Deo Parka Jelouston u kom je moguće nekažnjeno ubiti čoveka

Krv se sušila na rukama Kleja Mekena kad je ušao u rendžersku stanicu, pružio rendžerima još topao pištolj preko pulta, i obavestio ih da je upravo ubio četvoro kampera.

„Da vam pozovem advokata?“ pita ga zatečeni rendžer.

„Ja sam advokat," odgovara Meken.

Tako počinje triler Si Džej Boksa Free Fire iz 2007, sedmi deo serijala o lovočuvaru iz Vajominga. Zaplet počiva na ideji da je u nenaseljenom delu Nacionalnog parka Jelouston od pedeset kvadratnih milja moguće zakonito ubiti čoveka.

Ova premisa inspirisana je tekstom pod naslovom „Savršen zločin“ Brajana Kalta, profesora prava na Univerzitetu Mičigen Stejt. Na četrnaest strana, ovaj tekst opisuje zakonski neregulisan deo Jeloustona u sklopu države Ajdaho, u kom je moguće izvući se zakonske odgovornosti i nekažnjeno počiniti zločin zahvaljujući loše definisanim granicama jurisdikcije.

Kalt je 2004. trebalo da postane otac. Pre rođenja deteta, želeo je da na brzinu otalja još jedan članak i ispuni kvotu kako bi zadržao stalno mesto predavača. Čitao je o opskurnim sivim zonama teritorijalne nadležnosti kada je naišao na neobičan slučaj jurisdikcije unutar Jeloustona. Kao i svi drugi nacionalni parkovi, Jelouston se vodi kao savezna teritorija. Zahvata delove Ajdaha, Montane, i Vajominga, ali odlukom Kongresa ceo park spada pod federalni okrug Vajominga. U pitanju je jedini okrug u SAD koji zalazi preko granica susednih federalnih jedinica.

Laiku su ovakve sitnice dosadne, ali stručnjaku za ustavno pravo poput Kalta, ovo je bio jasan znak upozorenja. Kalt je znao da treći amandman Ustava zahteva da se sudski procesi održe unutar države u kojoj je zločin počinjen, dok šesti amandman garantuje optuženom da će mu porotnici biti selektirani iz populacije iste države i okruga. Dakle, ako bi se zločin odigrao u nenaseljenom delu Jeloustona koji se geografski nalazi u državi Ajdaho, tvrdi Kalt, ne bi bilo moguće da se takva porota sastavi. A pošto se radi o saveznoj teritoriji, federalne države ne bi imale jurisdikciju. Jasno ustavno definisan krivični imunitet na području od pedeset kvadratnih milja unutar najstarijeg nacionalnog parka u Americi.

„Što sam se više ovim bavio, to me je više interesovalo“, kaže Kalt. „Fasciniraju nas rupe u zakonu koje omogućavaju savršen zločin. Ima tu raznih pristupa, ali sa geografske strane postoji samo ova jedna lokacija.“

Kalt je svoj članak odradio za dve nedelje – pre nego što mu se supruga porodila – Georgetown Law Journal ga je izdao 2005. Kalta je brinula mogućnost da neko na osnovu njegov teksta odluči da otputuje u Jelouston sa mračnim namerama, pa je pre objavljivanja poslao primerak Ministarstvu pravde, tužilaštvu Vajominga, kao i krivičnopravnim komitetima oba doma skupštine. Jednostavno rešenje, predlagao je Kalt, bilo bi da se Jelouston izdeli na tri federalna okruga – da deo parka koji se nalazi u Ajdahu potpadne pod nadležnost Ajdaha, deo u Montani pod nadležnost Montane, i deo u Vajomingu pod nadležnost Vajominga. Čak je sastavio radnu verziju predloga izmene zakona; bila je samo tri rečenice druga.

Ali Kaltu nadležne institucije jedva da su odgovorile. Saznao je da niko ne namerava da bilo šta uradi. „Naivno sam mislio da će kongresmeni, čim budu čuli o čemu se radi, pohitati da reše problem“, kaže on. „Ali u Vašingtonu se ništa ne dešava samo na osnovu dobre ideje.“

Kada je članak objavljen, mediji su poludeli. Ispratili su ga Vašington Post, BBC, NPR, čak i jedan japanski list. Krimi-autor iz Vajominga po imenu Si Džej Boks upotrebio je ovaj kuriozitet u zapletu romana.

„Ja pišem o misterijama, o drami, o zločinima, svaka ideja savršenog zločina me zanima, a kamoli u kraju u kom živim“, kaže Boks preko telefona.

Njegov roman Free Fire dospeo je na NYT širi spisak bestselera, a još uvek je popularan.
„Kad god krenem na turneju, pitaju me o tome“, kaže Boks. „Knjiga se rasprodala svud po Jeloustonu, što je meni bilo posebno interesantno. Ljudi je i danas kupuju kao ludi.“

Kalt u svom tekstu navodi da bi čak i u „Zoni smrti“ bilo teško izvući se bez ikakvih posledica. Prvo, izuzetak važi samo za zločine dovoljno ozbiljne da zahtevaju suđenje pred porotom; za manje prekršaje sudija bi mogao da izrekne novčanu ili čak kraću zatvorsku kaznu. Zločin bi takođe morao da se u potpunosti odigra unutar parka; ako bi na primer bio isplaniran negde drugde, optužnica bi mogla da se preinači iz ubistva u zaveru sa ubilačkim namerama kako bi se proces održao u nekoj drugoj jurisdikciji. Čak i ako se ovi uslovi ispune, zločinca bi ipak bilo moguće goniti parnično, na primer ako ga civilno optuže rođaci žrtve. Za kraj, u nenaseljenom delu Jeloustona nema baš mnogo prilike da se zločin izvede – radi se o zabačenom kraju u kom čak ne postoje ni putevi.

„Svi ti faktori otežavaju stvari“, priznaje Kalt. „Teško je zamisliti da bi neko na osnovu moje teorije mogao da počini zločin i nekažnjeno se izvuče.“

Ipak, Kalta brine nemarni pristup koji zakonodavci primenjuju. „Nije bitno kolike su šanse da se zločin odigra, bitno je koliki je ulog. Sumnjam da će se išta desiti, ali ako bi se desilo, bilo bi to vrlo loše. Kongres bi mogao vrlo lako da ukine tu mogućnost. Uopšte nije komplikovano, ali nažalost ne postoji nikakav politički interes.“

Kongresmeni se izgleda ne slažu. Senator iz Vajominga Majkl Enzi poslao nam je preko svoje pres službe izjavu u kojoj se navodi sledeće: „Senator Enzi je proučio problem takozvane zone smrti u Nacionalnom parku Jelouston i zaključio da ne postoji jednostavno legislativno rešenje.“ Senator iz Ajdaha Džim Rajš tvrdi da je cela stvar „naučna fantastika“ i tvrdi da bi u hipotetičkom slučaj nadležna bila država Ajdaho. „Romantično je sve to, sjajna fikcija“, kaže on, „ali verujte mi na reč, jurisdikcija federalne jedinice bi bila primenjena.“ (Statut, ipak, jasno kaže da je Jelouston pod „isključivom i jedinstvenom jurisdikcijom Sjedinjenih američkih država.“)

Kalt nije iznenađen činjenicom da zakonodavci ne reaguju. „Oni se ne bave hipotetičkim slučajevima, brine ih samo ono što je ovde i sada relevantno za njihove uticajne birače.“

Ipak, zbog manjka korekcije počeo je da egzistencijalno krši ruke. „Obično me pitaju zašto sam uopšte napisao taj članak ako sam znao da neće ništa uraditi, zašto onda izaći sa tim u javnost? Ja na to nemam odgovor, mogu samo da kažem da sam optimista, i da je u legislativi uvek moguće da se nešto pozitivno ipak desi.“

Do tada, Kaltov teoretski savršeni zločin čekaće savršenog kriminalca da ga u šumi podvrgne empirijskoj proveri. Nažalost će možda će neko morati da bude ubijen, ali to u američkim nacionalnim parkovima i nije retka pojava. U Grejt Smoki parku je 2015 zabeleženo ubistvo nožem, dok je 2013 izvesna žena gurnula muža sa litice u Nacionalnom parku Glejšer.

Izdavač Free Fire je svojevremeno doveo Kalta u Vajoming u sklopu promocije romana. Neko od prisutnih predložio mu je da se odvezu do dela parka koji pripada Ajdahu kako bi se slikali – kažu da je predeo divan, netaknuta divljina, borovi, medvedi, vodopadi. Ali Kalt nije želeo da prkosi sudbini.

„Ne idem tamo ni za šta na svetu“, rekao je. „Bar dok se ovo pitanje ne reši, a verovatno ni posle toga. Bilo bi savršeno ironično da mi se tamo nešto desi.“