Hronika najgorih raskida u istoriji

Tokom čitave istorije čovečanstva bilo je malo univerzalnih iskustava koja su izazvala toliko uvrnuto ponašanje kao što su to raskidi. Okončati vezu je teško i u najboljim okolnostima, ali svako malo jedna od dve strane (ili obe) će se prepustiti svojim najgorim nagonima i ponašati se veoma, veoma uvrnuto. U svojoj novoj knjizi Završilo se loše, spisateljica Dženifer Rajt je kompilirala neke od najgorih raskida u istoriji, što je rezultiralo vodičem za pogrešne ljubavi i istorijskom knjigom o kojoj ćete voleti da tračarite.

Sadržaj je sastavljen tako da je zgodan za hitne slučajeve kada dođe do raskida. Tvoja porodica je znala bolje nego ti? Okreni na stranu sa Lukrecijom Bordžijom i Đovanijem Sforcom. Teško ti je da ne zoveš bivšeg? Kerolajn Lemb i lord Bajron će ti pomoći da stekneš neki uvid. Zbog raskida si se posvađala sa prijateljicom? Debi Rejnolds i Elizabet Tejlor su sve to prošle. Ali iako je knjiga zabavna koliko i poučna, Rajtova ne uvija u oblande ponekad nezamislivu okrutnost svojih junaka.

„Bila sam iznenađena kada mi je toliko ljudi prišlo i reklo, 'Baš simpatična knjiga'", kaže Rajtova u telefonskom razgovoru za Broadly. „Meni je to uvek pomalo uvrnuto, jer se u prvom poglavlju pominje kastracija. Knjiga je zaista mračna".

Od tragičnog i zastrašujućeg raskida Nerona i Popeje u antičko doba, do pokušaja Timotija Dekstera da proda svoju kuću u kojoj se još uvek nalazi „duh njegove žene", priče pokrivaju ceo spektar, od onih koje izazivaju noćne more, do onih fenomenalno bizarnih. Neke, kao ledeni brak Efi Grej i Džona Raskina, imaju srećan kraj. Druge, kao čitav život Ane Ivanovne, ga nemaju. Ovde autorka govori o pisanju ovog uvrnutog istorijata, o vrednosti priča o raksidu, i nudi svoje savete za raskide.

Broadly: Odakle ti ideja da napišeš 'Završilo se loše'?

Dženifer Rajt: Preživljavala sam raskid kada mi je ta ideja pala na pamet. Tražila sam knjige o raskidima, i mnoge od onih koje sam našla su govorile o tome kako da se pri raskidu ponašaš kao prelepa, vaspitana dama. Ako si se veče pre napila i poslala 12 poruka bivšem dečku, taj voz je prošao. S toga sam želela da napišem knjigu o ljudima koji su se prilikom raskida ponašali gore nego ti ili ja, ili gore nego što će se iko koga poznajemo ikada ponašati, nadam se.

Ti si ranije pisala o seksu i zabavljanju. Možeš li da mi kažeš nešto o tome kako si povezala to i pisanje o istoriji?

Uvek sam bila veoma zainteresovana za istoriju. Uređivala sam jedan sajt, i pisala feljton o zanimljivim ženama kroz istoriju, koji se zvao Lutke na polici – i ljudima se to veoma dopalo, ali kada sam predstavljala tu ideju, ljudi su mi govorili, „Ali već ima dovoljno knjiga o zanimljivim ženama kroz istoriju". S toga sam želela da se fokusiram na žene koje stvarno, stvarno volim, kao što je Eleonora od Akvitanije, ali na način koji bi bio interesantan za čitaoce i opisivao iskustva slična njihovim.

Ton kojim pišeš je tako savršen, a ipak različit od većine istorijskih knjiga. Da li si svesno odlučila da pišeš te priče faktografski, ali urnebesno duhovito?

Neke ljude je taj ton baš uznemirio. Mislim da su neki stariji čitaoci očekivali stvarno učenjački ton, drugačiji ton u knjizi o vezama. Neki ljudi su se baš uznemirili zbog toga, ali mislim da to tera ljude da gledaju i izvan žanra i shvate da možeš da imaš knjigu samopomoći za preživljavanje raskida, koja je u isti mah i istorijska knjiga, koja je pritom i duhovita. Možemo da imamo sve to.

Takođe, meni je potpuno ludo kada istoričari pišu o Ani Ivanovnoj i tome kako je terala svoje udvarače da se oblače kao kokoške, a pišu o tome na veoma učenjački način, tipa, „Zanimljivo obeležje vremena". Ima mnogo takvih momenata, a ja sam želela da uvek budem u stanju da kažem, „Hej, ovo je potpuno blesavo, pogledajte samo kakve ludosti su se događale".

Takođe mislim da ima mnogo ljudi koji će ti reći da im je istorija bila omiljeni predmet u školi, zato što se profesor stvarno trudio da gradivo bude zabavno i pristupačno, a sada uopšte ne čitaju istorijske knjige, zato što mnogo biografija koje čitamo govore o teritorijalnim sporazumima i legalnim okvirima tog vremena, i o određenim bitkama, i ne deluju zabavno, ne osećamo se kao da smo deo toga, niti da je to bitno za naš svakodnevni život.

Šta je to kod priča o raskidima što toliko volimo? Da li je u pitanju čista zluradost, ili kod sočnih detalja postoji nešto više?

Nikada ne mislim da je proučavanje zabavljanja neozbiljna stvar. Ja mislim da je to veoma važno. Tako nastaju porodice i tako prelazimo s jedne generacije na drugu, pa je način na koji se uparujemo zaista bitan. Ali takođe mislim da su, posebno danas, šanse da dođe do raskida mnogo veće, zato što postoji mnogo više opcija. Žene ne moraju da se udaju u 21. godini da ih ne bi smatrali za usedelice, i na snazi su zakoni o razvodu koji omogućuju ženama da sa nekim raskinu, što nije bila opcija za ljude kao što je bila sirota Efi Grej, koja je ostala zarobljena u braku sa Džonom Rifkinom. Tako da u ovom istorijskom trenutku imamo mnogo više raskida nego ikada ranije. Ulazimo u veoma zanimljivo doba, kada ne moraš da se udaš za svog prvog dečka iz srednje škole. Verovatno ćeš istrpeti dva, tri ili desetak raskida u životu, pa je to nešto kroz šta smo skoro svi prošli.

Da li je bilo nekih priča na koje si naišla, a koje nisu ušle u knjigu?

Razmišljala sam o tome da ubacim priču Abrahama Linkolna. On je bio u neverovatno neprijatnoj situaciji. Rekao je sestri jedne žene da će oženiti tu ženu ako se ona preseli u Ilinois, ali se samo zezao. Žena je bila voljna da prihvati njegovu ponudu, i on je morao da napiše niz veoma neprijatnih pisama u kojima je tvrdio da bi ona bila veoma nesrećna i da bi on bio grozan muž. Ne verujem da se preselila, ali mislim da se spremala da se preseli, i on je morao da joj napiše sva ta pisma u kojima je tvrdio da stvarno nije dobar čovek.

Koja priča o raskidu ti je bila najšokantnija, ili je suprotna od percepcije tih ljudi u javnosti?

Najviše me je naljutila priča o Normalnu Mejleru, zato što je muškarcima u svojim knjigama toliko davao za pravo da rad grozne stvari svojim ženama, od pedesetih do sedamdesetih godina. Tu je i Vilijam Berouz, koji je upucao svoju ženu dok se igrao Viljema Tela. Norman Mejler je svoju ženu dvaput ubo nožem u srce, govoreći, „Neka kučka umre", a posle se usuđivao da kaže da su ga na zabavama dočekivali „pet stepeni hladnije".

Pomislila sam da bi do šezdesetih godina, naročito kada je u pitanju tako istaknuta ličnost, reakcija na takvo ponašanje trebalo da bude negativnija. Ali da ljudi kažu, „O, on se samo hvališe i pun je života, ne može da se suzdrži", meni je to nenormalno! On je najgori. A bože, ima toliko onih koji opravdavaju Normana Mejlera. Videla sam jednu poruku na Tviteru u kojoj se kaže, „Rekao je da mu je zaista žao što je izbo svoju ženu; koliko muškaraca to može da kaže"? Ne znam, bilo koji muškarac koji nije izbo svoju ženu nožem? Nisam obožavateljka Normana Mejlera. Ne mislim da je veliki hvalisavac pun života.

Ono što mi stvarno bode oči, uz par izuzetaka, je to koliko su žene više bivale osuđivane za loše raskide nego muškarci. Šta misliš, zašto te priče prate žene, dok muškarci mogu da se izvuku iz njih, ili da barem ne budu definisani njima?

Mislim da su žene više tokom istorije bivale sputavane time zato što su imale manje opcija. Kada živiš u vremenskom periodu u kojem je ženama teže da nađu bilo kakav posao, ili da se bave umetnošću, definisaće ih veze sa bitnim muškarcima.

Mislim da ima žena koje same od toga naprave priču. Jedna od reakcija koje su me iznenadile je bilo koliko ljudi vole Kerolajn Lemb, za koju ja mislim da se uopšte nije dobro pokazala. Slala je uvrnute poklone, spalila lutku sa nečijim likom, pisala je ludačke ispovesti i mnogo je krala, svima je rekla da lord Bajron spava sa dečacima školskog uzrasta – sve loše što možeš da učiniš bivšem, Keroljan Lemb je učinila. Otkrila sam da neki ljudi misle da je bila stvarno divna, i mislim da to ima veze sa time što se žene toliko plaše da ih ne označe kao nečiju ludu bivšu devojku. Kada vidimo da je neko u fazonu, „Jebeš ga, poludeću. Idem do kraja", to je pravo osveženje. U smislu, „Vau, nju nije briga da li će ljudi posle toga pomisliti da je uvrnuta. Ona će to da uradi".

Koji je tvoj najbolji savet oko raskida?

Ne pišite o tome na društvenim mrežama. To je neugodno za sve vaše prijatelje. Shvatam da ćemo svi da zovemo svoje prijatelje i sa njima pričamo o bivšima i o užasnim raskidima – radite to. Ali ne idite na Fejsbuk i Tviter da tamo sebi date oduška, jer ćete tako samo produžiti nešto što ne mora da se produžava.

Pokušajte da na bivšeg gledate kao na ljudsko biće, koje vam se možda u ovom trenutku ne dopada previše, ali čija osećanja i emocije treba poštovati.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu