Kad zapne pisanje, odvrnem tuš

Počeo sam da pišem i objavljujem rano. Nije to bila neka svesna odluka, niti sam to planirao. Kada sam počinjao, nisam se zanosio idejom da ću postati pisac (ako ništa drugo, zanosio sam se idejom da ću postati crtač stripova). Ali već tridesetak godina često sam u jednoj od dve faze: ili pišem roman ili se zagrevam na nekoj kratkoj priči pre nego što započnem novi. Tako se namestilo.

Problemi nastanu pre ili kasnije, tu nema pomoći. Ne mislim na nedostatak inspiracije ili dane kada mi fizički teško pada sam čin. Mislim na konkretne probleme kad zapne priča i ne odvija se kako sam zamislio, a ne pođe ni sama od sebe nekim svojim tokom (jao, što svi to volimo, ali dešava se ređe nego što se misli). Zapadnem, dakle, u narativni ćorsokak, zaplet zaglibi u nelogičnost, iz te tačke nema se kud.

Jedni ostave sve i vrate se problemu kasnije, odmorni. Drugi pričaju s osobom od poverenja. Treći krenu u šetnju ili turbo-šetnju (vožnja biciklom: pedalanje je, ispada, posebno stimulativno za vijuge). Isprobao sam i mogu da potvrdim visok stepen uspešnosti.

Ali šta radim kad sve omane?

Odsutno stupam u tuš-kabinu. Činim to uverenju da je ovo taj neminovni slučaj kad se neću izvući, možda ću čak morati da uradim ono što nikad nije dolazilo u obzir — odustati. I šta usledi vrlo brzo, pod mlazom vode temperature nameštene na taman? Upali se sijalica, opipljivo da na nju mogu da se opečem i rešenje padne s neba (iz tuš-slušalice). U mom slučaju radi podjednako dobro na sitnim problemima (kako taj lik da se nađe na dva mesta u isto vreme, motivacija je klimava) i krupnim, egzistencijalnim (bleda završnica, hladan ton).

Tuš kabina postaje magična komora. Nije mi se desilo jednom. I nisam jedini kome se dešava.

Ali ne pribegavam tom izlazu često. Delom iz sujeverja, da mu ne bih istrošio moć ili da se ne bi pokazalo da je slučajno. Pozovem se na njega tek kad stvarno zagusti. Donedavno nisam to svesno ni radio, ne znajući koliko je dosledno uspešan metod.

Zakonitost sam počeo da primećujem tih nekoliko puta kad je postalo čupavo. Pošto bih raspetljao klupko, najveći problem preostao bi kako, dok s mene još kapa voda, što brže stići do olovke i papira bez usputnih proklizavanja.

Nisam bio poklonik tuširanja od malih nogu. U mojoj porodici favorizovala se kupka, te sam ga otkrio tek kao tinejdžer i tada mi se otvorila potpuno nova dimenzija. Nema različitijih škola misli od kade i tuša: u kupki se neguje druga vrsta meditacije, duboka i lična, od nje nema mnogo kreativne koristi. Osim toga, što je čovek stariji, skloniji je tome da u kadi zaspi, a nikom se baš toliko ne kocka sa životom samo da bi rešio spisateljski problem.

U čemu je, dakle, štos? Možda se pod igličastim naletom tople vode ukaže otkrovenje zato što ti iznutra misli ključaju dok spolja obavljaš razrađen, umirujući ritual. Možda je samo do hidro-masaže skalpa. Možda je tek elegantan način da se istupi iz kolotečine i prekine jalovo jurcanje za sopstvenim repom.

A možda je tuš-kabina jedan od onih retkih preostalih intimnih i bezbednih kutaka u kojima nakratko zaista ostajemo sami sa sobom. Zbog toga je Hičkokova slavna subverzija i dan-danas toliko uspešna. Skandal-majstor i revolucionarni pisac naučne fantastike Harlan Elison svojevremeno je izjavio da na svetu postoje dve stvari koje niko ne može da mu oduzme: tuširanje i pisanje.

Nisam vas ubedio u magiju tuša? Sad ćete još tvrditi da ga koristite isključivo za održavanje higijene, možda još pevanje, a da je vaš ritual i bezbedni kutak nešto sasvim drugo.

Noćna poseta špajzu, na primer.

Pratite VICE: Facebook i Twitter.