam bio, i bilo mi je dosta teško. Saigrači su me ogovarali iza leđa, stalno se spominje taj novac, novac…sećam se, pred jedan trening ulazim u svlačionicu i zatičem otpertlane kopačke, pertle skinute. Ja pogledam okolo, a ono svi se cerekaju, sklanjaju glave. Testiraju te na svakom ćošku.

E, ja uzmem te kopačke, bacim ih ekonomu i kažem mu, vidi, imaš minut da mi ovo rešiš inače ne izlazim na teren. Shvatio sam odmah da moram da se izborim za svoje, da ne dam na sebe ili će me pojesti. E tu su svi stali i pogledali me i rekli, dooooobro, nije ni ovaj naivan, ima karakter, agresivan je. Jasno, na prvim treninzima su me mlatili kako su stigli, ali ja sam uspeo da se nametnem. Golovi su krenuli dosta brzo.

Između ostalih i onaj čuveni gol Mančester Junajtedu.

To je moj drugi prelomni gol. Onaj gol Zvezdi koji smo spominjali i taj gol Junajtedu, to su dve stvari koje su mi otvorile karijeru, prvi u Srbiji a drugi u Evropi. Sećam se da sam pauzirao par utakmica, pa se vratio, naravno odma kreće priča : pare, pare, pare…i ništa, dođe taj meč sa Mančesterom u Ligi Šampiona, ja dam jedan gol, namestim još jedan, jedan su mi poništili zbog fantomskog ofsajda…u svakom slučaju od te tačke ljudi su postali mnogo pozitivniji prema meni. Taj početak sam uspešno prebrodio.

Na kraju, šta da kažem. Četiri godine, 105 golova u 122 utakmice, tri puta prvi strelac, rekord po broju golova za stranog igrača…jedna sjajna epizoda. Holandija mi je druga kuća, imam puno prijatelja tamo još uvek.

Dok si igrao za PSV, svako leto si bio dovođen u vezu sa najvećim evropskim klubovima – Juventus, Barsa…kako si na kraju izabrao Čelsi? Da li je transfer Arjena Robena tu igrao neku ulogu?

Iskreno, pridobio me je ceo taj projekat. Kad dobiješ poziv od Romana Abramoviča i Žozea Murinja, i odeš ti lično na sastanak sa njima gde ti oni izlože celu strategiju i gde ti tu pripadaš, mislim da je bilo jako teško odbiti.

Sad, sa ove distance, možda je to bila i greška. Imao sam još godinu dana ugovora sa PSV-om, Hus Hidink je sastavio odličnu ekipu koja je tada stigla skoro do finala Lige Šampiona, dobio bih i holandski pasoš da sam ostao…međutim, onda gledaš kako ti neko nudi novi petogodišnji ugovor, neke stravične cifre su u opticaju, ideš u klub koji je u tom momentu najmoćniji i ima najveće ambicije. Prosto nije bilo realno da kažem „ne“.

E sad, tu se desio jedan momenat koji je meni napravio problem. Pred sam kraj prelaznog roka došao je Didije Drogba, koji do tad nije bio planiran, ali je Murinjo uspeo da ga se dokopa. Znači, konkurencija mi je bio igrač neviđenog kvaliteta, koji je, evo iskreno, mnogo jači i bolji od mene. Kada je šef pritom i objavio da će se igrati sa jednim špicem, znao sam da me čeka jedna teška sezona. I tako je i ispalo. Bilo je tu puno uspona i padova.

Dobro, dao si onaj gol Liverpulu u finalu Liga Kupa.

Jeste, eto, i to se piše negde što bi se reklo, taj trofej…dao sam dva gola Noriču, pa onda ona utakmica sa Barselonom, po meni jedna od najboljih koje sam odigrao u dresu Čelsija. Ukupno nekih desetak golova, ali moglo je i više.

Brzo si napustio London.

Možda je i to, sada kad pogledam, bila greška. Murinjo je insistirao da ostanem, ubeđivao me da sam odigrao dobru sezonu, da je sad prošao period adaptacije i da će biti još bolje. Istakao je koliko sam značio ekipi na treninzima, jer ja sam prirodno agresivan, držao sam ih budnim tamo, ja radim dvesta posto svaki trening. On nikako nije želeo da me proda.

Međutim, ja sam bio tvrdoglav i želeo da odem. London mi nije prijao, kiša, sivo vreme…pojavila se opcija da pređem u Atletiko Madrid. Madrid je lep grad, ekipa je bila solidna, opet se tu pravio neki novi projekat, sin Hezusa Hila je tada bio glavni….dobio sam sjajan ugovor, možda i bolji nego u Engleskoj, i mislim da je ta odluka da odem u Španiju bila ispravna.

Ta sezona u Atletiku je bila teška. Za trenera je došao Karlos Bjanki, Argentinac koji debituje u evropskom fudbalu kao trener, legenda Veleza i Boke. Ipak, on se teško uklapao u španski fudbal, za njega je to bilo nešto totalno drugačije nego ono što je navikao u Argentini. Posle četiri meseca je otišao, a mi smo bili peti otpozadi. Došao je Hoze Mursija, uspeo da nas nekako prestroji i na kraju smo završili neki peti-šesti. Napadački tandem smo bili Fernando Tores i ja, i individualno nisam nezadovoljan kako sam odigrao te godine – desetak golova, šest-sedam asistencija, išlo je to solidno. Život u Madridu mi je prijao.

Pa što nisi ostao?

Eh…sledeće sezone klub dovodi Meksikanca Havijera Agirea iz Osasuna da bude prvi trener – on je tada bio najbolji trener u Španiji. On je doveo par svojih pojačanja, između ostalih i mladog Kuna Aguera iz Argentine, ali je i mene video u svim tim planovima. Smatrao je da smo Tores i ja dobar tandem, a Aguera bi uvodio polako u prvi tim, što je bilo i logično, dečko je imao tek osamnaest godina.

Elem, pripreme smo sjajno odradili, ja sam se super snašao, davao golove i sve to. Tek, bukvalno par dana pred početak sezone, situacija se menja. U nedelju mi igramo prvi meč, a u utorak odjednom dolazi direktor kod nas u kamp i zove na sastanak. Ja odlazim na sastanak, a on me obaveštava da su tu došli ljudi iz Fenerbahčea i da bi želeli da razgovaraju sa mnom. Ja im kažem da to ne dolazi u obzir, nemam nameru da idem iz Madrida a pogotovo ne u Tursku, hoću da ostanem ovde, super mi je.

Direktor me tu kaže da klub ima neke finansijske probleme, da treba da prodaju par igrača, i da im treba novac. Zove me tada i moj agent tadašnji, kaže, vidi, ovi Turci su tu, daj pet minuta samo da popričamo. Ma nema šta da pričamo, neću ni da čujem, kakvi razgovori. Do večeri su me i predsednik i direktor kluba zvali jedno trista puta na telefon. Počeo je strašan pritisak na mene.

Nisam otišao tu noć da se vidim sa njima, ali su oni ostali u Madridu i došli sutra na trening. E sad dolazi lično predsednik kluba, Migel Anhel Hil, da mi objasni kakvo je stanje. Kaže, ti si koštao toliko i toliko, Fener nudi par miliona više, znači na tebi se i da zaraditi, a pare su nam zaista neophodne. Ja njemu kažem, druže, ja sve to razumem ali ja neću da idem! Decu sam upisao u školu, naučio jezik, sređivao neku kuću godinu dana…ovaj me sad već moli da ispoštujem te ljude, da sednemo barem da popričamo, reko’, ’ajde, dobro, učiniću to zbog tebe i kluba ali da znaš da 98% nema ništa od toga.

Sednem ja tako sa ljudima iz Fenera uveče na sastanak i kažem im ovako – ljudi, ja ne želim da napuštam Madrid. Jedino zbog čega bih napustio je – novac. Kažem im koliko to košta, oni me gledaju… pa znaš, to je stvarno mnogo, a ja baš lupio neku cifru…ništa, kažem ja, to vam je to, rukujemo se, hvala puno, laku noć i doviđenja.

Sutra ista priča. Ja na trening, predsednik tamo, Turci tamo, daj još jednom da popričamo…u sedam uveče sedam sa njima na drugi sastanak, oni kažu razmislili smo malo, hajde ako možeš maaalo samo da spustiš…i u pola četiri ujutru ja sam potpisao predugovor. Sutradan u devet su poslali privatni avion po mene, sleteli smo časkom u Beograd po mog oca i ženu, i onda Istanbul, i pedeset hiljada navijača na aerodromu, ma haos, kolaps.

Eto, tako je izgledao taj film otprilike. Sve se odigralo u 24 sata.

Hajde da se tu zaustavimo na trenutak i okrenemo se tvojoj reprezentativnoj karijeri. Ona se negde završila taman kad je počeo Fenerbahče, pa da povežemo ta dva segmenta. Ti si, ako se dobro sećam, debitovao protiv Kine na azijskoj turneji pred EP 2000. i odmah postigao gol. Ipak, ako se tvoj start u plavom dresu pamti po nečemu, to je onih mitskih trideset i sedam sekundi protiv Norveške koliko ti je trebalo da dobiješ crveni karton. Da li bi mogao da nam opišeš kako je to izgledalo iz tvog ugla.

Uh…ta cela priča ima duboke korene. Smatrao sam da sam svojim igrama u Partizanu zaslužio poziv i taj poziv je i došao, kao što si rekao debitovao sam na azijskoj turniji i odigrao fenomenalno. Sad, zašto smo mi igrali azijsku turniju pred Evropsko Prvenstvo je neka druga tema, ali dobro. Ja sam se svakako nametnuo u Aziji, dao golove Kini, Hong Kongu, Koreji itd.

Pred prvu utakmicu na turniru protiv Slovenije, selektor Vujadin Boškov me priprema da igram od samog starta. Tri sata pred početak, Boškov mi objašnjava da ja ipak neću početi, da se on odlučio za malo iskusnije igrače…ah, znaš već. Kažem mu, nema problema, biće još utakmica, pa dokle stignemo. I šta se desi protiv Slovenije, ja ulazim kasnije u drugom poluvremenu, mi preokrećemo utakmicu, ja odigram dobro…par dana kasnije, meč protiv Norveške, opet Boškov mene sprema da ja počinjem. Kaže, igraćeš sa Savom Miloševićem…i onda opet isti scenario, samo ovaj put ne tri sata pred utakmicu nego jutro pre.

Sećam se, mi nešto šetamo, kad odjednom prilazi mi Boškov i zagrli me…kad me je zagrlio, odmah sam znao koliko je sati (smeh). Pitam ga, šefe, o čemu je reč, a on će, jao znaš, utakmica će biti teška, ne mogu da prelomim tako mladog da te pustim, probaćemo malo da se zatvorimo…a u meni eksplozija. Ali šta ćeš, ćutiš i trpiš.

Počinje tako utakmica, i selektor me pošalje na zagrevanje posle nekih deset minuta. Ja sam se, dakle, zagrevao od desetog do osamdesetog minuta, kada sam konačno ušao pri rezultatu 1-0 za nas. A utakmica ružna, napeta, puna nekih gadnih situacija, tenzije, veliki ulog…i onda ti uđem ja, klinac, napaljen do zla Boga, rešen da pokažem svetu u tri minuta šta znam i umem i napravim nešto.

Vidi, meni je u glavi jedna crna rupa na tom mestu. Ja se ne sećam ničega – bukvalno, od ulaska do teren do povratka u hotel ne znam šta se desilo. Međutim, kada sam jednom gledao snimak, ostao sam fasciniran činjenicom šta sam ja uspeo da uradim za tih trideset sekundi. Ja sam ušao, uklizao na centru, izbio loptu do kornera, otrčao do kornera, centrirao, vratio se nazad i onda ubio onog čoveka na centru i dobio zaslužen crveni karton.

Da je tu sudio neki iskusniji sudija, možda bi mi i progledao kroz prste, rekao bi, vidi ga klinac. Ali pošto je on tu već bio dobrano nervozan od svega što se dešavalo, ja sam mu došao bukvalno kao kec na deset. Ponavljam, crveni karton je bio zaslužen, startovao sam sa dve noge, nema dalje. Ali eto, to je jedna trauma, drama, jedan san koji se ruši…sve što si radio od svoje desete godine želiš sada da prikažeš, ali ne uspevaš zbog neke svoje gluposti, kao i zbog selektora koji nije najbolje umeo da pripremi svoje mlađe igrače. Dobio sam dve utakmice suspenzije, mi smo do kraja odigrali još dve utakmice i to je bilo to.

Ipak, mesec dana kasnije ja potpisujem taj ugovor sa PSV-om i stvari se okreću u drugom smeru, tako da mi taj crveni karton ipak nije previše zasmetao – pre bih rekao da sam dobio na popularnosti zbog njega. Neki Englezi su čak napravili bend i nazvali ga po meni, kažu, pokazao sam viteštvo tim kartonom (smeh).

Tvoja reprezentativna karijera se na kratko i prekinula tokom kvalifikacija za EP u Portugalu 2004.

Moja karijera u reprezentaciji je bila puna uspona i padova. U suštini, ja mislim da nikad nisam imao status kakav sam zaslužio svojim igrama u klubu i ponašanjem. Ne znam, zaista, iz kog razloga – možda zato što nikad nisam sarađivao sa domaćim agentima, otac mi je vodio celu karijeru zajedno sa mnom, nisam imao te neke crne mrlje za koje je neko mogao da me drži. Sve smo gurali sami. Bilo je tu milion primera gde sam ja mislio da štitim grupu, a onda stradam najviše. Zbog toga, uvek je bilo neko pitanje hoću li ili neću igrati. Dam trideset i pet golova u Holandiji, pa dođem u reprezentaciju i sedim na klupi. Uvek je bio nekih prepreka.

Utakmica posle koje sam se povukao bila je protiv Azerbejdžana u Podgorici kada je Dejo Savićević bio selektor, nakon one „komisije“ koja nas je vodila u kvalifikacijama za SP 2002. Mi vodimo 2-0, Dejo me vadi u šezdeset i nekom minutu, po meni potpuno nepotrebno – igrao sam dobro, nije bio razloga da izlazim. Ja sam to loše podneo, neprimereno se poneo na klupi, nešto sam mu i rekao što naravno nije trebalo da uradim, ali šta ću, takav sam, mlad čovek pa još i prznica, teško mi da prećutim. Utakmica se, kao što se sećate, završila 2-2.

Sutradan, ja okrenem Dragana Stojkovića, tada predsednika saveza i kažem mu – vidi, meni se čini da ovo ne ide između nas. Dejo me ne vidi tu kako ja mislim da treba, najbolje da se mi malo odmorimo jedni od drugih, ja ću kažem da sam povređen da ne bude nekog pritiska da ja sad neću da igram, pa eto, kada se odmorimo ako se opet pojavi želja vi me zovite i ja dolazim. To je trebalo da bude razgovor u četiri oka.

Naravno, sutra je sve otišlo u novine, što sam Piksiju tada itekako zamerio, i do dan danas smatram da je on tu ispao nefer prema meni. Valjda je on hteo i da zaštiti sebe malo tu, a i da opravda tu partiju sa Azerbejdžanom. Tu sam ja odlučio da stavim tačku na reprezentativnu karijeru dok se neke stvari ne promene.

Stvari su se promenile kada je za selektora došao Ilija Petković. On me je pozvao, lepo smo razgovarali, objasnio mi je da me vidi u nekom svom projektu i da mu trebam. On je ujedno i prvi selektor koji mi je ulio samopouzdanje, i kod njega sam uvek znao da ću igrati kada dolazim i dobiti tretman koji zaslužujem. Poverenje sam vratio golovima, i zajedno sa saigračima izborio učešće na SP u Nemačkoj 2006. To su ujedno i dve najbolje godine koje sam pružio reprezentaciji, tu je sve bilo sjajno.

Počeo si crvenim kartonom i završio crvenim kartonom, da kažemo tako. Sad, ispravi me ako grešim, ali čini se da je onaj crveni protiv Argentine bio izraz čiste frustracije. Ono je bilo naporno gledati, a mogu misliti kako je bilo igračima.

Za nas je to celo svetsko prvenstvo bilo frustrirajuće. Bilo je tu mnogo propusta u savezu, mnogo je amaterski pristupljeno svemu tome, i naravno, tu je velika greška selektora Petkovića koji je pozvao svog sina u reprezentaciju. On jeste imao najbolju moguću nameru, i sigurno mu niko od igrača nije to uzeo za zlo, ali on nije očekivao da će reakcija biti takva kakva je bila. Od tog momenta, mi smo bili bez selektora – on se povukao u sebe, bio pod velikim pritiskom i ja ga negde tu zaista i razumem. Sve mu se srušilo na glavu.

Tu je posle ispao i cirkus kad je Dušan Petković rešio da napusti kamp reprezentacije, pa smo u Nemačkoj bili jedina selekcija sa igračem manje.

Ma da. Na kraju nas je i sujeta dokrajčila. Svi smo odjednom bili bitni, želeli da budemo glavni, a u kvalifikacijama je svako znao šta radi i gde mu je mesto.

Desila nam se prvo ta Holandija, tu smo malo nesretno izgubili, odigrali smo po meni dobru utakmicu, imali smo Savo i ja neke šanse posle Robenovog gola…a onda je došla Argentina i ceo džumbus je izašao na videlo.

Na kraju priče tu je i taj moj crveni karton, koji je samo bio kulminacija svega od maja meseca i početka priprema pa do tog šestog gola, mi gubimo šest prema nula bez žutog kartona, bez ikakve želje, bez besa…jednostavno sam morao da napravim to što sam napravio, nisam mogao da trpim ni tu nepravdu, a ni Argentince koji su se da prostiš sprdali sa nama. Sigurno je to bila greška, ali eto. Tako je kako je.

Posle debakla u Nemačkoj ti više nisi pozivan u reprezentaciju. Zna li se zašto?

Ja nikad nisam dobio objašnjenje. Jedno dve godine sam se borio da mi neko kaže zašto, ali odgovore nisam dobio.

Na tom svetskom prvenstvu je bilo događaja koji su mogli da utiču na moj dalji tretman. Bilo je tu nekih određenih iskakanja sa moje strane – malo oko taktike, malo oko discipline, malo oko posete nekih ljudi hotelu u koji su igrači bili smešteni…mi smo bili tretirani kao zatvorenici. Bili smo u nekom karantinu van svega, nismo smeli ni članove porodice da viđamo, niko ne zna zašto.

Argentinci, Italijani, Brazilci su svi došli sa ženama, izlazili u grad, provodili se na slobodne dane, živeli neki normalan život. A mi zatvoreni u hotelu, pritom tu se vrzmaju neki čudni ljudi kojima po meni tu nije mesto – oni mogu da obilaze, a moja porodica ne može. Ja sam se tu borio za neku pravdu, ali me niko nije podržao. Podržavali bi me ovako privatno kada razgovaramo, a kada treba pred drugima, okrenu se i zvižduću, kao la la la, niko ništa ne priča. Na kraju, neko je verovatno posle tog turnira i mog crvenog kartona rekao, vidi, daj da mi odustanemo od ovoga, očigledno ne može da se dresira, svojeglav je, i šta će nam. Eto, verujem da je tako neko razmišljanje bilo.

Popularna je priča da je Nemanja Vidić insistirao da te više ne zovu.

To su gluposti. Ja sam sa Nemanjom pričao više puta otad, on je moj prijatelj. Imali smo do tog turnira odličan odnos, imamo i dalje odličan odnos. To je samo neko hteo da prebaci lopticu sa sebe na nekog drugog. Zvezdan Terzić, koji je tada došao za predsednika saveza, je bio u kontaktu sa mnom, rekao mi da će me selektor zvati ako budem dobro igrao. Ja sam dobro igrao, selektor nije zvao, i to bi bilo to.

Sada možemo nazad na Tursku i Fenerbahče.

Ja sam imao stvarno mnogo predrasuda pred odlazak u Tursku, i zbog verskih, i zbog fudbalskih razloga, i ovoga i onoga, ali sada kad pogledam unazad…sigurno dve izuzetno dobre godine za mene. Jedno veliko iskustvo, i jedna doza ljubavi i pozitivne energije koju nigde drugde nisam osetio.

Turci su jednostavno rečeno fanatici. Kod njih je na prvom mestu fudbal, pa deset praznih mesta, pa onda recimo politika, a o drugim sportovima tipa košarka i tako to da ne govorimo. Oni imaju jedno dvanaest dnevnih novina samo o fudbalu, ej. Tamo te prate dvadeset i četiri sata, i osećaš se bukvalno kao holivudska zvezda. Imaš dva automobila, vozača, ulaziš na zadnje ulaze da te ne primete, kriješ se…odeš u supermarket, kroz minut se tu sjati trista ljudi. Posle neke utakmice, ako te prepoznaju u kolima zaustavljaju saobraćaj, izlazi jedan, drugi, treći, kreće pesma, pale baklje, a ulica neka kao Kneza Miloša u Beogradu, znači opšti kolaps. Ludilo. Na sreću, mi smo imali dve odlične godine, i ja sam osetio samo pozitivnu stranu svega. Nisam imao neka loša iskustva, koja sigurno mogu da budu jednako intenzivna.

Imali smo sjajnog trenera, Zika, legendu brazilskog i svetskog fudbala. On mi je bio kao otac, imam veliko poštovanje za njega i dan danas smo u kontaktu. Trenerski on nije bio bog zna šta, ali je bio sjajan tip, napravio je odličnu grupu – dao nam neku slobodu, ali uspostavio i neki red, znala se hijerarhija. Doveo je puno Brazilaca – Aleks, Mehmet Aurelio, Roberto Karlos…

Sećam se kad nam je u Ligi Šampiona došao Inter u Istanbul, rasturili smo ih kompletno. Deki Stanković mi prilazi sav zbunjen i kaže, u jebote, ne mogu da verujem da Turci igraju ovakav fudbal, držite loptu ko Barselona! Ja mu kažem, druže, koji bre Turci, to sve Brazilci, ja i dva Turčina. A stvarno, ovi sakrili loptu, Inter dušu ispustio jureći ih. Došli smo do četvrtfinala Lige Šampiona i nesretno izgubili protiv Čelsija, godinu dana pre igrali četvrtfinale Lige Evrope, osvojili ligu, kup, superkup…ma jedno sjajno iskustvo. Često idem u Istanbul, imam puno drugara tamo, i Turaka i Brazilaca.

Posle Turske si otišao u Pariz, ali tamo te baš i ne pamte po dobrome. Pre svega, istakao se onaj incident kada si bacio dres posle izmene u kup utakmici.

Jeste. Jeste…Pariz mi je bukvalno stopirao karijeru. Mene je pre svega zvao Klod Makelele, koji mi je rekao, vidi, pravimo dobar tim, došli su Ludovik Žili, Pegi Lujindula, jel’ te zanima da dođeš. A meni Pariz ostao u sećanju još od Marka Pantelića, koji je tamo otišao kao klinac pa nam pričao o tome, a onda posle i Rai, Leonardo, Ronaldinjo i tako ti.

Tu sam ušao u sukob sa Fenerom jer sam imao još dve godine ugovora, i nikako nisu hteli da me puste. Ja sam neke pare tu uzeo i unapred, i predsednik mi je rekao, vrati prvo te novce pa ćemo da razgovaramo. Ako ne vratiš, sediš ovde još dve godine, slušaćeš tursku muziku, jesti tursku hranu, jer ti ja tako kažem. On uopšte nije razumeo zašto ja hoću da idem, jer je za njega je Fenerbahče najveći klub na svetu.

E onda sam se ja tu tukao sa njima mesec dana, i na kraju otišao na silu. Jedan deo obeštećenja sam i ja platio sam, veliki se tu napor napravio, i onda ja dolazim u Pariz i moj prvi susret sa trenerom Polom le Gvenom prolazi tako što on meni pruža ruku dok gleda nešto u stranu, kao da me ne vidi. Tu ja shvatim da neke stvari nisu kako treba, i ubrzo saznajem da je Le Gven hteo nekog totalno drugog igrača, a da su mene doveli Makelele i predsednik, sa kojima ovaj uopšte ne govori.

Normalno, problemi kreću od prvog dana. On me skloni, pa me pusti, ja dam gol, on me opet skloni, na kraju smo ušli u jedan žestok sukob koji je trajao bukvalno dve godine. Le Gven me je unazadio kao niko, ja sam tražio izlaz, išao u Zenit na pozajmicu, vratio se – dočeka me ista priča…tu se promeni i trener ali ne vredi, ja sam izgubio ritam, bio frustriran, i nikako mi nije išlo.

Incident sa dresom se desio nakon utakmice Liga Kupa protiv Bordoa, koju smo izgubili sa 3-0 na Parku Prinčeva. Ja sam igrao dobro, međutim Le Gven me menja u šezdeset i nekom minutu, i ja više stvarno ne umem da mu objasnim koliko sam besan i naravno izaberem najgluplji mogući način da to uradim i pljunem na ceo klub.

Posle toga, savetovano mi je da se sklonim jedno mesec dana iz Francuske kako bi izbegao probleme, jer su navijači Pariza vrlo ekstremni i opasni. Proveo sam mesec dana u Srbiji, i onda se polako vratio i počeo ispočetka. Intervju koji sam dao nakon te utakmice i izmene je mislim dosta doprineo da me navijači ponovo prihvate, jer sam tu dosta emotivno nastupio, mislim čak i zaplakao, eto koliko mi je bilo teško. Sećam se da sam i neke dnevnike pisao u to vreme, koliko me je sve to stiskalo, a izlaza nema, ćorsokak jedan.

Ja sam se u ekipu vratio pred derbi sa Marsejom koji sam počeo na klupi. Nas je Marsej tada unakazio, 3-0 u Parizu, publika zviždi svaki kontakt…ja vidim da je tu moja šansa da povratim poverenje. Ušao sam u osamdesetom minutu i krenuo odmah kao ker – uklizavao, tukao ove iz Olimpika, na svaki mogući način pokušao da pokažem da imam želju. Posle nekog četvrtog-petog starta, navijači prestanu da zvižde i počnu da skandiraju moje ime. Ja im se tu poklonim, onako filmski odradim celu priču, i preokrene se malo ta neka energija, vratim nešto malo poverenja navijača i nekako zatvorimo tu parisku epizodu na pozitivan način.

Karijeru si završio na dva relativno egzotična mesta, u Hong Kongu i Belorusiji. Kako je došlo do tih transfera?

Posle Pariza je bilo šta ću, gde ću, imao sam neke trideset i dve godine i bio komplet van ritma. Bilo je teško vratiti se na neki top nivo, imao sam ponude nekih klubova iz Francuske i Španije, međutim pojavi se ta priča sa Hong Kongom koja je i finansijski primamljiva, a i meni privatno, jer sam avanturista, volim da putujem i tako to.

Fudbal tamo i ne moramo spominjati, to nije ništa bitno. Liga se igra po nekim školskim terenima, kvalitet je slab. Međutim, tamo sam stekao dobrog prijatelja – Nikija Bata, bivšeg igrača Mančester Junajteda, koji je došao u Hong Kong isto kad i ja. Sprijateljili smo se i dan danas smo u kontaktu, par puta je i on bio u Beogradu. Sam Hong Kong je sjajno mesto za život – svakome bih preporučio da ode da ga vidi ako je u prilici.

A Belorusija? Kako izgleda dnevni život u Belorusiji, mi u medijima ovde verovatno ne dobijamo prave informacije.

Za mene je to bio povratak u doba Slobodana Miloševića. Recimo, ceo saobraćaj stane u pola devet kad Lukašenko ide na posao kako bi on mogao da prođe, i uveče oko pet-šest kada se vraća. Ljudi su preplašeni, koga god šta pitaš on viče „ne znam“, niko ne želi da ti da informaciju zbog koje bi možda mogao da odgovara. U samoposluzi mleko u kesicama, i tako. Prave devedesete, sankcije i sve to.

Sa druge strane, BATE Borisov je sjajno organizovani klub. Predsednik je izuzetan biznismen, poštuje svaki euro, a opet ima porodičan odnos sa svim igračima, često odlazi sa njima ne večeru, i to je na kraju i dalo dobre rezultate. BATE je pet-šest puta igrao Ligu Šampiona, igrao je i Ligu Evrope, uspeo i par puta da prezimi, i to sa sve nekim budžetom od tri-četiri miliona eura.

Ja sam tamo došao kada sam već hteo da ostavim fudbal, ali se njima povredi špic dve-tri nedelje pred početak Lige Šampiona i onda me prijatelj koji je usko sarađivao sa njima pozove da pomognem. Oni su bili u grupi sa Barselonom i Milanom, i onda sam odlučio da ako ću da se oprostim od fudbala, da to barem bude na Nou Kampu i San Siru. Bukvalno sam odigrao samo tu Ligu Šampiona, u domaćem prvenstvu sam igrao samo dve-tri utakmice. I tamo sam stekao puno prijatelja, sa predsednikom kluba i danas sarađujem, eto, i to je za mene bilo jedno lepo iskustvo.

Kako to da se nisi vratio u Partizan? Ili u PSV? Sigurno su te tražili u nekom momentu.

U PSV nisam želeo da se vraćam, jer u principu ja nisam neko ko voli da se vraća tamo gde je već bio. Bio sam, pobedio sam, otišao sam i zašto bih se sada vratio da kvarim taj utisak. Tražio me je inače Fejenord i dosta su bili ozbiljni u svojim namerama, Ervin Kuman je želeo da me dovede po svaku cenu, ali nisam želeo da uđem u pregovore jer bi za to mene bilo jedno nepoštovanje prema PSV-u i njegovim navijačima. Ja dosta držim do tih stvari.

Ista priča i za Partizan. Sale Stanojević, moj bivši saigrač, me je zvao da se vratim pre nego što sam otišao u Hong Kong, ali zašto bih to uradio. Ostao sam zapamćen kao legenda, čovek sa svojom pesmom, nije bilo potrebe da se ja sad vraćam i da me psuju neki ljudi po tribinama domaćih stadiona. Nisam, uostalom, bio ni brz ni dobar koliko sam bio tada kada sam prvi put igrao za Partizan.

Ti si ostao poznat među fudbalerima po svojoj religioznosti. U Evropi, uz izuzetak Latinoamerikanaca, retko nailazimo na sportiste koji su toliko posvećeni veri, što je sušta suprotnost rečimo američkim profesionalnim sportistima. Kako si ti uspeo da spojiš religiju i sport?

Sport i religija teško idu zajedno. Iskušenja su ogromna, a sport je jedna surova igra u kojoj dok drugi ne izgubi, ti ne možeš da pobediš. To je veliki kontrast naspram religije gde treba da pobede ljubav i neka pozitivna energija, zar ne. Sa druge strane, trudio sam se da negde ne gazim baš sve što ne bi trebalo. Pokušavao sam da se na druge načine iskupljujem za to na šta me je sport naterao.

Religija mi je pomogla da se izborim sa nekim teškim trenucima u fudbalu, kao što su te epizode u reprezentaciji ili u Parizu. Zahvaljujući veri ja sam vraćao svoju snagu, energiju i duhovni mir. Fudbaleri tokom karijera dođu u velike psihološke krize jer u sebi nemaju tu snagu i nemaju kome da se obrate kada im je teško, kao što sam ja imao Gospodu. Njihov vapaj često niko ne čuje.

Meni je vera puno pomogla u svakom smislu, jer sam uvek imao svoj pravac i mnogo lakše gurao. To je eto neka suština, a mogli bi sigurno jedno tri dana da pričamo o ovome kada bi imali vremena.

Kako su tvoji saigrači reagovali na tebe u tom smislu? Je li bilo kolega koji su bili jednako religiozni kao i ti?

Bilo je Južnoamerikanaca, kao što su Aleks de Souza i Deivid recimo. Takođe, svi moji turski saigrači bili su duboko religiozni, postili ramazanski post i tome slično. Umeli su, recimo, da traže blagoslov od hodže da ne poste ako je pred njima neki malo teži period, neke jače utakmice i treninzi.

Ja sam se inače uvek trudio da postim i to mi nikada nije smetalo. Na svim testiranjima u svakom klubu sam bio u top dva-tri igrača po fizičkoj spremi, iako sam od dvanaest meseci u godini jedno šest-sedam u postu, ponekad u strogom postu. Naravno, nekad bih i ja tokom velikih napora tražio blagoslove od duhovnika.

U svakom klubu su imali razumevanja za moje verske pobude, i nikad niko nije zahtevao od mene da menjam nešto. Uvek su me dobro prihvatali.

Kako si održavao svoje religijske potrebe i nalazio duhovni mir u gradovima kao što su London, Madrid i Istanbul, koji su kulturološki dosta različiti od našeg podneblja? Kako izgleda život pravoslavnog vernika u tim mestima?

Uvek bih nalazio neku crkvu ili neku našu grupu ljudi koja je bila pri crkvi, i tu bi se družili. Takođe, dosta sam i čitao.

U Istanbulu sam našao dva-tri predivna mesta, to su crkve koje su sačuvane kroz vekove. Na njima nema krsta, zvona ne zvone, ali kada uđete u dvorište vidite da su to crkve kao i svake druge. Postoje dve crkve u Istanbulu gde se stvarno velika čuda dešavaju. Svi muslimani iz komšiluka to jako poštuju i dolaze da se mole pred moštima Presvete Bogorodice, lično sam gledao kako na stotine Turaka dolazi tamo i traži pomoć. U Londonu takođe postoji naša jaka verska zajednica, u Madridu isto, tako da sam imao taj duhovni mir koji mi je bio preko potreban.

Na sreću, nikada nisam imao neke ekstremne situacije, neki napad ili tako nešto, ili da mi neko zapreti da to više ne radim. Čak ni u Istanbulu, gde sam nosio majcu sa likom Isusa Hrista ispod dresa, koja bi se videla tokom proslave golova.

To je zato što nisi igrao za Seltik, tamo bi ti na derbiju navijači Rendžersa itekako zamerili.

Haha, pa moguće!

Vratimo se malo fudbalu. Ti si sada fudbalski agent, kao i tvoje bivše kolege napadači Nenad Jestrović i Marko Pantelić. Da li je to zanimanje stvoreno za ljude koji žele da ostanu u fudbalu, a ne žele da budu treneri ili rukovodioci?

Gle, ja sam pre svega prijatelj tim momcima i njihovim porodicama. Imao sam sreću da sam imao oca kao agenta, jer je čovek bio iz fudbala. Znam koliko mi je bilo važno da imam nekoga ko će stvarno voditi računa o meni, a ne samo ostaviti me negde zbog agentske provizije. Ja se trudim da ovoj deci danas budem sve to što meni možda neko i nije.

Imam sreću da sam našao sjajne partnere, i mogu da kažem da smo za kratko vreme napravili jednu stvarno ozbiljnu priču. Imamo igrače koji sad dostižu visoke vrednosti na tržištu, od Sergeja Milinkovića-Savića o kome već sve znate, preko Adama Marušića koji je preko Kortreka i Ostendea stigao do Lacija, Sergejev brat Vanja Milinković-Savić…imamo dosta igrača u Belgiji i Holandiji, kapiten Anderlehta je naš igrač, imamo stranaca klijenata isto. Trudimo se da grupa ipak ne bude prevelika, jer mi smo pre svega prijatelji tim igračima.

Vodiči, rekao bih.

Tako je. Bitno je izvesti sve te mladiće na pravi put. Znaš, ljudi kod nas čitaju i kažu, eee, on uzima proviziju, uzima pare, a niko neće da kaže koliko je neko učinio dobrog za nekog momka. Evo, hajde da pomenemo Sergeja koji je sada u žiži – kada sam ga ja upoznao on je bio u omladincima Vojvodine, nije ni igrao. Mi smo, on i njegova majka, zajedno prošli golgotu, ovde u Srbiji nije lako, jer ovde ima raznih čudnih ljudi koji su iz drugih poslova ušli u fudbal. Istrpeli smo sve te pritiske, utrli pravi put, i sve se to sada ispostavilo kao prava odluka.

Ja sam završio i B i A licencu za trenera, što mislim da mi je mnogo doprinelo da sagledam fudbal iz nekog drugog ugla. Bio sam i direktor u Vojvodini posle pokojnog Bate Buturovića, pa sam osetio i tu stranu medalje. Na kraju sam rešio da se bavim ovim poslom. Nemam kancelariju, radim na telefon, četiri meseca sam na moru, četiri meseca na planini, uživam u životu u svakom smislu a opet sam tu kada nekome trebam.

To je u ovom momentu tako. Ko zna šta budućnost nosi – možda me opet povuče taj neki direktorski posao, negde u Evropi doduše, ne ovde kod nas. Imao sam ponude iz Belgije i Holandije, ali još uvek ne želim da uđem u to jer onda postaješ dvadesetčetvoročasovni rob tog posla. Za sada mi je dobro i ovako.

Za kraj, reci nam nešto više o tvojim današnjim hobijima. Poznato je da si pasionirani skijaš, a odnedavno si i kajt-surfer.

Kad sam završio karijeru, počeo sam da radim neke stvari koje realno nisam mogao dok sam bio fudbaler. Tako sam počeo sa kajt-surfom, skijanjem i snoubordom.

Volim prirodu, i svi ti sportovi su totalno povezani sa prirodom i omogućavaju mi da ne putujem svetom bezveze, već nekako uvek „jurim“ sve te tačke gde ima snega i vetra.

Sad zvučiš k’o Patrik Svejzi u „Point Break“-u.

Bravo, tako je! Trudim se da tako i živim kada sam u mogućnosti. Na Adi Bojani sam našao sve što mi treba za kajt-surfing, a bio sam i u Vijetnamu, uskoro idem na Tajland, Zanzibar…radi se o jednom sjajnom sportu gde si vezan za dasku, a opet te pogoni vetar, znači čista priroda. Ekstreman je, pun nekog adrenalina koji mi danas nedostaje otkako sam prestao sa fudbalom, jer u fudbalu je adrenalin iza svakog ćoška.

Naravno, tu je i skijanje i snoubord, prošle godine sam našao neke lokacije u Gruziji koje su bile fantastične, sad jurim neku Kanadu, na Kopaoniku sam baš dosta, u Austriji…kad god čujem da je negde pao neki jači sneg, sedam u kola i krećem.

Mateja, hvala na razgovoru, i puno sreće u lovu na sneg i vetar ove sezone!